Читачи

milorad vucelic 660x330Милорад Вучелић / главни уредник

Књиге се баш не читају. Нема се кад. Не стиже се од силних јавних рођендана и имендана, телевизијских наступа, јавних годишњица бракова, прајда и прослава. Не треба ту само бити виђен и запажен, ваља се за то и припремити и удесити, па то и организовати, а мало и починути након тога. Не би се баш рекло да дух протестантизма обитава у српском естаблишменту без обзира колико га српски премијер заговарао и личним примером показивао. Тај дух као да се додатно настанио код оних који трагају за послом или раде слабо плаћене послове или сеју, ору и жању, уче децу и лече. Они који не учествују у овим манифестацијама приморани су само да читају о њима и да их у таблоидним медијима са завишћу или са усхићењем и обожавањем разгледају. Народне светковине и државна празновања заменио је јавни поглед на приватне прославе оних којима се може. Са српским капитализмом стигао је и српски џет-сет. За књиге или за неко озбиљније часописно штиво нема се кад, а и што би то неко читао када од тога доказано нема неке користи.

[restrictedarea]

Ипак, и поред свега, обичан свет, како би се рекло, не истиче своје нечитање као врлину. Али зато више него карактеристично то истичу они који имају прилику да у јавном простору свакодневно или сваконедељно износе своје интелектуалне уратке. Тако се једна редовна другосрбијанска колумнисткиња свом снагом обрушава на аутора књиге за коју јој „не пада на памет да је прочита“. Зашто? Зато што она о времену о коме овај тадашњи високи политички функционер пише, а то су „деведесете“, већ има дефинитивно формирано мишљење па то не могу нарушити никаква нова сазнања, чињенице или документи.

Негде је дотична прочитала да тај високи југословенски функционер сматра Југославију „грешком“ и да је то било одлучујуће да је он и развали а она ју је тако много волела. Слободан Милошевић, за разлику од овог „непрочитаног“ државног функционера, Југославију није сматрао грешком па је и поред тога још кривљи. Грешком је нису сматрали ни Никола Пашић ни српски краљ Александар Карађорђевић, ни Александар Ранковић па су и они и те како криви. Јесу ли и они криви за њено растурање и стварање НДХ, Маспок, оружану побуну на Косову или Устав из 1974. године? Како то да су овако различити људи сви криви или глупи, а ови данашњи толико паметни, било да су југословенски или антијугословенски оријентисани. Одакле потреба да се буде овако претенциозан и самозаљубљен, неспособан да се разумеју тадашње околности, и истовремено античиталачки и антиисторијски настројен и унапред спреман да се свака накнадно откривена или непобитно утврђена истина потпуно игнорише, а сопствена предрасуда неоштећена очува.

Намеће се закључак да велики део декларативних заљубљеника у Југославију то нису никада стварно били. Они нису никада волели Југославију као заједницу равноправних нација и народа, они су је волели само онда када је функционисала по принципу „слаба Србија – јака Југославија“. Као што данас не воле Србију, тако јуче нису волели ни Југославију. Ово је само наставак оданости том принципу и претварање да се ради о нечему другом. Волели су Југославију, али само с том „грешком“ коју су они сматрали  највећом врлином. Па, када сада већ нема југословенског оквира да се та „грешка“ поново васпостави, није лоше да се нађе неки бриселски.

Да је било и да данас има већих склоности читању, знало би се шта пише у Меморандуму САНУ и да то ни тада а поготово сада није нешто што је могло узроковати било какав рат или разбијање Југославије. Читањем и памћењем могло би се лако закључити да се Академија и тада храбро одбранила од оваквих оптужби, али да је та одбрана била један од њених последњих потеза пре него што је потонула у тридесетогодишњи конформизам уз часне изузетке, наравно. Ефекат жигосања без аргумената дао је те тужне резултате на општу националну и државну штету.

Да је неко бар мало склонији читању, он би лако могао да препозна велики део узрока за „деведесете“ у актуелним изјавама генерала Сефера Халиловића, ратног команданта Армије БиХ који је запретио да ће уколико буде референдума уништити Републику Српску за 15 дана! Можда би се могло лако закључити на шта је све овај генерал био спреман деведесетих у рату тајно када је данас спреман да у миру учини ово јавно.

Можда би се, да неко хоће да чита, као што неће, лако могло закључити како је дошло до експлозије и масакра цивила у Улици Васе Мискина 1992. у Сарајеву и на Маркалама 1994. године. За то постоји право обиље доказа, сведочанстава и стручних налаза како из домаћих кругова, тако и из међународних. Наредних неколико месеци експерти за балистику, експлозиве и форензику из Америке, Француске, Русије, Кине, Чешке, Немачке, Израела, Србије и Републике Српске покушаће да на војном полигону у Никинцима код Руме докажу да су трагични догађаји који су се одиграли у Сарајеву били режирани.

Хоће ли тада бити спремних и расположених да то прочитају, уваже и упамте. Додуше  није све у спремности да се нешто прочита, има нешто што је дубоко повезано с карактером, интересима и савешћу читача.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *