Почетна / Дух времена / ЕКСКЛУЗИВНО – Митски постамент за споменик Ђинђићу

ЕКСКЛУЗИВНО – Митски постамент за споменик Ђинђићу

latinka-perovicОбјављујемо завршни део опсежне студије посвећене владајућој идеолошкој мрежи нашег времена, какву упризорује књига Латинке Перовић Доминантна и нежељена елита

Текстови које ћете читати у овом и у наредна два броја наше новине, наставак су студије коју је Печат – у децембру 2015. године – штампао у неколико наставака

Пише Мило Ломпар 

У књизи Доминантна и нежељена елита има поглавља која представљају отворено раскривање становишта садашњости. У оцртаним својствима портрета Зорана Ђинђића није реч само о напуштању историјске прошлости него и о њеној особеној актуелизацији, као и о историјској перспективизацији садашњости. Управо у поглављу посвећеном његовој фигури, препознајемо – на најдиректнији начин – и политички ангажман наше ауторке као конститутивни моменат њеног историјског мишљења. Од посебног значаја су њена веома усмерена историјска прећуткивања.

zorandjindjicКРИВОТВОРЕН ИСТОРИЈСКИ КОНЕТКСТ У приказивању политичке и идејне еволуције Зорана Ђинђића, наша ауторка се само у једној фусноти осврће на један став из његове полемике са Николом Милошевићем у 1982. години. Ни у летимичном осврту, она не пропушта да кривотвори историјски контекст, будући да каже како је „обновљено интересовање за анархизам подсетило на заборављену дебату између ауторитарних и либертерских социјалиста“, па је „у проучавањима Маркса, Ђинђић… такође нашао снажан подстицај за то“. Тако произлази да је ову разлику између ауторитарних и либертерских социјалиста у нашој јавности – у 1982. години – обновио Зоран Ђинђић. Ништа неистинитије од овакве сугестије. Јер, његов полемички текст је само реакција на књиге, расправе, интервјуе и јавне наступе Николе Милошевића, који су били посвећени – како пише сам Ђинђић – „осветљавању склопа настанка и функционисања ауторитарних политичких идеологија“. Управо садржај фусноте – у којој се помиње Ђинђићев полемички текст од 10. јуна 1982. године – открива вишесмерну непоузданост реконструкција историјске прошлости у Доминантној и нежељеној елити.

Полемичко оглашавање Зорана Ђинђића било је подстакнуто једним интервјуом Николе Милошевића: поводом појаве његове књиге Достојевски као мислилац, у којој се опсежно расправља о разлици између теоријског и политичког социјализма. Зашто наша ауторка прећуткује сам садржај полемике? Зашто прећуткује историјски осведочено сазнање о томе да је Никола Милошевић – у том времену – обновио расправу о различитим начинима мишљења у прошлости социјалиста? У њеном поступку има неког идеолошког предумишљаја: као када у описивању нежељене елите долази до прећуткивања крупних имена грађанске интелигенције у времену после комунистичке револуције.

Но, ствари унеколико постају јасније када у Ђинђићевом полемичком тексту прочитамо како је критика тоталитаризма код Николе Милошевића „увек праћена једнозначним интелектуалним ангажманом за политичку толеранцију и идејни плурализам“. То је написано 1982. године. Шта нам то показује? Да наша ауторка жели да сакрије како су аутентично либерални, толерантни и плуралистички ставови настали унутар једне традиције која је почивала на критици комунистичке идеологије. То је сасвим саобразно са либералним критичким мишљењем у европским комунистичким државама. Таква традиција, штавише, показује како је истрајно настојање наше ауторке да обнову либералних идеја ситуира у подручје реформских комуниста, као представника системске алтернативе, потпуно неистинито, јер је плод њених политичких и идеолошких предумишљаја.

Сама Ђинђићева критичка и полемичка реакција имала је двосмислен јавни статус. Она је пала у незгодан час, јер су схватања Николе Милошевића била изложена бројним јавним и званичним нападима: због критике Лењина – која се први пут појавила у нас у књизи Достојевски као мислилац – он је постао политичка мета бројних оглашавања, у којима су своје место заузели политички функционери високог реда. Било је нечег парадоксалног у таквим реакцијама, пошто је у то време – у Београду 1983. године – преведен други том Главних токова марксизма Лешека Колаковског, у којем је дошло до разгранате критике Лењина, која је врхунила у сазнању: „Лењин као идеолог тоталитаризма.“ Оно што је било допуштено присуством схватања Колаковског као да је било недопуштено у схватањима нашег аутора: премда је уживао знатне симпатије опозиционе политичке и културне јавности, Никола Милошевић је био под великим медијским, идеолошким и политичким притиском.

Он је, дакле, своју критику лењинизма остваривао из либералне, а не из марксистичке или националне перспективе. Алтернативно политичко мишљење у односу на владајућу комунистичку идеологију постојало је – као аутохтони ауторски концепт – у Београду, а не у Загребу. Оно је било усидрено у вансистемским а не у системским политичким подручјима. Оно је било образовано на либералним, а не на националним или левичарским засадима. Управо ове чињенице не одговарају сазнајној перспективи коју Латинка Перовић тежи да наметне кроз представу о нежељеној елити: и у коју настоји да ситуира Зорана Ђинђића.

[restrictedarea]

nikola-milosevicСРЖНА ТАЧКА РАЗМИМОИЛАЖЕЊА Његова критика схватања Николе Милошевића није била сродна официјелној критици, али није била образована ни из либералне перспективе. Због накнадног садржаја његове политичке биографије и због политичког потенцијала који је ситуиран у медијску и идејну експлоатацију његовог убиства, наша ауторка настоји да сакрије да су се на либералном становишту – пре њега и доследније од њега – налазили неки други људи. Ђинђић је сматрао да разлика између Бакуњиновог анархизма и бољшевизма остаје начелна, непрелазна, да се она дотиче и циљева и средстава револуције и да теорија организације не може бити корен руског тоталитаризма XX века. Бољшевизам – писао је он – почива на метафизици историје, чији је изведени моменат – метафизика организације. Никола Милошевић није пак разлику између ауторитарног и либертерског социјализма утврђивао у начелним погледима на идеално друштвено уређење него у средствима помоћу којих сáмо друштвено уређење „ваља реализовати“: „ауторитарним средствима“ – која је он препознавао код Бакуњина – не може се постићи „један ’либертерски’ циљ“.

Да би обеснажио неке од историјских примера које је изнео Никола Милошевић, његов контрахент је посегао за необичном и релативизујућом методолошком напоменом: „у крајњој линији од личних сензибилитета зависи да ли ће неко код једног аутора тражити ’слаба места’ или ће покушати да нешто научи бавећи се његовом темељном интенцијом, уколико је сматра инспиративном.“ Као да се из слабих места нечије аргументације ништа не може научити и као да између декларативног и делатног у политичком подручју нема великих разлика. Сам Ђинђић је унеколико померио нагласке у својој аргументацији: усмерио их је ка разликовању ауторитарне од тоталитарне владавине, са идејом одбране Лењинове теорије партије, поновивши свој кључни аргумент „да у покушају разумевања тоталитарне владавине не добијамо ништа бавећи се теоријом организације“. Била је то сржна тачка њиховог размимоилажења.

Али проблем организације, као партијске организације, снажно је тематизовала Латинка Перовић у својим историјским објашњењима српског друштва. Она је то доводила у везу са руским револуционарним наслеђем. Она наглашава – чак и у овој књизи – како су кључне идеје бољшевика наслеђене, јер „у том погледу, бољшевици нису открили ништа ново“. То су две идеје: „модел револуционарне организације и карактер револуције“. Она је, дакле, била ближа схватању Николе Милошевића о важности питања о монолитности партијске организације. Јер, партијска монолитност појављује се као препрека да се плурализује друштво и као подлога могућег тоталитаризма.

Зашто, међутим, она пропушта да историјски прецизно реконструише ову полемику у свом обликовању политичке физиономије Зорана Ђинђића? Зато што би се показало да је либерално становиште њему било туђе у том времену, да су његови контрахенти – попут Николе Милошевића – остваривали критику тоталитаризма управо са тог становишта и – пресудно – да ствари у комунистичком времену не изгледају онако како она жели да их представи у поједностављеној подели на либерализам и национализам, која испуњава идеолошко предразумевање Доминантне и нежељене елите. Она, дакле, своју садашњу представу о фигурама на историјској позорници пројектује у историјску прошлост.

Понекад је Ђинђић – као да је био ношен духом импровизације – посезао за чудним примерима: када је замерао свом опоненту да „губи могућност разумевања тоталитарних система који се одричу насиља, и који нпр. логоре замењују обдаништима и васпитним установама“. Остао је неименован онај тоталитарни систем који се одриче насиља. Но, Ђинђић тврди како његов опонент захвата само површину феномена бољшевизма, јер бира апстрактну тезу о циљу који оправдава средства као критеријум а склоност насиљу као принцип разграничења. То је погрешно. Боље би било – наставља Ђинђић – следити идеју о историјској логици, из које онда следи идеја о историјској мисији једне класе: „а затим теорија партије као интерпретатора историјског смисла“. Но, остаје могућ и супротан правац управо по стадијумима које је он издвојио: из анализе теорије партије проистиче сазнање о мисији једне класе, које нас доводи до сазнања о историјској логици. И на том путу се појављују степени насиља као принцип разграничења.

У том духу је Никола Милошевић написао како не одбија „разговор о легитимности насиља, него о легитимности терора – а то је већ нешто сасвим друго“. Када насиље – по историјској логици – открије како једна класа има мисију да промени друштво, чему утире пут једна партијска организација, која може бити устројена да терором – а не споразумним или ограничено насилним средствима – обезбеди саму друштвену промену? Он се – у овој полемици – појавио као неко ко брани друштво од терора, од непотребног и прекомерног насиља, као неко ко апелује на идеју слободе: све до призивања таквих ставова Кауцког и Розе Луксембург. Но, Латинка Перовић је – у Доминантној и нежељеној елити – одбила да препозна елементе либералног становишта у његовој аргументацији.

vojislav-kostunicaЦЕНА МИТОЛОГИЗОВАЊА Отуд њене противречности у обликовању политичке физиономије Зорана Ђинђића нису ни мале ни безначајне. Тако њена интерпретација једног текста из 1989. године муком прелази преко реченице како „Југославија није настала као уједињење територијалних држава, да би онда могла на њих да се разлаже.“ Зашто она занемарује овај исказ? Зато што се сама непроменљиво залаже за начело југословенског разлагања које Ђинђић оспорава у овом ставу. Она, дакле, уклапа историјски лик Зорана Ђинђића у једну схему која је, каткад, сасвим несагласна са историјским траговима који сведоче о том лику. Тако муком прелази преко његовог недоследног понашања при првим вишестраначким изборима 1990. године, као што прећуткује његове изјаве приликом НАТО бомбардовања Србије, односно одбија да расветли њихову историјску потврђеност или оповргнутост. Како јој је потребна политичка употребљивост његове фигуре, она изневерава његове речи које су у несагласности са митологизовањем његове политичке фигуре.

Да би сама слика била уверљива, наша ауторка проналази његовог контрахента у Војиславу Коштуници: у оном политичару који је – у време једнопартијског система – дао уверљивих доказа о својој аутентично либералној политичкој и интелектуалној позицији. Њихов сукоб види као сукоб две политичке оријентације, јер испод сукоба реформиста и легалиста проналази сржну идеју своје књиге: сукоб нежељене и доминантне елите. Да би ова митска и манихејска слика била уверљива, наша ауторка посеже за низом кривотворења: у хоризонту елементарне евиденције.

Тако неке Ђинђићеве премијерске одлуке – лишене икаквог законског упоришта – именује као „чин раскида са прошлошћу са дубоко моралном димензијом“. Она, дакле, пројектује моралну супериорност у понашање човека који је морал искључивао из политике на драстичан начин: чувеном препоруком да они који траже морал у политици треба да иду у цркву. То је изневеравање реалне политичке личности у корист митског моделовања јунака. Понета својом тежњом, наша ауторка нехотично упада и у самоизневеравање, јер заборавља сопствену негативну оцену историјског појма „морална жандармерија“ и његових носилаца у самосталним радикалима још пре Првог светског рата. Уместо да између својих исказа и исказа свог јунака пронађе дослух у моралној равнодушности, у заједничком одушевљавању револуционарним макијавелизмом, она њихов дослух конструише у либералној политичкој оријентацији, којој приписује дубоку моралну димензију.

У њеном тврђењу о Ђинђићу који „се свесно профилисао као западњак“ најзанимљивије је одсуство поређења са Коштуницом. Јер, Коштуница је – још у време Ђинђићевог одушевљавања револуционарним анархизмом – био либерал, као што је тада – заједно са Костом Чавошким – објавио и веома значајну књигу Страначки плурализам или монизам, у којој су њени режимски критичари и пропагандисти препознали и осудили апологију грађанског либерализма и која је несумњиво – у време једнопартијског система – представљала интелектуални ангажман у корист политичког плурализма. Зашто то није карактеристично западњачко опредељење? Која логика води механизам укључивања и искључивања историјских и политичких садржаја у Доминантној и нежељеној елити?

Поред прећуткивања аутентично либералних садржаја Коштуничине биографије, наша ауторка не избегава ни посредну моралну дискредитацију супарника свог хероја. Позвавши се на његове речи о томе како он и Коштуница симболизују две политике, она прецизира: „Циљем своје политике сматрао је власт као сервис друштва, а не као извор прихода за одређену групу.“ Одавде се неизречено развија сугестија како је Коштуница – као противник овакве политике – сматрао власт као извор прихода. Зар се то не би могло лакше, прецизније и поузданије – и без икакве сугестије – расправити ако бисмо добили једно истраживање имовине обојице политичара?

Наша ауторка не мисли тако, пошто потпуно занемарује пресудно питање о јавном непознавању имовине која је остала иза Зорана Ђинђића. Уместо тога, она као доказ да је он у политици видео дубљи смисао живота издваја његову студентску тежњу за економском независношћу и околност да је „свој политички ангажман платио… животом“. Тако се једно проверљиво и на доказима утемељено историјско истраживање унапред онемогућава емотивно-моралном блокадом коју ствара митска слика у белешкама Латинке Перовић.

Ако погледамо шта су о Зорану Ђинђићу говорили – док је био жив – истакнути представници секуларног свештенства, са колико негативних оцена су обојили његову личност и његове политичке одлуке, онда постаје јасан – будући да је историјски познат – механизам који обликује митску слику после његовог убиства. Давно га је описао Манес Шпербер: „Број оних, и на левици и на десници, који су до тог 22. новембра презирали Џона Фицџералда Кенедија и осуђивали његову политику, заиста није био мали, али, суочени с његовим лешом, они су сада открили да им срце крвари због њега. Осећали су да ће целог живота жалити за њим и по томе су закључили како су га зацело одувек волели. То позно откриће им је улило непоколебљиво уверење да су само њихови политички противници могли убити младог председника.“ Митска слика убијеног премијера почива, дакле, превасходно на његовој посмртној политичкој употребљивости.

ОКАМЕЊИВАЊЕ МИТА О таквој употребљивости сведочи произвољна одлука председника српске владе – у 2016. години – да се у Београду подигне споменик убијеном премијеру Србије. Она је историјски контроверзна и идеолошки наметнута, јер је лишена критеријума. Ако је, наиме, критеријум – политичко убиство, онда треба почети од споменика двојици убијених владара: краљу Александру Обреновићу и краљу Александру Карађорђевићу. Њихових споменика у Београду – нема. Ако је критеријум – чињеница власти, онда би се прво требало сетити краља Милана Обреновића, са нагласком на позитивним учинцима његове власти: државна независност, стајаћа војска, институционализација друштвеног живота. Ако је критеријум – популарност и демократичност, онда би требало почети од најпопуларнијег и најдемократскијег нашег владара: краља Петра I Карађорђевића.

Ниједан од ових владара нема споменика у Београду, иако је протекло време омогућило да се јасно распознају тамне и светле стране како њихових владавина, тако и њихових личности. Како све то није утврђено у случају Зорана Ђинђића, како није прошло довољно времена да се историјски осветле многе чињенице његове политичке биографије, онда је намера положена у подизање његовог споменика политички битна за окамењивање митске слике о њему, која игра значајну улогу у колонијалном симболизовању лојалности западној (америчкој) доминацији у свим садржајима нашег друштвеног живота.

У том духу се одвија истрајно кривотворење историјске евиденције у Доминантној и нежељеној елити. У жељи да оснажи своју тезу о опозиционим странкама које су – током распада титоистичке Југославије – биле блиске са владајућим режимом, наша ауторка описује како су „опозиционе странке… партиципирале у власти Слободана Милошевића“. Но, она ставља у сенку бројна сведочанства о разгранатим политичким дотицајима између Ђинђића и Милошевића, да би – истовремено – ставила у потпуну таму досадашња сазнања о одсуству било каквог контакта између опозиционог политичара Војислава Коштунице и Слободана Милошевића. Како из перспективе овог сазнања изгледа њена тврдња о учествовању опозиционих странака у владајућем режиму? Не изостаје ни особено романтизовање њеног јунака: зашто је он „на месту градоначелника Београда остао само седам месеци“, па је „смењен… гласовима СПО и СПС“? Њен одговор гласи: због концепције коју је заговарао и у којој је опредељујућа била мисао како треба „окренути леђа прошлости, а лице будућности“. Стварност је била мање поетична: постоје докази – у тадашњој штампи – како је он прекршио предизборни споразум опозиционих странака који га је довео на место градоначелника Београда.

КОНТАМИНАЦИЈА РАЗНОРОДНИХ САДРЖАЈА У митској слици убијеног премијера, наша ауторка зна да посегне за једва приметним алузивним стилизацијама које његов лик повезују са историјском прошлошћу: „Зато је отворено позвао на одстрел Зорана Ђинђића, тог, по њему, главног демона Србије.“ Синтагма демон Србије открива ауторкину алузију на краља Милана: тако га је назвао – у једном памфлету с краја XIX века – самостални радикал Љубомир Живковић. Ова алузија је прецизан показатељ како наша ауторка – без обзира на бројне разлике у околностима – пројектује прошлост у садашњост и садашњост у прошлост. Јер, у митској слици је од посебног значаја контаминација разнородних садржаја.

Када пак наводи како Ђинђић – за разлику од Коштунице – не жели да води земљу споро, „у другој брзини“, него болно и брзо, јер је „за четврту брзину“, Латинка Перовић превиђа како у том настојању нема ничег – либералног. План руског неолибералног политичара Григорија Јавлинског – из деведесетих година XX века – о 500 дана који су потребни за успостављање тржишне економије у Русији, Карл Попер – као истински либерал – оценио је као неостварив, јер то треба да се одигра у држави која не познаје ни ренесансу ни барок. То нам показује како је Коштуничино становиште било еволутивно, рационално и либерално насупрот револуционарном активизму Зорана Ђинђића. Ма како да процењујемо могућности које је – у нашим околностима – нудила Коштуничина политичка оријентација, нема никакве сумње у то да је она била еминентно западњачка и европска.

Одакле су проистекла оволика огрешења o непосредну прошлост у књизи Латинке Перовић? Зашто она затајује елементе либералног становишта у критици тоталитаризма какву остварује Никола Милошевић? Зашто прикрива либерално политичко полазиште и политичку оријентацију Војислава Коштунице? У равни политичких идеја, она настоји да – у складу са идеологијом секуларног свештенства – потисне потврђено и осведочено сазнање о томе да – како каже Јаел Тамир – „постоји дуготрајно, иако често порицано, савезништво између либералних и националних идеја“. У актуелној политичкој равни, која је обликована налозима нашег времена, њена изневеравања историјских садржаја настају услед разлике коју очитују истински либерали – какви су Никола Милошевић и Војислав Коштуница – и леви либерали: у које је спадао Зоран Ђинђић.

Та разлика припада искуству нашег времена, па ју је описао Ноам Чомски: „Избори за јавно деловање оштро су ограничени под режимом ’неолиберализма’ – што је дубиозан термин, чије политике нису ни ’нове’ нити ’либералне’, ако нам је на памети нешто што наликује класичном либерализму. ’Неолиберални’ режим поткопава јавни суверенитет померањем моћи одлучивања са националних парламената на ’виртуелни парламент’ инвеститора и кредитора, примарно организованих у корпоративним институцијама.“ Тако настаје свет симулакрума: елементи левичарске идеологије (људска права) прикривају како је она остала без ослонаца, пошто не поставља питања о експлоатацији. Како нема политичке левице без оспоравања експлоатације, онда актуелна левичарска реторика може само да прати тријумф капитала.

У историјској равни, која подразумева дубину традиције, наша ауторка настоји да прикрије постојање читаве једне политичке и културне оријентације у корист митске и манихејске слике о нежељеној и доминантној елити. Отуд она доследно прикрива постојање аутентично националне и демократске странке, познате под именом самосталних радикала, као што доследно прећуткује да је најрепрезентативнији модернистички нараштај у нашој култури – Милош Црњански, Растко Петровић, Момчило Настасијевић, Тодор Манојловић, Станислав Винавер – био одан и националним и демократским садржајима јавног живота, удаљен од комунистичке идеологије и изгнан из јавности и прогнан из земље после Другог светског рата.

Но, најдубљи слој њених предразумевања је везан за једну делотворну културолошку предрасуду. Јер, у бројним исказима Доминантне и нежељене елите, посвећеним различитим темама и личностима, некад експлицитно, некад имплицитно, некад кроз употребу сугестије, појављује се иста политичка логика која управља низовима интерпретативних редукција. Та логика подразумева неколико стадијума посредовања: разуђеност и противречност историјске прошлости своди се на политичку оријентацију, која подразумева непроменљиву културну поделу света, да би – у последњем стадијуму – дошло до препознавања актуелног и одлучујућег вектора моћи. То је језгро историјског приповедања Латинке Перовић: без обзира на који предмет расправе пада фокус њене књиге.

Отуд она каже: „Али и четврт века после сукоба са Стаљином и две деценије после његове смрти, дубинска подела остала је иста. Она је била историјска. Ишла је линијом Исток–Запад, не у географском и националном смислу већ идеолошки, концепцијски.“ Ако линија поделе није била национална и географска, онда је била културнополитичка. Треба разликовати идеолошке (левичарске, центристичке, десничарске) од културнополитичких (геополитичких, цивилизацијских) подела. Многе левичарске владе – у европским државама после Другог светског рата – биле су веран савезник америчких интереса. Отуд наша ауторка своју поделу непрецизно назива идеолошком. Како је реч о подели унутар исте – комунистичке – идеологије, онда подела може бити везана за светове култура, како их представља линија Исток–Запад. Њено мишљење, дакле, карактерише културолошка предрасуда.

Шта то значи? Сви позитивни садржаји географских, националних, идеолошких, демократских система унапред – без икакве провере и емпиријске евиденције – бивају схваћени као део западне (америчке) културе. Сви негативни садржаји истих тих система унапред бивају схваћени као део источне (руске) културе. Унутар културолошке предрасуде видна је тотализација појмова и светова култура, као и неспособност да се замисли противречни садржај самог света културе. То значи да је – у реченицама наше ауторке – начело тотализације однело потпуну превагу над начелом диференције.

Тако она закључује да „одбијање економских и политичких реформи у Југославији потврдило је верност Србије вредностима државног социјализма, односно Истоку.“ Како се може успоставити знак једнакости између државног социјализма и Истока, када се у Русији – баш у време деведесетих година XX века – спроводи радикална неолиберална економска политика, која је довела земљу до банкрота 1998. године? Само тако што се сваки негативни садржај у свести наше ауторке – овде је то одбијање реформи – унапред везује за источну (руску) културу. Овакав начин закључивања није погођен сазнањем о томе да противречи основним чињеницама, попут сазнања о политичким реформама које су у Русији обезбеђене тенковским пуцањем на Думу 1993. године: будући да су ти пуцњи били унапред одређени као позитивни садржај, јер су испаљени у духу реформи, наша ауторка их не помиње, премда би се они идеално уклопили у њену причу о руском ауторитаризму.

КОЛОНИЈАЛНО МИШЉЕЊЕ Ни теоријска евиденција не може зауставити темељну менталну матрицу на којој почива Доминантна и нежељена елита, па се хилијастички импулс комунизма, изворно присутан у Марксовој мисли, своди на свет источне (руске) културе и неистинито одваја од западног (америчког) света: „Заоденут у научни карактер, комунистички експеримент у Русији, за разлику од Западне Европе, имао је корен у есхатологији.“ Идеја хришћанског социјализма, као и хилијастичка идеја, нису – међутим – потекле из руске културе, јер – како каже Карл Левит – „без идеје напретка не би било ни америчке, ни француске, нити руске револуције и не би било идеје световног напредовања ка остварењу без изворне вере у краљевство Божје, иако се не може тврдити да се Христово учење манифестује у манифестима тих политичких покрета“. Отуд очигледна кривотворења откривају своје порекло у културолошком предразумевању наше ауторке. Она, штавише, своју поделу проширује и на посткомунистичка друштва, која „се разликују, по линији Исток–Запад“, па се разликују „не само географски него ментално и цивилизацијски“. Глобализација, дакле, представља потпуну – географску, менталну и цивилизацијску – доминацију западне (америчке) културе и њених интереса. Карактеристично је како наша ауторка не опажа могуће тоталитарне и, свакако, недемократске импликације овако колонијалног постављања ствари.

Није безначајно ни што она своју основну политичку поделу пројектује у прошлост: „Са тог раскршћа, Србија је кренула у два правца: ка развоју по узору на западне демократске државе, ка развоју у дубину, што је била основа и за културну интеграцију српског народа – и ка територијалној експанзији. Те су две оријентације рефлектовале сукоб Запада и Истока.“ Није пресудно – премда је индикативно – што се у овом исказу српски ослободилачки ратови именују као експанзионистички, него што се тај појам предумишљајно, произвољно и неистинито поистовећује са источном (руском) културом: као да колонијални свет није плод западне културе у том времену. У своју основну поделу наша ауторка ситуира и политичке и идејне садржаје: када каже како је Слободан Милошевић – попут Хитлера – био „персонални израз… против свега што је либерално, односно западно“, она и не опажа како је – у нарастајућим редукцијама – немачку традицију искључила из западног света. Она је, дакле, свела сав тај свет на англосаксонски само да би појам западног света остао непротивречан: као што је либерално поистоветила са његовим западним (америчким) историјским обликом.

ОРИЈЕНТАЛИСТИЧКИ ДИСКУРС У свим овим редукцијама можемо реконструисати основну менталну матрицу Латинке Перовић. Она се распростире у две основне путање. Она има препознатљиве стадијуме у подручју спољне политике: садржаји демократије редукују се на политичке и економске интересе ЕУ у нашем подручју; но, и тако препознати интереси подлежу даљој редукцији на политичке интересе САД; они, на крају, бивају поистовећени са НАТО интересима. Овакав низ редукција омогућен је одсуством ауторкине свести о плуралистичком и противречном наслеђу и садржају западне (америчке) културе: о непрестаној борби између – традицијски осведочених – западних вредности и – актуелно задатих – западних интереса.

Премда у овим низовима ауторкиних редукција постоје елементи оријенталистичког дискурса, они нису довољни да објасне бројне слабости њене историјске евиденције. Потребно је довести их у везу са комунистичком идеологијом у њеном историјском појављивању у нас. Јер, оријенталистички дискурс не може објаснити одакле долази ауторкино разумевање за албанска, црногорска, муслиманска и македонска национална и политичка настојања. Ту је пресудно сазнање о комунистичкој идеологији која је институционално била управљена против српске грађанске и националне традиције. Тек када уочимо додир између комунистичких образложења денационализације српског народа у титоистичкој Југославији и садашње колонизације наше земље препознајемо све слојеве идеолошке подлоге на којој настаје књига Латинке Перовић.

У подручју унутрашње политике препознајемо неколико стадијума Доминантне и нежељене елите. Први стадијум састоји се од представе по којој се демократска борба мишљења редукује на унификацију мишљења око појма српске кривице. Обликовање модела српске кривице је стална брига наше ауторке. Тако она неуспех сопствене политичке комунистичке оријентације претвара у избор који је учинила Србија: „Ово су ставови везани за разне деонице једног истог пута, оног који је Србија сама изабрала почетком седамдесетих година XX века и којим је неповратно ишла према крају века.“ Није прикладно монистички одређивати појам Србија када је реч о плуралистичкој садржини. О каквом се избору може говорити у једнопартијском и комунистичком систему? Какав је избор уопште могућ у ситуацији у којој је – како наша ауторка каже – Тито био арбитар?

Сва ова огрешења о историјску и логичку евиденцију показују настојање да се образује и оснажи појам српске кривице. Он се повезује са бројем информбироваца у Србији, са одсуством политичких реакција на појаву Горбачова, као и на распад Совјетског Савеза и слом реалсоцијалистичког модела. Чак и на превођење антистаљинистичке књижевности. Но, ако знамо да су Заробљени ум и Архипелаг Гулаг објављени у Београду, уверавамо се у произвољност представе о српској кривици у Доминантној и нежељеној елити. Таква је и тврдња да српски учесници партијског обрачуна у 1972. години нису Титу „остављали одступницу“: премда у то нико не би могао поверовати, јер је реч о човеку који је био уставна категорија, српска кривица се изводи и из немогућих претпоставки.

У механизам српске кривице систематски се уграђују искази јунака ове књиге. Тако је Иван Ђурић устврдио да се кључ рата у титоистичкој Југославији налази у Београду, док је за Слободана Инића у средишту свих југословенских криза – српски национализам. И Иван Стамболић је сматрао како – због распада титоистичке Југославије – трагичну кривицу српског народа „историја не може спрати, нити он ту своју кривицу може икада окајати“. У време Осме седнице ЦК СКС, у 1987. години, у клишеизираној употреби македонске речи „работе“ у говорима својих партијских неистомишљеника, Богдан Богдановић је, штавише, видео погрдан смисао, који би могао бити „преузет из предратног вокабулара српске администрације у Македонији“. Тако је он историјску српску кривицу препознао у језичкој пракси комунистичких апаратчика. Она припада српској интелигенцији чија је одговорност – по мишљењу наше ауторке – „за рат у Југославији… опште место“. То су реторички, квазинаучни, лични аргументи за образовање модела српске кривице у Доминантној и нежељеној елити.

Овако кристализован појам српске кривице програмски се – други стадијум – редукује на неутралисање критичке и националне интелигенције. То доводи – трећи стадијум – до нове редукције: поништавање разлике између националне политичке оријентације и национализма. Јер, национална политичка оријентација није нужно – нити у сваком од својих облика или интензитета – националистичка. Она може имати – као што је у историји и имала – либералан, традиционалан и популистички вид. У њеном окриљу – пише Јаел Тамир – „налази се спектар перспектива које доприносе разумевању људских ситуација, онога што људски живот чини смисленим и стваралачким, као и вредности које заслужују хваљење. Либерали се налазе пред изазовом да укључе ове вредне елементе и да дају простор националним вредностима у оквиру граница либерализма“. Тек у конкретним околностима – под израчунљивим дејствима сила – можемо проценити када национална политичка оријентација постаје националистичка. Као што левичарска оријентација може имати социјалдемократски, социјалистички и комунистички вид. Тек у нашим конкретним околностима после Другог светског рата видели смо њен тоталитарни облик. Усвајање овако диференцираног погледа на стварност омогућава нам да препознамо – каже Јаел Тамир – „дистинкције између теорије о национализму и националистичких политика, слично разликовању које правимо између комунизма и либерализма као политичких теорија и специфичних политика извесних комунистичких и либералних партија“.

КОЛОНИЗАЦИЈА ЈАВНЕ СВЕСТИ Карактеристично је да наша ауторка наглашава разумевање сложености комунистичког покрета, која извире из сложености, противречности и парадоксалности прошлости, па ваља препознавати разлике унутар тог покрета. Но, она истовремено не дозвољава постојање представе о сложености националне политичке оријентације: као да она не припада истој прошлости. Тако – у њеној представи – комунисти могу бити и стаљинисти и реформисти, али су национални либерали, хришћанско-демократски конзервативци, популисти увек и само – националисти: сви и без изузетака.

Код нас је – услед поклапања страних интереса и комунистичке идеологије – дошло до редукције свих облика националне политичке оријентације на национализам: у оси приповедања у Доминантној и нежељеној елити. То је учињено с предумишљајем: да би се јавно обезвредила и чак криминализовала управо сама национална политичка оријентација. Отуд наша ауторка уопште не уочава да када Слободан Јовановић каже како је национализам био једина традиција у нас, он сам се налази на другом становишту од националистичког: да би тако нешто уопште могао опазити. Он, дакле, испољава дистанцу према националистичком становишту. Јер, он се налази на либерално-националном становишту: отуд он може имати и дистанцу према национализму и унапређивати национална права и вредности. Латинка Перовић није у стању да уочи унутрашњу раслојеност његових увида, јер тотализује национално становиште уместо да га диференцира.

Путање унутрашње и спољне политике у схватањима Латинке Перовић поклапају се у оправдавању и рационализацији потпуне колонијализације земље, њене деиндустријализације и отуђивању њених природних добара. То подразумева и колонијализацију јавне свести, што нас доводи у близину тоталитарних тенденција у друштву. Тако настаје идеолошка путања – очигледна у Доминантној и нежељеној елити – која подразумева пренос и мутацију значења од комунизма преко титоизма до американизма. Њој је сасвим саображена културнополитичка путања која подразумева вишестрану неутрализацију и поништавање српских националних права.

ТЕМАТСКИ КРУГ ПОЛИХИСТОРСКИХ ИСТРАЖИВАЊА

Ускоро би требало да се – у издању Catene mundi – појави књига Мила Ломпара под насловом Полихисторска истраживања. Ово дело чине студије посвећене историјским и актуелним траговима полихисторског импулса у разумевању књижевности, нарочито у студијама културе. Ту су и студије посвећене различитим ауторима: у широком распону од књижевности и културе, преко историје, идеологије и политике, до историје идеја и филозофије. То су студије посвећене односу Слободана Јовановића према књижевности; књижевноисторијским схватањима Јована Деретића и Драгише Живковића; Алојзу Шмаусу и данашњој његошологији. Посебној анализи је подвргнута идеолошка мрежа коју ствара мешавина историографске и идеолошке конструкције у Доминантној и нежељеној елити Латинке Перовић или је критикују есејистичке књиге Небојше Васовића. Осветљени су и списи који се налазе у подручју историје идеја, попут списа Анице Савић Ребац; на међи филозофије и психологије, какве открива однос Николе Милошевића и Карла Јасперса; на међи књижевности и сликарства, попут есеја Драгана Стојановића. Печат је – у децембру 2015. године – у неколико наставака објавио део опсежне студије о владајућој идеолошкој мрежи нашег времена, какву упризорује књига Латинке Перовић, па сада објављујемо њен завршни део. Текст је приређен за новинско објављивање без научног апарата.

[/restrictedarea]

 

 

Један коментар

  1. Браво.
    Ови текстови ће тек показати своју вредност.




    1



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *