Битке за ратну штету

Пише Слободан Иконић

Економска криза, нарочито презадужене Грчке, као и све веће политичке тензије на релацији Исток–Запад, на површину избацују брижљиво забашурене и никад не исплаћене репарације за ратне злочине и разарања у великим ратовима двадесетог века

Савети, упозорења, па и притисци да се оканемо освртања на прошлост и да историју занемаримо као важан аргумент, поред политичке имају и важну економску рачуницу. Не само што се врши „научна“ ревизија те прошлости већ се уједно избегава и низ обавеза по репарацијама некадашњих Сила осовине које ни до данас нису у потпуности исплаћене. Заправо, исплаћен је тек занемарљив проценат, а због нових интереса и поражених и неких победника те се обавезе гурају под историјски тепих. И тек с грчком економском и дужничком кризом поново је отворено ово значајно питање.

[restrictedarea]

ЦИПРАСОВ ЗАХТЕВ Притиснут драконским мерама штедње које пре свега диктира Немачка, грчки премијер Алексис Ципрас затражио је њихово ублажавање и смањење грчког дуга, али је ових дана и поновио захтев Немачкој да његовој земљи исплати ратну одштету која се односи на време нацистичке окупације. Не треба посебно напомињати да је ово питање додатно угрозило односе између Атине и Берлина, ионако већ нарушене трвењима две државе о међународној финансијској помоћи Грчкој.

Питање ратне репарације снажно је обновљено 2010, када је Грчка потонула у дужничку кризу и била приморана да затражи спасоносне зајмове од Европске уније у којој богата Немачка обавља улогу „главног благајника“, уз то је и међу највећим грчким повериоцима. Грчки револт и захтев за репарације нарочито су појачали цинични предлози, пре свега немачких банкара, да Грчка због дуга прода своја острва.

Грчка влада тражи између 269 и 332 милијарде евра за штету коју јој је Немачка проузроковала током Другог светског рата. То укључује материјалну штету и одштету за ратне злочине, као и за зајмове које је Грчка под присилом морала да одобри Трећем рајху, а који никада нису враћени.

Немачка се већ изјаснила да је питање исплате ратне штете решено споразумом из 1960. којим је Западна Немачка требало да Грчкој исплати 115 милиона немачких марака. Насупрот томе, грчки премијер је више пута истакао да уговор о репарацији с Немачком из 1960. године није покрио главне захтеве Грчке, укључујући надокнаду за уништену инфраструктуру, ратне злочине и враћање принудног, никад враћеног зајма који су нацисти узели од окупиране Грчке. Грчка влада, наиме, сматра да је тај споразум одложио коначни договор док Немачка не закључи свеобухватни мировни споразум са четири окупационе силе.

А када су Британија, Француска, Совјетски Савез и САД потписале 1990. године споразум којим је Немачка поново повратила пуни суверенитет, западнонемачке дипломате су радиле на томе да спрече да он буде назван мировним споразумом, како би избегли захтеве за исплату ратне штете.

И док већина Немаца с неодобравањем гледа на финансијску помоћ Грчкој, многи од њих не знају да је Немачка после Другог светског рата помоћ добила баш од Грчке. Наиме, на лондонским преговорима 1953. године, пошто је Немачка пристала да исплати одштете (али тек када и формално буде потписан споменути мировни уговор), делегација ове земље од својих партнера тражила је да јој опросте дуг. Молба Немаца је услишена и 22 земље, међу којима је и Грчка, Немачкој су опростиле половину дуга.

Треба подсетити да је после 1953. уследио снажан раст немачке привреде, да се десет година касније друштвени бруто производ ове земље удвостручио. Немачка никад у будућности није имала толики привредни раст као у деценији после потписивања Лондонског уговора о опраштању дугова.

 

РУСКИ ЗАХТЕВ Изгледа да је Грчка само прва „поставила ногу“ и одшкринула дуго затворена врата. Нови шок у Берлину изазвала је најава из Москве да ће Руси тражити од Немачке одштету од четири билиона евра. Иницијатива у руском парламенту је директан одговор на трговинске санкције које су САД и ЕУ увеле Русији због „анексије“ Крима и подршке проруским снагама у источној Украјини.

Током трајања Другог светског рата 30 одсто руске земље и националног блага је уништено, а разорено је 1.710 великих совјетских градова, више од 70.000 мањих градова и села, 32.000 индустријских зона, а 100.000 фарми је потпуно уништено, подаци су које је Стаљинов одбор прикупио после рата.

Руси процењују да ова материјална штета износи 600 милијарди долара и при томе додају да „Немачка плаћа компензацију за шест милиона жртава Холокауста, али игнорише 27 милиона убијених совјетских грађана, од којих је 16 милиона цивила.“

 

НАТО РЕПАРАЦИЈЕ А шта је са Србијом?

Огромна разарања и штете које је НАТО авијација изазвала својим ваздушним нападима на СРЈ, супротно члановима 39 и 42 Повеље УН, отварају питање да ли наша држава и њени грађани могу – кад-тад – да се надају неком облику ратних репарација, којима би се наша земља обештетила због нелегалне агресије.

Правна струка сматра да „постоји солидарна грађанска одговорност за накнаду штете свих земаља које су непосредно или посредно учествовале или учествују у акту агресије на СРЈ“ пошто је НАТО агресија повредила не само Повељу УН већ и правила о ваздушном рату из 1922. године, Женевску конвенцију о заштити грађанских лица за време рата из 1949, Конвенцију о заштити културних добара из 1954, Конвенцију о геноциду из 1948… Тужбу за одштету сваки појединац може поднети било којем суду у земљама чланицама Алијансе, или било ком другом суду.

 

НЕМАЧКА И СРБИЈА Нажалост, Србија још увек није успела да се домогне репарација ни за Први и Други светски рат.

Упркос томе што су ратне штете Србији током Првог светског рата биле практично ненадокнадиве (нарочито физички губитак 23 одсто мушког становништва) и упркос незгодној чињеници да су у новоствореној јужнословенској држави били и делови аустроугарске империје (што је политички и правно отежавало адресовање одштетног захтева), после дугог натезања на крају је некако договорено да Краљевина СХС од 1929, па у наредних 59 година, треба од Немачке укупно да прими 3,6 милијарди рајхс марака ратних репарација (3,9 милијарди по потоњем Јанговом плану). Али све је то сторнирано већ 1932. године, после Лозанске конференције и Хуверовог трогодишњег мораторијума одобреног у  Немачкој.

С доласком Хитлера на власт 1933. године, једнострано се одбацује Версајски мировни уговор, престаје исплата ратних репарација тада Краљевини Југославији, а нечасни карактер Трећег рајха огледао се и у томе што је део ратних репарација, дат у материјалним средствима као репарација за Први светски рат, демонтиран и враћен у Немачку после окупације Југославије 1941. године.

Немачка на све могуће начине избегава да о томе разговара с владама Југославије, а сада и Србије, иако ове међународне обавезе Немачке не застаревају, а камате су после осам деценија и те како нарасле.

Репарација се поново сетила Заједница удружења жртава Другог светског рата која управо тражи обнову преговора с Немачком око плаћања обештећења. Више од 200.000 грађана Србије до данас није успело да наплати одштету после Другог светског рата, било у своје име или у име својих предака. Ненаплаћена штета од Немачке, и то само на основу принудног рада, процењена је на око 290 милијарди долара, а Заједница удружења жртава Другог светског рата Србије, поучена грчким искуством, поново покреће иницијативу за реализацију тог дуга.

„Од око 90.000 чланова наше организације, накнадама од Немачке, Аустрије и Мађарске, које су исплаћене између 2001. и 2008. године, обухваћено је мање од три одсто оштећених у ратним збивањима, док за остале та питања још стоје отворена“, рекао је недавно председник Управног одбора Заједнице адвокат Драган Нововић.

Он објашњава да су обештећење добили преживели логораши који су били живи 1999/2000. године, међутим, новац нису добили њихови наследници, ратни заробљеници, односно припадници Војске Краљевине Југославије који су били у војним логорима.

Заједница удружења логораша пробаће да покрене иницијативу преко новог скупштинског сазива, јер је Предлог закона о обештећењу поднет још 2004. и тада је било обећања из Бундестага да би могло доћи до исплате, али не директно на име одштете него преко неких програма помоћи. До реализације, међутим, никада није дошло. Једино су до сада, додуше у минорном износу, одштету добиле жртве медицинских експеримената.

 

РАЗМЕРЕ РАЗАРАЊА У документацији о размерама разарања и пљачке у периоду окупације, коју је Југословенска државна комисија за ратну штету предочила у пролеће 1947. године, стоји да је уништено и опљачкано 36,5 одсто вредности индустрије, 57,2 одсто вредности хемијске индустрије, 53,4 одсто текстилне индустрије, 22 одсто прехрамбене индустрије, 30,2 одсто електропривреде, 17,5 одсто грађевина, 52 одсто пруга нормалног и 33 одсто уског колосека, 23,4 одсто локомотива и 16,1 одсто вагона. Укупно су уништена или делимично оштећена 223 рудника.

Укупан износ репарација Немачке Југославији у периоду 1947–1949. износио је 36 милиона долара, по курсу из 1938. године, што – од укупне штете од 9,1 милијарде долара – чини заиста фантастичних 0,3 одсто! Ради поређења, овај износ је четвртина вредности бакра однесеног за време окупације из рударског басена Бор.

После 1957, када је СР Немачка прекинула дипломатске односе с Југославијом због признања Демократске Републике Немачке, питање репарација није више ни постављано, и то је био добар изговор за Немачку да обештећење стави у други план. Ипак, Југославија је и даље покушавала да током шездесетих година покрене причу о обештећењима, али је Немачка то упорно одбијала.

 

БРИОНСКА ФОРМУЛА Конкретни разговори с Немачком око обештећења жртава Другог светског рата почели су тек после 1970, непосредним контактима између Јосипа Броза Тита и немачког канцелара Вилија Бранта и одвијали су се у више наврата, прво на Брионима 1968. када је Брант предложио да се нађе формула која није толико оптерећена прошлошћу него је упућена на будућност (касније названа у његовим мемоарима „Брионском формулом“). Након тога је Тито у Бону, приликом службене посете 1970, само узгред поменуо питање репарације, да би у априлу 1973. био постигнут споразум – касније ратификован као „Ед мемоар“ (у преводу: „Изјава југословенске владе“) – по којем је Југославији исплаћен новац за привредни развој, а индиректно је њиме обухваћена и одштета за све Србе страдале у немачким логорима. О другим грађанима, Јеврејима и осталима, који су претрпели материјалну штету у заробљеништву и по логорима, није говорено.

У тексту Споразума јасно је наведено да преостала отворена питања из прошлости треба решавати кроз дугорочну сарадњу на економским и другим питањима, у циљу дефинитивног испуњења ове сагласности. Сарадници су се договорили да ту буде урачунат кредит од 300 милиона марака, додељен Југославији 1972, и одобрен још један од 700 милиона марака, у виду зајма у три транше, на рок од 30 година са грејс периодом од деценије и каматом од 2 одсто годишње. Верује се да је ово искоришћено за покривање дефицита и финансирање изградње Нуклеарне електране „Кршко“, и за помоћ Црној Гори.

Дакле, решавање спорних питања путем привредне сарадње, односно Брионском формулом, први је, истина, покушај коначног решења овог проблема, мада се ни у ком смислу споразум који је ратификовала Скупштина не може сматрати измирењем ратних потраживања, будући да је усвојени споразум двострано теретан правни посао са свим елементима уговора о зајму у којем се ниједном речју не помиње ратна штета, нити обештећење жртава терора, те се ти кредити морају вратити.

 

ОСТАЛИ ОКУПАЦИОНИ ДУЖНИЦИ Ни Италија ни Мађарска нису испуниле своје међународне обавезе за исплату репарација, иако смо с њима имали мировне уговоре. Тим уговорима било је утврђено да нам је Италија дужна 125 милиона долара а Мађарска 50 милиона долара, а добијено је од обе државе само 38 милиона долара. Мађарска је плаћала репарације до 1948. године, али после Резолуције Информбироа престаје, и тако све до данас.

С Бугарском Југославија није потписала мировни уговор. Али је влада СФРЈ Софији „опростила“ 25 милиона долара репарација фамозним „Бледским споразумом“. Тај „споразум“ није легализован ниједним међудржавним актом, била је то својеврсна произвољност коју је тадашња самоуправна политичка власт стављала изнад устава и закона.

Насупрот томе, публициста Милан Видојевић, у једном од својих истраживања на тему ратних репарација, наводи давно изговорене речи др Јована Пауновића, који је био и члан југословенске делегације на Мировној конференцији у Паризу, да „по Уставу нико не може бити овлашћен да отписује таква потраживања која су, не само израз претрпљених материјалних штета већ и надокнада за изгубљене људске животе. Свако одступање од тога представља директну повреду најелементарнијих и најделикатнијих интереса и права овог напаћеног народа, те и недопустиву злоупотребу у вршењу датих овлашћења и функција власти“.

Још су у сећању покушаји Владе СФРЈ да нотама од 5. децембра 1991. и 23. априла 1992, као и захтев Удружења ратних заробљеника Југославије из јануара 1992, „врати за преговарачки сто“ Немачку, која је обе ноте одбила.

Сада је много јасније зашто се историјска злостављања из светских ратова потискују у заборав. Поред осталог, и да жртве и њихови потомци никада не би нашли стварну сатисфакцију, ни правну, ни моралну, ни финансијску. Може ли будућност то да промени?

[/restrictedarea]