Почетна / Друштво / Балкански шпијун из суседства

Балкански шпијун из суседства

BIA logo„Печат“ је, од извора из обавештајних кругова којима верује и за које верује да су веома упућени у операцију идентификације и хапшења хрватског шпијуна Чеда Чоловића, дошао до информација које бацају додатно светло на овај случај.
На иницијативу београдског центра Безбедносно–информативне агенције, а уз одобрење врха БИА, према нашим сазнањима, почетком ове године одлучено је да се започне акција хапшења и кривично-правног процесуирања агента неке од иностраних обавештајних служби које делују у нашој земљи. Циљ овакве акције: да се страним агентурама сигнализира да у Србији више не могу да вршљају онако како хоће и како су предуго чиниле.
Жртва наше контраобавештајне операције – хрватска агентура – није била одабрана унапред. Како истичу „Печатови“ извори, међу више потенцијалних мета Чоловић је одабран зато што је процењено да ће случај против њега бити изграђен и најбрже и најчистије (с правне тачке гледишта), а читав процес – кога Чоловић и његови шефови евидентно нису били свесни до тренутка хапшења, свака част нашим контраобавештајцима – покренут је пре него што је дошло до најновијег таласа заоштравања наших односа с Хрватском.
Чедо Чоловић, својевремено официр за безбедност 75. моторизоване бригаде Војске Републике Српске Крајине, на радару наше службе нашао се пре нешто више од годину дана – а не пре чак 15 година, као што су устврдили поједини медији – да би накнадном реконструкцијом његовог деловања било установљено да су га Хрвати заврбовали током 2009. класичном уценом. У међувремену му је успело да, кажу наши извори, делујући по прецизним инструкцијама хрватских обавештајаца „у црно завије“ десетак људи. Ухапшен је на аутобуској станици, када се спремао за редован одлазак у Хрватску.
Зашто је Чоловић ухапшен и јавно раскринкан као хрватски шпијун? Наши извори објашњавају: зато што је процењено да ће такав његов третман за српске интересе бити кориснији него да је Чоловић искоришћен на неки други начин, као двоструки агент на пример.
У сваком случају, током саслушања пред тужиоцем – БИА је све од почетка одрадила у сарадњи с Вишим јавним тужилаштвом у Београду – Чедо Чоловић био је и више него кооперативан, „све је признао, детаљно објаснио, условно речено био је искрен“ и изнео је чак неколико података српској служби дотад непознатих.
Интересантан узгредни детаљ: иако су после Чоловићевог хапшења хрватски званичници на разне начине покушали да умање вредност овог за њих веома непријатног случаја (Миро Ковач, одлазећи шеф дипломатије, на пример: „То је нека врста трећеразредне епизоде у сапуници која се нама у Хрватској сервира већ недељама“), истина је да су одмах алармирали своје савезнике у НАТО-у и Европској унији, који су потом реаговали и почели да се распитују код наших државних органа о чему се заправо ради. Као што смо видели у данима који су уследили, изостала је било каква њихова званична реакција а нарочито осуда, што, уз признање шпијуна Чоловића, додатно потврђује да је случај чист као суза.
Хапшењем овог хрватског шпијуна наши надлежни државни органи демонстрирали су своју ефикасност, држава је показала моћ да стане у сопствену заштиту, а има и назнака да Чедо Чоловић неће задуго остати усамљен као страни шпијун ухваћен и процесуиран у Србији…

Пише Слободан Иконић

Хапшење хрватског шпијуна, при томе Србина, обелодањивање случаја и његово још брже процесуирање, намећу закључак да је у питању порука власти у Београду да више неће толерисати шпијунска вршљања која су преплавила Србију

Највећи шпијуни су, кажу, они који никада нису откривени. Зато је глад јавности за сензацијама ове врсте разумљиво усмерена на раскринкане шпијуне. Нарочито ако су „врући“. Актуелни случај хрватског шпијуна Чеда Чоловића у Србији један је од тих.

[restrictedarea]

Cedo ColovicХИТАН ПОСТУПАК Јавност је за случај сазнала прошлог петка преко саопштења Вишег јавног тужилаштва у Београду да је српска Безбедносно-информативна агенција (БИА), у сарадњи с Тужилаштвом, ухапсила једну особу због постојања сумње да је извршила кривично дело шпијунаже. Реч је о пензионисаном официру који има српско и хрватско држављанство – до 1990. године живео је и радио у Републици Хрватској, након чега борави у Републици Србији. Убрзо се сазнало да се ради о Чеди Чоловићу, бившем припаднику Војске Републике Српске Крајине, настањеном у Угриновцима код Београда.

Случај Чеда Чоловића специфичан је по јавно обелодањеном привођењу, што је у последњих 25 година учињено свега неколико пута, као и невероватно кратком судском процесу који је уследио – Виши суд у Београду, наиме, већ неколико дана по хапшењу прихватио је Споразум о признању кривичног дела закључен између Чоловића и Вишег јавног тужилаштва у Београду, па је окривљени осуђен на казну затвора од три године. Ово је једна од најбрже донесених пресуда у судској пракси, с обзиром на то да је од хапшења до пресуде прошло само пет дана. Наравно, није објављено шта је шпијун Чоловић, у замену за овако благу казну, открио БИА и Тужилаштву.

 

ЧОЛОВИЋЕВИ ЗАДАЦИ О ухапшеном Чоловићу зна се само оно што преносе медији, јер нико од надлежних није износио детаље случаја. Преузимајући улогу гласноговорника, медији су „сазнали“ и каквим се то активностима бавио овај Крајишник. Тако, хрватски портал index.hr „дознаје“ да се „ухапшени хрватски шпијун у Београду терети да је радио за хрватску Војну сигурносно-обавештајну агенцију и да је током протеклих месеци, па чак и година, у Београду и Србији прикупљао податке који би његовој служби, дакле, ВСОА, били од посебног интереса“. Портал наводи да се у последње време бавио официрима ЈНА против којих је Хрватска покренула или би могла да покрене кривичне поступке због дела почињених током рата 1991–1995. године. Чоловићев задатак је, наводно, био да прослеђује личне информације о вишим официрима и људима познатим хрватским обавештајним структурама, тако што је кроз свакодневне контакте с њиховим пријатељима и члановима породице долазио да наизглед баналних података као што су адреса становања, брачни статус, учесталост путовања у иностранство…

„Српске службе већ неко време прате дотичног и прикупљају информације о њему. Познато је где се тачно налазио, у којим местима уз границу, са својим колегама с хрватске стране и са киме је све био у контакту“, пише index.hr.

Хрватски званичници су одмах покушали да умање значај читавог случаја, сугеришући унутрашње разлоге Београда за пласирање афере. Од Стипе Месића до Зорана Милановића, који је цео случај карикирао „тајном лесковачке пљескавице“. Но да се не заваравамо – највећи скандал за било коју државу у свету јесте да јој открију шпијуна. Па отуда и овакве тежње да се хапшење Чеда Чоловића обесмисли.

Тек, сходно слову закона, шпијунажа је кривично дело које постоји када се тајни војни, економски или службени подаци или документа саопште, предају или учине доступним страној држави, страној организацији или лицу које им служи. За овај, основни облик шпијунаже код нас је прописана казна затвора од три до 15 година. Теже казне су одређене за теже облике шпијунаже, попут стварања обавештајне мреже у корист стране државе или руковођења таквом службом. Најтежи облик овог кривичног дела (казна од 10 до 20 година затвора) постоји када су наступиле тешке последице за безбедност, економску или војну моћ земље. Додајмо и да се тајним сматрају они војни, економски или службени подаци или документа који су законом, другим прописом или одлуком надлежног органа донесеним на основу закона, проглашени тајним, а чије би одавање проузроковало или би могло да проузрокује штетне последице за безбедност, одбрану или за политичке, војне или економске интересе земље.

 

ПУБЛИЦИТЕТ И ПОРУКЕ Хапшење Чеда Чоловића у Београду добило је, можда, кудикамо већи публицитет него што заслужује, а за то је, без сумње, заслужан и актуелни контекст затегнутих српско-хрватских односа.

То сматра и професор Андреја Савић с Академије за дипломатију и безбедност, некадашњи директор БИА. „С обзиром на затегнуте односе Србије и Хрватске, на овај начин се показује да Србија штити своје интересе, али и да ће своје приоритете усмерити ка заштити српског корпуса изван Србије. Овиме је Србија поентирала јер је показала чврстину свог обавештајно-безбедносног система.“

Иначе, за проф. Савића случај Чеде Чоловића не спада у врх шпијунаже; ради се о нижеразредном нивоу. Али, по његовим речима, он истовремено представља метафору, показујући да Хрватска доста агресивно наступа према Србији, и то у континуираном периоду.

И бивши шеф Војно-безбедносне агенције Момир Стојановић сматра да је хапшење Чеда Чоловића „охрабрујуће“ будући прво у последњих 15 година.

Ова акција уједно је и порука другима да се у Србији не може тек тако субверзивно деловати. На тој линији је и оштро реаговање премијера Александра Вучића у Доњој Градини, на обележавању 75 година од страдања Срба у усташком логору Јасеновац, када је Младену Иванићу, српском члану Председништва БиХ, скренуо пажњу да Обавештајно-безбедносна агенција БиХ (ОБА) спроводи оперативно истраживање на територији Србије и да српске безбедносне службе то неће толерисати, већ ће босанске шпијуне на тлу Србије хапсити.

У оквиру обавештајне заједнице процењују да би хватање агента хрватске обавештајне службе могао да буде почетак одмотавања ланца шпијунаже на Балкану, али и да Чоловић својим деловањем није могао да угрози систем безбедности Србије, с обзиром на то да он очигледно није имао приступ информацијама о виталним интересима наше земље.

Sediste BIAeКОНТИНУИТЕТ ДЕЛОВАЊА Прошлонедељно хапшење хрватског агента само је део приче о деловању страних обавештајаца у нашој земљи. Када је Хрватска у питању, континуитет је очигледан.

Подсећања ради, почетком 1996. на оптуженичкој клупи Војног суда у Београду нашао се мајор Марин Марић, који је за цинкарење СРЈ и ВЈ држави Хрватској добио петнаест година робије. Овако висока казна затвора изречена му је јер је мајор Марић успео да формира шпијунску мрежу на тлу СРЈ, у којој су се налазили, како је истрага показала, и његова супруга Љубица Марић, затим потпуковник Маријан Сперњак, мајор Ђуро Харачек и извесни Жељко Радановић. На вишегодишње затворске казне, у периоду до 2000. године, осуђени су због шпијунаже у корист Хрватске и Недељко Варишак (12 година затвора), Бела Нађ (5 година), Анкица Брековић (3 године)… Укупно је, од 1994. до 2000, како су својевремено писали српски медији, у тадашњој Војсци Југославије ухапшено 29 страних агената, међу њима највише хрватских.

У складу с променама насталим после смене Слободана Милошевића, политика власти након петооктобарских дешавања инсистирала је на већој безбедносној сарадњи са страним службама, мада, нажалост, никада није утврђено да је та сарадња заиста обострана, да је омеђена и структурисана споразумима који свакако не подразумевају да стране службе могу деловати како им је воља.

Верује се да у Србији данас делује 55 обавештајних агенција из 40 земаља, а према подацима наших безбедњака најактивнији су шпијуни 10 страних служби. Од њих, најутицајнији су они из америчке ЦИА, британског МИ6, немачког БНД, руског ФСБ, али су најагресивнији агенти хрватске СОА. За раменом им стоје шпијуни из Турске, Ирана, али и с Косова. У Србији, наводно, тренутно „оперише“ између 100 и 150 агената, који за потребе својих земаља свакодневно, јавно или тајно, прикупљају информације. Тачан број страних агената, наравно, није могуће утврдити, што ће рећи и да се ове бројке пре могу сматрати као производ више или мање тачне процене него као прецизни подаци. А треба напоменути и да, осим „класичних шпијуна“, и оних који у Србији бораве као разни аташеи при амбасадама, многе иностране фирме преко својих сектора безбедности делују као продужене руке обавештајних служби земаља из којих долазе.

spijunska ekipa objavila Politika

НЕЈБОР И МОНКТОН Највеће звезде међу страним шпијунима у постпетооктобарској Србији били су, ван икакве сумње, Џон Дејвид Нејбор (ЦИА) и Ентони Монктон (МИ6). Нејбор је из недодирљивог света тајних служби под лупу јавности изашао 14. марта 2002, када су га припадници тадашње Управе безбедности Генералштаба ВЈ (данас ВБА), уз подршку специјалаца из „Кобри“, ухапсили у Мотелу „Шарић“ на Ибарској магистрали, надомак Београда. Домаћу јавност је тада шокирало што је с њим ухапшен и потпредседник републичке владе Момчило Перишић, бивши начелник Генералштаба ВЈ. Ухваћени су „на делу“, у тренутку примопредаје поверљивих докумената. После вишечасовног саслушања Нејбор је пуштен јер се позвао на дипломатски имунитет, док је Перишић приведен истражном судији и против њега је покренут још увек актуелни кривични поступак.

Хапшењем Слободана Милошевића дириговао је управо Енглез Ентони Монктон у сарадњи с двојицом агената ЦИА, а страни обавештајци потом су ангажовани и приликом његовог испоручивања у Хаг, што је у својој књизи описао Зоран Мијатовић, бивши заменик начелника РДБ Србије. Према Мијатовићевој тврдњи, супервизор целе акције био је Дејвид Блек из ЦИА, који је заменио Џона Дејвида Нејбора, а нешто касније придружио им се и Чедомир Јовановић. „Саветник у британској амбасади у Београду Монктон јавио се да ће каснити јер је био у Црној Гори. Из разговора с њим закључио сам да је цео посао око трансфера Милошевића био на релацији господин Моктон, британски војни аташе – министар Михајловић“, написао је, између осталог, Мијатовић.

Монктон је, како тврде упућени, био један од најбоље обавештених људи у Београду када је у питању наша Служба државне безбедности.. Кажу да је чак покушао да убеди службу 2001. године да усвоји његове планове за реформу. „Донео је написани нацрт предлога према којем је број припадника службе требало да се смањи десетоструко, на 300 људи. У ствари, понудио је ’мустру’ коју је МИ6 урадила за једну афричку банана државу“, каже извор „Печата“.

Посебне потресе у ДБ Монктон је изазвао чињеницом да исувише зна о српском подземљу. Поуздани извори тврде да је пре убиства Зорана Ђинђића показао челницима наше тајне службе документ који објашњава функционисање земунског мафијашког клана – групе касније оптужене за Ђинђићево убиство. Монктон је, како наводе извори, вишим службеницима показао делове тог документа, а они су закључили да о злогласној групи Монктон зна више него њихови оперативци… Тек, српска сага овог агента британске обавештајне службе окончана је тако што је у српским медијима јавно (и намерно) проваљен његов идентитет шпијуна. До случаја Чеда Чоловића он је остао последњи идентификовани – премда не и процесуирани – припадник неке стране обавештајне службе који је деловао у нашој земљи.

На крају, ако се вратимо на Чоловића, вредно је истаћи још један аспект његове невеселе судбине који је запазио и Милан Шкулић, професор Правног факултета у Београду. Ако су, наиме, основни мотив ове врсте шпијунаже уцена и страх од кривичног гоњења у Хрватској, Шкулић сугерише да би се у Србији важни превентивни ефекти остварили консеквентним одбијањем сарадње наших правосудних органа с Хрватском, нарочито ако се бивши официри ЈНА и Војске РСК гоне по командној одговорности (која је у Србији кривично дело тек од 2006) или ако су оптужнице политичке више него правне природе, што је јасно када се у њима рутински користе квазиправни термини и пропагандне формулације попут „великосрпске агресије“, стављања ЈНА под наводнике, писања о „четничким формацијама“…

У сваком случају, сигурно је да је Србија изложена агресији од које мора да се одбрани, и да је деловање наших (контра)обавештајних служби изузетно важно, али је само један од потеза које као држава, у циљу сопствене одбране, морамо да предузмемо.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. О чему се ради не знам, али наша министарства су пуна избегличких презимена. Јесте да их је требало запослити и удомити, али нису баш морали да их запошљавају по државним органима. А од 5. октобра 2000. смо избушени као швајцарски сир са шпијунима, Тодорићеве продавнице су завеса за римокатоличке шпијуне. Амерички седе у Генералштабу и не крију се, као ни немачки.

    Вероватно јевласт хтела да покаже да нешто ради, а најбезбедније је ухапсити Србина.




    0



    0
  2. РАДОСЛАВ

    Ипак ухапшен је шпијун који је радио за интересе стране државе. Ово није избеглички случај овде је реч о човеку који је из својих интереса издао свој народ и државу која гаје примила и спасла погибије или затвора у хрватској.Србија мора дасе брани од сваког издајника националних интереса. Да не заборавим штаћемо са издајницима КОСМЕТА који се налазе како у власти тако и у цркви.




    0



    0
  3. Kada uhapse Cedu Jovanovica, Sonju Biserko, Nataliju. Kandic, Sve one koji su ucestvovali u drzavnom udaru protiv Milosevica,, koji su njega i. sve ostale SRBE poslali u Hag, koji su do danas polako ali sigurno potpisivali predaju Kosmeta, koji su gurnuli u zapecak R1244 i Kumanovski sporazu………..tek tada se moze reci da je POCELO HAPSENJE IZDAJICA I SPIJUNA ,!!!! Hapsenje ovog “ siromaha “ samo je „prasina u oci“ da se zastite pravi spiuniiizdajice!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *