Почетна / Документи / Црна краљица међу дринском ешкијом

Црна краљица међу дринском ешкијом

ПОВОДОМ 140. ГОДИШЊИЦЕ СРПСКО-ТУРСКОГ РАТА (5)

СРБИ И СРБИЈА – НАДАХНУЋЕ УМЕТНИКА, ХЕРОЈА И ПУСТОЛОВА

Истините приче којих нема у историјским читанкама: „Печат“ објављује непознате, узбудљиве и вредне забелешке и податке о минулом времену у којем је српски народ оставио необичан и јединствен траг у европској уметности, култури, друштвеном и политичком животу…
За смрт не треба препорука: пуковник Рајевски, алијас Вронски, дао живот за српско ослобођење;
Нико као Виктор Иго: грмео је и у француској скупштини и пред европском штампом – ЗА СРБИЈУ!
Петар Чајковски знао зашто воли Србе: новац од извођења „Српско-руског марша“ наменио српским инвалидима и ратној сирочади;
Благослов светског добровољца у борби за ослобођење потлачених Ђузепеа Гарибалдија стигао и до Србије и до хиљада добровољаца из Европе;
Помогла Србима као јунакиња на коњу, али и својим великим богатством: Холанђанка Жана Меркус постала је „српска Јованка Орлеанка“;
Без Српско-турског рата, у који је послао главног јунака, Лав Толстој не би могао да доврши свој најбољи роман „Ана Карењина“…

„Печатов“ фељтон о непознатим чињеницама и величанственим личностима, које су заслужиле незаборав српског народа, плод је ауторовог вишедеценијског истраживања.

zana-merkusПише БУДИМИР ПОТОЧАН

„Ово је народ који песницима пева песме“, поверовала је најпре Гетеовим речима о српском народу млада Холанђанка Жана Меркус пре него што је одлучила да дође и да, као ратник добровољац, помогне ослобођење српскога народа…

Холанђанка Жана Меркусова (негде се каже и Маркусова) једина је и јединствена међу хиљадама добровољаца у Херцеговачком устанку 1875. и Српско-турском рату 1876. године. То је једина девојка добровољац која није дошла да помогне само као болничарка него и неупоредиво више од тога: „Једна од најживописнијих личности међу дринском ешкијом била је Холанђанка Меркусова у мекинтош мантилу, са црногорском капом на глави, која је јахала, пила, пушила и борила се као прави мушкарац. Турци су је називали ’црна краљица’“, писао је Бранко Бешлин. Саборац Петар Мркоњић (под тим именом борио се у Херцеговачком устанку принц Петар Карађорђевић) одао јој је признање као најхрабријем борцу у значајној бици за Љубиње.

Легендарна Холанђанка Жана Меркусова напречац је освојила срце српскога народа. Због тога, првенствено, овековечили су је неки од најбољих српских уметника. Између тога је прича о добровољцу и девојци ритеру на бојном пољу међу српским ослободиоцима, њеном јунаштву и задивљујућој неустрашивости, о побожности и саосећању, широкој руци да помогне страдалницима и паћеницима…

[restrictedarea]

ВИТЕЗ НА КОЊУ Иако рођена (11. 10. 1839) у дому угледног оца Питера, генералног гувернера Источне Индије, и Веламине, даме која је потицала из пребогате породице, њен живот није био ни лак нити под срећном звездом. Најпре јој је изненадно умро отац 1844, а онда и мајка 1848. године. Са сестрама и браћом прешла је да живи код стрица. Васпитавана је под снажним утицајем протестантске, валонске цркве, што је, како изгледа, умногоме определило њена схватања и обележило њен живот. А када јој је 1865. године умро и стриц, она одлучује да прода своје имање у Холандији, те да путује по Европи и Светој земљи и да се посвети несебичном помагању онима који се боре за ослобођење, а против ропства и угњетавања.

egzodus

Ђура Јакшић

Добродошлица Јованци Меркусовој

Свирепства турског грозна прослава

Тежином грдном свога покора

Испунила је цео свет.

 

Само још душу дивљег Угрина

Дотакнут’ није никад умео

Те грозне славе тупи јек,

 

Нити је уву глуве Аустрије

Пришапнут’ смео искру милости

Морала људског сјајни век.

 

Са ружним смехом дивљег човека

Јуначке крви страшну поплаву

С презрењем прати човек тај!

 

И сада јоште, где на застави

Народа свију вечне светиње,

Крвљу исписан, блешти сјај:

 

„Слобода роду угњетеноме!“

И сада јоште, где под тим знаком

Девојке једне сева мач,

 

Где мушке борбе напор стравичан

Са урнебесом облак продире,

Где слабе деце чују плач,

 

И сада јоште… Девојко дична!

Јованко наша, не Орлеанска,

Ал’ она иста… Анђео чист!…

 

Заборави им зледи нанете.

Имена твога повести наше

Славу ће носит’ најсјајниј’ лист;

 

А рода једног ослобођеног

Благодарности чућеш усклике:

„Слава ти, слава, Бајроне наш!“…

 

Јакшић, Ђура (1928) Целокупна дела, књига прва, приредио Јеремија Живановић, стр. 250, 251, 252

 

srpski_vojvoda_mico_ljubibratic_1839-1889-641x1024Прву прилику за то нашла је у Херцеговачком устанку 1875. године. У духу својих начела здушно је притекла у помоћ „хришћанима да се ослободе јарма неверника“. Као врло побожна желела је да за ослобођење Босне и Херцеговине од турског ропства одигра улогу Јованке Орлеанке, француске хероине коју је сматрала узором. Устанике у Херцеговини значајно је помогла богатом сумом новца. Али и више од тога. Била је витез на коњу и неустрашиво је јуришала на Турке. Говорило се још да је у бојевима увек била уз барјактара, јер је представљао омиљену мету Турака.

Налазећи се у штабу вође Херцеговачког устанка Михајла Мића Љубибратића, изгледа да се заљубила у њега, како то показују недавно пронађена њена писма која је упућивала у Холандију својој пријатељици Мери Уленшпигел. Међутим, приликом покушаја преласка из Херцеговине у Босну ухапшена је с Љубибратићем и његовом пратњом. Спроведена је у Линц где је краће задржана у затвору.

После пропасти Херцеговачког устанка и уочи Српско-турског рата 1876. године обрела се у Београду. Разлоге за свој долазак исказала је пред одушевљеним Београђанима, који су је поздрављали испред хотела где је одсела „Старо здање“, преко пута Саборне цркве, а лист „Исток“ то овако пренео: „Мило би ми било да видим ослобођени српски народ и више бих уживала кад бих могла суделовати и у рату против човечанског душманина.“

На то јој је одговорио професор филозофије на Великој школи и песник Милан Кујунџић Абердар: „Београд је с љубављу и поштовањем бележио свако име и пратио сваки корак сјајних бораца за слободу и сваки племенити одзив образованог света странога по језику, а сродног по човечанским осећањима својим. У редовима и једних и других ми смо с поштовањем опазили и твоје сјајно име… Знај, пријатељице слободе, да си дошла међу народ у коме су најнеудесније прилике одавно поколебале поверење у племенитост и човечност назовицивилизованог света, знај да си дошла међу народ кога су цепали и цепају толики вихорови, али уједно знај да си дошла међу народ који при свем том није изгубио веру у своје право, у своју јуначку мишицу и у победу правде, да си дошла међу народ који је при свем том на делу показивао и који ће показати да уме достојно захвалан бити пријатељима својим. Слава теби, јуначице!“

ПОЧАСНИ АЂУТАНТ НА ДРИНСКОМ РАТИШТУ О Жани Меркус писао је и млади Слободан Јовановић, знаменити српски научник и књижевник: „На Цвети увече приређена је демонстрација пред аустријским конзулатом… Друга једна демонстрација тицала се Меркусове… То је млада, богата, али нимало лепа Холанђанка… Прочула се као амазонка Херцеговачког устанка. Београд је лудовао за тим женским ускоком. Патриотског узбуђења било је сувише; оно је морало наћи себи одушке.“

Легендарну Холанђанку овековечио је у свој песми под називом „Добродошлица Јованци Меркусовој“ песник Ђура Јакшић.

Помогла је Жана широком руком, што би се данас рекло: у хуманитарне сврхе држави Србији дала је 2.000 динара за ратне циљеве, друштву Црвени крст 500 динара, а затим је дала министру војном још 500 динара да подели међу сиротим фамилијама оних војника из београдске вароши који погину у рату. Да би се боље разумело о коликој је помоћи реч, нека посведочи упоредни податак: највећу помоћ дала су браћа Крсмановићи и износила је хиљаду динара.

hercegovci-u-zasediВећ у мају у Шапцу је формирана бригада од 3.000 добровољаца, углавном Срба из Аустроугарске, Италијана гарибалдинаца, Руса, Француза, Немаца, Чеха, па чак и Норвежана. Почетком маја придружила им се и група Херцеговаца из некадашње војске Миће Љубибратића.

Онда када је 30. јуна 1876. године избио рат, сви ти добровољци су добродошли и одмах су упућени на ратиште на Дрини. Командант дринске војске био је генерал Ранко Алимпић, једини српски официр који је студирао војне науке у Берлину, у Пруској, познатој по гвозденој дисциплини, па вероватно отуд и крутости. По наређењу министра војног Меркусова је додељена Алимпићу за почасног ађутанта. Упркос генераловим молбама министру да „буде поштеђен такве почасти“, то јест да уза се, међу официре, има и једну жену, није вредело. Но због нетрпељивости генерал је ипак успео да је, уместо у своју свиту, пребаци 20. јула у добровољачку бригаду. И као да је Алимпић једва дочекао следећу прилику, 10. августа, да Жана мора безусловно напустити Дрински фронт и вратити се у Београд.

Шта је био разлог? Изгледа да је пресудна била дојава српског дипломате из Цариграда упућена министру иностраних послова: „За фрајлу Меркус каза ми човек који има званичан положај у руској служби да је то просто један шпијун Чивутин аустријски.“

Најбољи познавалац живота и дела Жане Меркусове Рене Гремо, који је више од две деценије посветио истраживањима о својој славној земљакињи, истиче, наспрам оптужбе, чињенице о њеном понашању и боравку у Херцеговини. К томе додаје и њен долазак у Србију и одлазак на фронт, што, по његовом мишљењу, све заједно чини наведене квалификације о шпијунској улози Меркусове тешко одрживим. „Жарка ми је жеља“, истиче Гремо, „да српска представа о Жани Меркус буде заувек ослобођена лажних оптужби.“

Верујемо да ће Гремоова књига о Жани Меркус, кад буде преведена на српски језик, бити управо тај доказ против лажних оптужби. Јер и све оно што је учинила за српски народ и његово ослобођење велики је разлог да се не заборави та девојка, која је по сваку цену хтела да следује свом идеалу и да буде Јованка Орлеанка, али српска.

 

Војвода Михајло Мићо Љубибратић,први преводилац „Курана“ на српски језик

koran„Вођа устанка у Херцеговини 1875. год. војвода Мићо Љубибратић (1839–1889) Мара Љубибратићка“, натпис је на споменику на Новом гробљу у Београду на којем је, у камену, сасвим лапидарно, најсажетије најважније из живота ове јединствене личности, која је поживела само педесет година.

Може се додати да је рођен у Љубову, код Требиња, да је завршио талијанску класичну гимназију у Дубровнику, где је научио француски и италијански језик. Пред крај устанка у Херцеговини, оном од 1857. до 1862. године, био је секретар и, кажу, десна рука вође устанка Луке Вукаловића.

Доцније, он као вођа устанка у Херцеговини, који је био у контактима и у преписци с Гарибалдијем и Мацинијем, примио је у своје редове у устанку у Херцеговини 1875.  личности какве су биле Петар Мркоњић (принц и доцнији српски краљ Петар I Карађорђевић) и Жана Меркус, Холанђанка, једина жена доборовољац из Европе у Херцеговачком устанку и, доцније, у Српско-турском рату.

Може се додати да је Мићо Љубибратић и јунак, али и, ништа мање, умник и подвижник који заслужује још један незаборав. Први је на српски језик превео свету књигу муслимана, насловивши је као „Коран“. Штампан је, ћирилично, 1895. године у Београду у Државној штампарији Краљевине Србије, а о трошку Задужбине Илије Милосављевића Коларца.

Помиње се још да је, уз онај први превод „Курана“, превео с италијанског и француског више драма које су извођене у Народном позоришту у Београду.

У Херцеговачком устанку, чији је вођа био, уз њега се налазила и Холанђанка Жана Меркусова. Може се додати да је до ушију била заљубљена у њега. А он? О томе, бар до сада, ни трага, ни помена…

 

Писмо Жане Меркус пријатељици о Мићи Љубибратићу

Писмо Мери Уленшпигел

… Питаш ме како изгледа Он. О томе сам управо хтела да ти пишем, али нисам имала храбрости. Твојим интересовањем олакшала си ми оно што сам и сама желела. Како описати човека који ме је испунио до последњег дрхтаја срца? О томе бих лакше писала у своме дневнику, али сада немам куда. Чуваћу се оне женске сентименталности како не бих искривила стварну слику о овом необичном човеку.

Кажем о човеку, а он, по годинама, једва да може тако да се назове. Ако неко нема ни двадесет, како да га назовемо тако обавезујућом речју? Али упркос својим годинама, он је човек у пуном смислу те речи. Он је то у једној необичној изузетности, која није ретка у овом свету, где све стасава зарана, али зарана и одлази, ишчезава, што због раних погибељи, што због сурово оскудног живота.

Они који живе дуго – нису ретки, дуговеких има, али то су они који су имали срећу да не погину у борбама и не подлегну беди и глади.

Он је задивљујући изданак једног света о коме ми у Холандији ништа не знамо. Пре него што покушам да ти га опишем, дозволи да кажем какав је ово свет, ко су ови Срби Херцеговци, чији је он један од најмлађих вођа. Не бисмо очекивали, с обзиром на суровост поднебља, које су хиљадама година разни народи, стари и нови, Келти, Илири, Трачани, Грци, Римљани црпели, и климу која није склона људима, да ту живи народ морално узвишен, неунакажен условима живота и, данас, чудовишно суровим односом турске власти према њима.

То ме више од свега фасцинира. Та девичанска чистота, у коју није успела да продре наша европска цивилизација, са својом исквареношћу – егоизмом, хипокризијом, разним настраностима, похлепом за новцем и богатством. Овде се за то не зна.

Сада сам доста овладала српским језиком, па могу да их откривам и у ономе што припада њиховој прошлости и култури. Тако сам у прилици да читам њихову народну поезију, епску и лирску, о којој је велики Гете изрекао највеће дивљење рекавши: „Ово је народ који песницима пева песме.“

Како је међу њима писменост неразвијена, јер је свим средствима онемогућава турска власт, то су присиљени да усменим путем преносе и обогаћују све што је значајно за лични и друштвени живот заједнице.

Особито су снажне и лепе њихове епске песме, достојне највећих остварења у светској епској поезији. С разлогом се могу поредити са Хомеровим еповима, са „Епом о Гилгамешу“ или финском „Калевалом“.

Укратко, у таквом свету је поникао Он, у позном епском добу народа чију трагичну судбину Европа мирно посматра.

Када сам га упознала, мислила сам да је изузетак. Не! Он је само она млада грана на њиховом стаблу која је шикнула високо изнад других.

Као један од вођа, он у свему служи личним примером, као какав Морални Херој. Сви су они нека врста моралних хероја, а Он је један од њихових младих богова. Он је и бог и обичан младић, баш како су стари Грци представљали своја божанства у лику савршено лепих и моћних људи.

Ето, већ рекох: он је савршено леп човек, или се мени тако чини, као и свакој жени која заволи. Стасит, дугих ногу као у јелена, снажних рамена као у Херкулеса и аполонске главе. Његово лице има белину и финоћу алабастера, што ме посебно узбуђује. Ратник с лицем источњачке принцезе.

Сви они овде живе на отвореном простору, па су препланули и лица им се брзо наборају, а Његово одолева том раном унаказивању. Обучен је у одело европског кроја, али повремено се обуче и у њихову мушку народну ношњу, која изгледа прелепо. Када се обуку у ту ношњу, везену срмом, китњасту, од финих материјала и спретне кројачке израде – израђују их њихове жене – љубоморна сам на ону која је израдила Његову одећу.

Код њих су у моди бркови, па их и Он носи, али за разлику од других који их пуштају да слободно расту, те су, најчешће, веома богати и дуги, његови су фризирани, уврће их и зашиљује на крајевима, те су танки и оштри као бодље.

Доња усна му је сочна и сензуално истурена, увек лако влажна и изразито румена. Бео тен, чист, из кога продире светло крупних црних очију!

Кад год се сретнем с тим очима, ја се опоменем: пази да се не стропошташ!

Њихове девојке, наравно, лудују за њим, али се ниједна не усуђује да то покаже, као што се ни ја не усуђујем.

Посебно плени и мене и остали женски свет његов ораторски таленат и висока интелигенција. Када говори о њиховим поробљивачима, то су олујни хукови и грмљавина која потреса само тле са кога им се обраћа. Када се пак обраћа невољнима или деци, његов глас и ритам говора поприма нежност Шопенове сонате. Тим гласом обраћа се и мени. Мелодичност њиховог језика веома је изражена, по чему надмашује и италијански. Имају четири акцента, толико нема ниједан од европских језика, што га музички чини изузетно богатим

 

Рене Гремо

reg-prof-rene-gremoРене Гремо је холандски професор социјалне антропологије, истраживач и публициста. Посебно се бави историјом Балкана и холандско-балканским везама у прошлости и садашњости. Дуже од две деценије проучавао је живот и дело Жане Меркус, чију је велику биографију написао и објавио у Холандији.

Радио је на холандским универзитетима у Нејмегену и Амстердаму. Предавао је и на Београдском универзитету на Одсеку за језик и културу Холандије и Фландрије.

У новооснованом Музеју музичких инструмената у Холандији, у којем је сада запослен, припрема радове о настанку гусала и о гусларској, народној епици. Добар је познавалац и етно-музике с наших простора.

Верујемо да Гремоова књига о Жани Меркус заслужује да буде преведена на српски језик и да наша културна јавност сазна више о тој јединственој личности, толико заслужној за ослобођење нашега народа.

 

Наставиће се

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *