Почетна / Култура / Драма повратка заветној Шумадији

Драма повратка заветној Шумадији

OglediПише Никола Маринковић

Готово сви јунаци овог романа покушавају да премосте границу између потпуног предавања другоме у љубави и очувања властите слободе, што још од романа Ф. М. Достојевског захтева управо дијалошки вид приповедања

Огледи о љубави и слободи (2016) Зорице Кубуровић изненадиће њене читаоце који су је заволели због Господарице Ане (2010) или њених књига за децу и млађе читаоце, попут Лека од бресквиног лишћа (1991) или Малог романа о светлости (2012). Они нуде један нови вид јединства дела ове списатељке, јединства не на први поглед приметног, али зато не мање чврстог.

У питању је роман састављен од уломака приче, исписаних различитим техникама (од класичног приповедања до псеудодраме). Прати их ограничен, иако не мали, број ликова унутар драме њихових најважнијих животних одлука. Наслов сугерише ову жанровску проблематику. Огледи, односно есеји, нису форма коју ће просечни читаоци олако повезати с романом, иако се нека од кључних дела српске уметничке прозе, попут Прољећа Ивана Галеба Владана Деснице, одликују управо таквим поступком. Како је есеј, по дефиницији Михаила Епштајна, мисао која се враћа сама себи, ово враћање бисмо могли да тражимо у одељцима текста који, успоравајући епско приповедање о догађајима, тематизују асоцијативно одабране теме јунака приповедача. Код Зорице Кубуровић ово није сасвим једнозначно изведено.

Милан, један од ликова романа и бележничар, заиста нуди овакве видове записа, али у сасвим краткој форми, често не дужој од једног пасуса, који су уметнути у псеудодрамски текст претежно формулисан као непрестани дијалог ликова, на првом месту Иване, музичара, и Димитрија, остарелог професора филозофије. На једном месту приповедач чак и истиче да је све оно што жели да запише, а то је велика прича о личном сазревању и афирмацији, замислио као драму, боље речено драмски текст. Ову формалну онеобиченост зато треба посматрати као знак суштинске теме овог романа, а то је драматика међуљудских односа, али не у идеологизованом смислу ове фразе, који се наметнуо последњих деценија, већ у личном, претежно емотивном смислу. Готово сви јунаци романа покушавају да премосте границу између потпуног предавања другоме у љубави и очувања властите слободе, што још од романа Ф. М. Достојевског захтева управо дијалошки вид приповедања. Истовремено, овакво тематско усмерење диктира и интроспективну усредсређеност ликова, што свеукупно лиризује роман, понекад до саме границе прозног израза.

Отуда се не може сасвим прецизно, у терминима који се обично користе за тзв. љубавни роман, говорити о радњи Огледа о љубави и слободи, јер би такво парафразирање овог текста било пука банализација. На плану објективне догађајности, овај роман нема много тога да понуди, што је очигледно и била намера Зорице Кубуровић. Сазревање ликова, њихово емотивно и еротско остваривање као прича се мора реконструисати из фрагмената који сигнализирају да њихово време пролази, да су промене евидентне, али да је једина константа у приповедању непрекидно самопреиспитивање. Унутар тог преиспитивања, заступљени су различити нивои оданости и припадности: од припадности породици, преко припадности пријатељима, нацији, вери, унутар којих траје потрага за мером личне слободе која може остати непроменљива и недељива. У таквом приповедању појединачни исприповедани догађај представља заправо само катализатор новог круга самоодређивања и поновног проналажења сопства у новим околностима, што се најбоље може видети у пасусима у којима приповедач преноси како су Ивана и Димитрије постали родитељи.

Промене пак које читалац у овом приповедању може пронаћи заправо су промене у ликовима, али не у класичном смислу преокрета унутар претходно дефинисаног лика већ у виду непрекидног редефинисања њихове унутрашње природе. Овакво разумевање (боље рећи предразумевање, јер претходи приповедању) личности може бити мотивисано како модерним теоријама о непостојању чврстог идентитета, тако и суштински хришћанским подтекстом о вечитом усавршавању човека ка идеалу Богочовека. И заиста, разлога за овакву претпоставку има довољно. На првом месту, то је опсесивна потреба главних ликова за повратком првотном простору, било у виду заветне Шумадије (као идеализованог руралног простора) било у виду одласка у манастир. Управо овде је копча која нови роман Зорице Кубуровић спаја са њеним претходним остварењима, у којима хришћански подтекст има претежан удео.

Драма односа према Богу, приповедачки једноставније остварена у Господарици Ани или Малом роману о светлости, овде је преломљена кроз драму превазилажења границе између Ја и Ти. Формална необичност ове књиге показује да се ни о љубави ни о слободи не може писати с уверењем да та велика прича може имати завршетак. Поготово ако је у љубави, како пише апостол Јован, сам Бог.

Књига оптимизма и препознавања

korica evroazijaЗборник Србија и Евроазијски савез (23 аутора из Русије, Белорусије, Републике Српске, Украјине и Србије) почиње необичном, али крајње снажном, упечатљивом, добронамерном студијом (према Србима) Артема Павловича Соловјова „К. Н. Леонтјев о три стадијума развоја културе, балканском питању и будућности Србије: Поглед из XIX века“. Рад који је много рекао и који би, да је среће, постао платформа свих евроазијских странака и покрета, друштвених група и појединаца. Соловјов је објаснио, наравно и уз помоћ Леонтјева, где су Срби и други балкански народи погрешили после ослобођења од Турака. Нећемо открити грешку, остављајући да то учине сами читаоци. Такође, Соловјов је рекао још једну истиниту чињеницу: Србима (и другима) је свеједно куда ће ако је и Евроазијски савез копија Европске уније, тј. материјалистички, либерални… Наравно, Соловјов је понудио и решење, нама се чини врло мудро и прихватљиво…
Треба поменути и великог српског пријатеља, православног Татарина Рустема Вахитова, чији текст „Хитлеровска Европска унија против Русије–СССР-а“ представља „крст“ над актуелном Европском унијом, јер ако га човек прочита, ма колики „верник“ евроатлантизма био, после склапања корица, он то више неће бити.
Пажње вредна је и студија Ивана Анатољевича Тарасевича из далеког Сибира, „Православље као фактор зближавања Републике Србије и Евроазијског економског савеза: уставно-правни аспекти“, чије читање изазива сузе због невероватне љубави овог аутора и његовог окружења према Србима…
Драгоцени су радови и Дмитрија Музе, Миломира Степића, Владимира Кршљанина, Срђана Д. Перића, Александра Загорнова, Дејане М. Вукасовић, Александре Мировић, Небојше Вуковића, Вадима Елфимова, Срђана Перишића, Мише Стојадиновића, Бранка Баља и Александра Јанковића, које нећемо коментарисати него препоручити да се прочитају. Овај зборник погледу „отвара“ нови свет, помаже да се поново препозна или пронађе властити идентитет, властите вредности и евроазијски пут којим се може ићи, уз велику дозу оптимистичке вере у будућност.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *