Дани Републике

milorad-dodikПише Никола Врзић

Какве су поуке успешно спроведеног референдума у Републици Српској, шта нам он говори о намерама Русије на Балкану, и како ће Запад на све то да одреагује?

И уз највећи напор воље и пропратну снагу имагинације тешко је Милорада Додика, председника Републике Српске, замислити као српског Нелсона Манделу, али како ствари сада стоје, пре ће се Додик, и то захваљујући бошњачком члану председништва БиХ Бакиру Изетбеговићу, претворити у Манделу него што ће доживети судбину коју му син Алије Изетбеговића јавно прижељкује, Моамера ел Гадафија, Садама Хусеина и Слободана Милошевића: „Мислим да ће се постепено десити реакција међународне заједнице. Гледали смо како Садам Хусеин, Гадафи, Милошевић пркосе, и како то изгледа.“ Да, сву тројицу убило је супротстављање америчким интересима и империјалним намерама, пркосно или изнуђено, није то сада ни битно, али та се времена убитачне америчке свемоћи, и то је сада врло битно, можда и бесповратно мењају, о чему уосталом сведочи већ чињеница да је референдум у Републици Српској о Дану Републике Српске у недељу 25. септембра спроведен као да Американци нису ни покушали да га спрече…

ПРИТИСЦИ И МОТИВИ А јесу покушали да га спрече, и притисцима на саму Републику Српску и притисцима на Србију да притисне Српску, и преко оне мине у темељу дејтонског мира у Босни и Херцеговини, његовог Уставног суда који одлучује прегласавањем уместо консензусом и који је референдум, прегласавањем српских судија као да смо у 1992. години, покушао да забрани осам дана пре него што ће он ипак бити одржан.
Зашто је Американцима и њиховим сарајевским клијентима било важно да спрече српски референдум о 9. јануару као Дану Републике Српске? Пре свега – то је и започело читав овај след догађаја – зато што су збиља желели да (преко Уставног суда БиХ) укину Дан Републике Српске, јер је то матрица по којој би затим било укинуто и име Републике Српске (уз истоветно образложење – да је дискриминаторско за остала два конститутивна БиХ народа и да је о њему одлучено без сагласја ових двају других народа, Бошњака и Хрвата) на путу ка потпуном обесмишљавању дејтонске Републике Српске, и било им је важно да спрече референдум у РС зато што се њиме, референдумом, успоставља опасан преседан да о судбини Срба у РС одлучују Срби у РС, а не Сарајево, Вашингтон и, у знатно мањој мери, Брисел. А то никако не може да има позитивног утицаја на напоре да РС буде укинута.

НЕОСТВАРЕНИ СТРАХОВИ Елем, недеља 25. септембар, референдум на коме је за наставак прослављања 9. јануара као Дана Републике Српске гласало импозантних 99,81 одсто (од 55,77 одсто грађана Републике Српске уписаних у бирачки списак који су гласали), протекла је углавном до потпуно мирно; нису се остварила страховања да би референдум могао да буде спречаван и силом, страховања оснажена прошлонедељним претњама ратног команданта муслиманске војске Сефера Халиловића да ће Република Српска нестати за 10 до 15 дана, које – претње – ни Бакир Изетбеговић ни представници међународне заједнице нису критиковали као недопустиве и немогуће, што их је заузврат, по природи тих ствари, учинило озбиљнијим и реалнијим. Зашто ове претње нису остварене? Угрубо, два су могућа разлога за то. Или нису ни биле озбиљне као што су изгледале иако у Босни у старту јесте озбиљно све што изгледа као претња – што значи да су креатори ратних сценарија у БиХ заправо блефом покушавали да Српску и њеног председника натерају на попуштање – или се од ратних сценарија одустало зато што је процењено/схваћено да Република Српска неће бити остављена сама ако буде нападнута.
А опет, чињеница јесте и да су Бошњаци и Американци употребили све осим силе да се српски референдум не одржи, и да су уз то, у том процесу употребе свега осим силе, вођени мотивима које смо описали, читавом случају дали много већи значај него што би га у нормалним околностима имало изјашњавање грађана о празнику који желе или не желе да прослављају, при том нерадно. Коцкарским жаргоном (уз то и краће) речено, подигли су улог. У жељи да добију све, изгубили су поприлично јер је референдум ипак одржан, и сада су пред избором између две могућности. Да ту чињеницу прихвате (уз пропратно, необавезујуће гунђање о незаконитости референдума), или да на њу одговоре.

alijin-sinАМЕРИЧКИ ОДГОВОР Прво решење, да се сви сад једноставно направе луди и пусте да бука замре, било би мирољубивије и омогућило би Босни и Херцеговини да настави да се таљига као и досад, релативно мирна и као таква довољно подношљива и свом непосредном окружењу и Европској унији. Ипак, такво, мирољубиво решење без контраудара, због онако подигнутог улога у данима уочи референдума, значило би и много гласније признање пораза него да улози нису онолико били подигнути, и громогласно признање немоћи пред Милорадом Додиком и његовим помагачима, што би пак они исправно схватили као охрабрење да наставе да раде започето, а то је сасвим супротно од онога што им желе у Вашингтону и Сарајеву.
Баш због ова два разлога – због удара на своју репутацију и због удара на своје намере – Сједињене Америчке Државе и њихови сарајевски клијенти не могу себи да дозволе да на референдум не одговоре. Што ће рећи да је само питање како ће тај одговор изгледати и какав ће му бити интензитет. А онда, наравно, и какав ће одговор на то Република Српска да формулише, што сама, што уз помоћ пријатеља.
Одговор Американаца стигао је из Сарајева већ у понедељак, само дан после референдума. „Став амбасаде САД о одржаном референдуму у вези са Законом о празницима РС јасан је и конзистентан“, саопштила је америчка амбасада у БиХ и констатовала да „деловање у супротности са одлуком Уставног суда представља очигледно кршење владавине права“, те припретила: „Очекујемо да ће надлежне институције то питање решити у складу са законима БиХ, док ми разматрамо одговарајуће последице.“ Другим речима, остану ли верни својој претњи, а мораће ако им је до сопственог кредибилитета, Американци ће на Додика и Српску ударити Сарајевом, а можда и директно, својом силом.
Најпре о ударцу Сарајевом. Као да је било у дослуху с америчком амбасадом а верујемо и да јесте, Тужилаштво БиХ истог дана, у понедељак, упутило је осумњиченом Милораду Додику, и то једино њему, позив на саслушање у „предмету референдум“, које треба да се обави већ следећег понедељка, 3. октобра, дан после локалних избора у БиХ. Додик је одговорио као да је лукав; укратко, признаје да је позив добио и пристаје да буде саслушан, али не пристаје да буде саслушан у Сарајеву јер се плаши за своју безбедност због оне Изетбеговићеве претње Гадафијем, Садамом и Милошевићем, већ могу да га саслушају било где у Републици Српској. Лопта је тиме враћена Сарајеву. Хоће ли му удовољити и саслушати га тамо где он хоће, или ће бити издата наредба за његовим присилним привођењем каква би могла да нас врати на спомињана решења која укључују и употребу оружја? „Ићи ће се на његово присилно привођење и ту је Закон о кривичном поступку врло јасан, нико нема право да се не одазове позиву Суда или Тужилаштва. Прописано је присилно привођење у случају неодазивања на позив ових институција“, рекао је пре неки дан министар сигурности БиХ Драган Мектић, иначе функционер Српске демократске странке, да би потом, ове среде, такође био изричит, али на сасвим супротну страну: „Наглашавам да сам против било каквог саслушања званичника Републике Српске због неспровођења одлука Уставног суда БиХ. То је селективан приступ Тужилаштва БиХ. Том логиком прво би требало да буду ухапшени многи други, попут Драгана Човића и Бакира Изетбеговића, који годинама не спроводе одлуку Уставног суда БиХ у вези са изборима у Мостару.“ Треба овде додати и да је „Спутник“, позивајући се на своје изворе у Мектићевој партији, јавио да је Бакир Изетбеговић и пре референдума тражио привођење Додика, што треба схватити и као сведочанство да ситуација у БиХ и даље поседује заиста раскошан потенцијал за одлазак дођавола или тик надомак, а да ли ће се то заиста и десити пре идућег понедељка наслутићемо овог петка, када ће се Уставни суд БиХ састати да размотри шта му је чинити пошто се РС оглушила о његову забрану референдума.

БОН И САНКЦИЈЕ Шта још Американци могу да учине Додику? Ако је веровати вашингтонском стручњаку за наш случај Данијелу Серверу, примена тзв. бонских овлашћења високог представника међународне заједнице у БиХ (Валентина Инцка) и смена Милорада Додика и осталих челника РС мало је вероватна јер је Запад „некако омогућио Москви да стекне де факто право вета на употребу бонских овлашћења, а и плаши се да неће имати начина да спроведе одлуке Високог представника“. Тако да – Западу – заправо преостаје само да покуша да изолује Додика и његове сараднике и Српску некаквом комбинацијом персоналних и ентитетских санкција, али како ефикасно санкционисати Српску а не и читаву Босну и Херцеговину, и како уопште санкцијама изоловати РС када им се Русија и Кина засигурно неће прикључити? Штавише, велико је питање и да ли би Запад у таквом покушају уопште могао да буде монолитан, јер приметно је било после овонедељног референдума да је Европска унија, док су САД претиле Српској сарајевским тужилаштвом и другим „одговарајућим последицама“, нагласила нешто сасвим супротно – да је „важно да се сви уздрже од активности које могу допринети ескалацији ситуације“, што је иначе реакција која се савршено уклапа у нашу ранију процену да Европској унији, за разлику од Сједињених Држава, узнемиравање Босне и Херцеговине у овом тренутку уопште није у интересу. А додатну потврду ових теза проналазимо и у „Спутниковој“ информацији да су, на састанку ПИК-а (Савета за имплементацију мира у БиХ), „амбасадорка Француске у БиХ Клер Бодони, амбасадор Италије Руђер Коријас и још један амбасадор били против предузимања било каквих драстичних мера према Републици Српској и њеним лидерима. Највише претњи на последњем заседању ПИК-а изнела је амбасадорка САД у БиХ Морин Кормак, која је тражила одлучнији став ПИК-а и казну за РС. Амбасадорка Кормак је чак вршила притисак на амбасадорку Француске Клер Бодони, упутивши јој прекоре зашто се противи предузимању било каквих мера према РС“.

РЕФЕРЕНДУМСКЕ ЛЕКЦИЈЕ Све у свему, пошто му већ блеф није прошао и референдум у РС је одржан успешно, Западу сад (неочекивано) понестају добре опције за одговор и контраудар, што га додуше не чини мање опасним, али му очигледно сужава простор за маневар, а то већ само за себе представља квалитативан помак унапред у односу на стање на које смо навикли у последњих четврт века.
Али није ово и једина лекција коју смо научили у недељу 25. септембра. Показало се, наиме, и да је унутрашње јединство у Републици Српској, јединство власти и опозиције, ма колико оно било неискрено и произведено самим током догађаја, до те мере ојачало позицију Српске да ју је учинило способном да учини све што јој налаже нагон за самоодржањем, без обзира на све напоре Сарајева и Вашингтона да је те способности за самоодржањем лише. Показало се и да је Србија макар за толико јака да је могла да се одупре западним притисцима да саучествује у овим притисцима на Српску, што није лоша стартна позиција и за још озбиљнију подршку српској држави с оне стране Дрине у периоду који нам предстоји. И макар подједнако значајно, отворена подршка Русије Републици Српској која није охрабрујућа само зато што је омогућила да референдум буде спроведен, нити само зато што је дефинитивно потврдила да на конкретну руску подршку заиста можемо да рачунамо, већ, у комбинацији са приметним утицајем наше савезнице на предизборну кампању у Црној Гори, показује и да се Русија на Балкан враћа и те како амбициозно.
На нама је сад да искористимо прилику коју прижељкујемо већ 25 година.

 

3 коментара

  1. Bravo za Dodika koji se izborio za proslavu Dana Republike Srpske, nacionalno pravo na osnovu Dejtonskog sporazuma! Dole Vučićev kukavičluk, koji u ime Srbije i lične (diktatorske) samovolje – nije podržao referendum o Danu RS, što pretstavlja vrlo opasan autošovinistički poduhvat da se iz svih profila Medjunarodnih i domaćih snaga (petokolonaša-izdajnika) napada RS i oduzimaju joj se prava stečena po Dejtonu – do ukidanja RS!
    I samo ponašanje Amerike koja je do izjašnjavanja Vučića ćutala i nadala se da će se odustati od referendima, krenula u intenziviran napad i traženje odgovornosti za Dosika i organizaržtore referenduma. Naravno, sa ciljem da se korak po korak ugasi RS i stvori Unitarna Bosna, daje podrška muslimanima, a pravoslavna Srbija i narod, vojno, ekonomski, territorijalno, duhovno, rasparčaju i blokiraju kao potencijalni saveznici pravoslavne bratske Rusije! Da bi NATO nesmetano mogao da se širi na ruske granice za potencijalnu (buduću agresiju)!
    AKO se u dogledno vreme budu ostvarivale pretnje i kažnjavanje republike Srpske zbog referenduma od strane BiH i EU – to će biti zbog zelenog signala “za napad” koji je Vučić uključio!

    Vučić ima iskustvo u srpskim autošovinističkim potezima preko Briselskog veleizdajničkog sporazuma gde je korak po korak predao teritoriju KiM albanskim muslimanima! Tako je počelo i sa gašenjem Srbije na Kosovu, gašenjem srpskih ingerencija i teritorijalnog integriteta po R-1244. Nakon bombardovanja Srbije, 2000-te:
    – Nije omogućen povratak na KiM 250.000 hiljada proteranih Srba – da bi Albanci napravili drugu Albansku državu Kosovo;
    – Srbija je naterana (prihvatili srpski autošovinisti) – da prihvati REALNOST na Kosovu – ALBANIZACIJU-islamizaciju – SVRŠEN ČIN (proizvedenu višedecenijskim delovanjem albanskog separatističkog fašizma i etničkog čišćenja Srba) – da bi Albanci napravili DRŽAVU KOSOVO i oteli teritoriju (a srpski izdajnici je zbanično dobrovoljno predali-poklonili u Briselu)!

    STVARNO je nezamislivo da Vučić zbog lične patologije, da širi lični politički populizam i dodvoravanje-ulizništvo u EU – nije hteo da podrži referendum o Danu RS(!). Sledi nastavak…

  2. РАДОСЛАВ

    Браво за праву националну политику коју води Гос, Додик!! Тачно је дасу прекодрински Срби извојевали две националне победе како на референдуму али још више на локалним нивовима, и тусе показала права наионална свест браће преко Дрине. Поред тога они су осетили да нису сами јер их велико душно подржава велика руска православна браћа. Не србија већ власт оличена око Вучића доживела је фиаско због не подршке Срба из Српске. Све ће то брзо доћи на кантар које издајник а прави патриота.

  3. SPREČAVANJE REFERENDUMA o proslavi Dana Republike Srpske (RS) je bio pokušaj-probni balon-ispitivanje reakcije – da se korak po korak oduzmu sva prava i ingerencije po Dejtonskom sporazumu – do obesmišljavanja i gašenja RS!

    Takve metode “ispitivanja reakcije” do glavnog cilja (rušenje RS) na veliko su primenjivani na Kosovu. Na primer, “da se prihvati REALNOST” (faktičko stanje, svršen čin) na Kosovu (pre toga povratak proteranih Srba)! CILJ je vrlo očigledan: Da se prikaže kako Albanaca na Kosovu ima 95 % – da Kosovo njima pripada (propagandno kao oduvek bilo), i da naprave albansku državu!

    NEVEROVATNO JE da su srpski političari odmah prihvatili “realnost” – a da nisu trepnuli, nisu se bunili, reagovali, a što ne najznačajnije –

    nisu odbili prihvatanje REALNOST, i pretstavili argumentaciju na terenu-Kosovu: REALNOST je proizvedena višedecenijskim delovanjem albanskog separatističkog šovinizma-fašizma i etničkog čišćenja Srba-crnogoraca-nealbanaca – da bi se albaniziralo-muslimaniziralo i teritorijalno otelo Kosovo od Srbije,

    što je bilo POVOD za državnu intervenciju Srbije na Kosovu.

    Kako je moguće da se Srbija decenijama (60-tih, 70-tih, 8o-tih godina) intenzivno borila za zaustavljanje iseljavanja Srba sa Kosova pod separatističkim pritiskom – a nakon toga prihvata REALNOST na Kosovu i bez pogovora PREDAJE-POKLANJA teritoriju KiM albanskim muslimanima u Briselu(!!!).

    PO ISTOM PRINCIPU – PRIHVATANJA REALNOSTI:
    – Albanci su blokirali povratak 250.000 proteranih Srba, da otmu teritoriju i naprave drugu albansku muslimansku državu (uz savezništvo i podršku Beogradskih petokolonašia i izdajnika koji su rušili navodno zločinačko-trtoristički režim S. Miloševića. Da se potsetimo na Primer: “Sećate se histeričnog uzvika V. Draškovića sa protestnih demonstracija protiv Miloševića, citiram: “Evo, javlja mi se Adem Demaći sa Kosova, daje punu podršku protestima za rušenje terorističkog režima Miloševića i demokratskih priomena… aplauzi u masi…”). – A pre toga je Demaći za radio Slobodnu Evropu govorio sve nnajcrnje za Srbiju, da ih je vekovima gazila srpska čizma, da su ugnjetavana manjina i nemaju nikakva prava…”.

    – (Prihvatanje REALNOSTI na Kosovu) – Srbija nije imala predlog-stav o rešavanju STATUSA Kosova u periodu od 2001. do 2008 god. (do proglašenja nezavisnosti), bila je defanzivna, pasivna, ćutala… (nastavak sutra)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *