Почетна / Свет / Бај, бај Бриселу

Бај, бај Бриселу

boris-dzonsonЗа „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

Велика Британија пред излазним вратима из Европске уније – с колико ће се горчине, увреда и анимозитета извести овај раскид

Процедура раскида Британије с Европском унијом неће почети, сви су знаци, пре краја ове године, али британски брод одласка већ је испловио на пут опраштања. До званичног активирања клаузуле Лисабонског уговора која регулише процедуру изласка неке чланице из Заједнице остаје још само да се види с колико ће се горчине, увреда и анимозитета извести раскид.

[restrictedarea]

ИЗНЕВЕРЕНИ БРИСЕЛ Две позиције су тренутно океански удаљене. Лондон стартује с платформе већ формулисане у поруци председнице владе Терезе Меј да „брегзит значи брегзит“; да је већинска воља Британаца на јунском референдуму за њу и Свети грал и да ће њена влада налог плебисцита дисциплиновано спровести.

У Бриселу је порука Терезе Меј „дешифрована као ароганција, догма и ултиматум о коме мало шта има да се преговара изузев о маргиналијама око поделе ’кућног сребра’“. При том, циљано или не, у бриселском замку је предвиђено да је Мејова рекла још и да британско напуштање Уније не значи и одлазак Гордог Албиона из Европе и како је жеља Лондона да с Бриселом почне „пријатељски разговор“ о будућим односима УК с „остатком Уније“. Тај „пријатељски“ раскид био би, каже, у интересу обе стране.

У увређеном и „изневерном“ Бриселу немају симпатија за шминкање раскида, будући да, ето, „брегзит значи брегзит“. То је и јавно и дипломатском поштом достављено Лондону. За Британију, која је 23. јуна на референдуму већински гласала за „бај, бај“, цела садашња кореспонденција са централом ЕУ може да се срочи у једну доктрину која увелико влада на Острву: „Европска унија је арогантан систем владавине, који овог тренутка већ контролише 60 одсто наших закона“, написао је масним словима, преко целе странице „Дејли мејл“ (21. јун). За острвљане овај факат је анатема која је, по мишљењу већине аналитичара, пресудно утицала и на исход јунског референдума.

У британској колективној психи Европска унија се заиста доживљава као „арогантна“ наднационална творевина, неосетљива на сва досадашња незадовољства емитована из Лондона у Брисел.

ЦРВЕНА МАРАМА БРИТАНСКОМ БИКУ Недавни састанак лидера ЕУ у Братислави као да је препунио чашу. На том скупу на који Британија (с разлогом) није позвана велика тема била је и дебата о предлогу за формирање Армије Европске уније – црвена марама британском бику и анатема која је у Краљевству одмах дочекана и дешифрована као нови корак ка „државности“ Уније. Не само да би европска војска умањила британски војни фактор у европској политици него би, како стоји у једној анализи „Стандарда“ (19. септембар), то уједно била порука НАТО-у (у коме командује америчка војна сила) да „покупи шаторе, напусти европски континент и више га не брани“. То би, иде даље теза, била уједно и „велика радост за Владимира Путина“.

Уједињено Краљевство је, све до референдума, стратешки премишљало: или ће остати део Европске уније у којој би „било за столом“ и имало реч у одлучивању о заједничкој европској одбрани, или пак више није чланица ЕУ и у том случају војска Уније није „британски бизнис“ нити би Лондон имао икакво право (и могућност да) са „излазних врата“ потеже свој национални вето.

Референдум од 23. јуна је све дилеме практично разрешио. Британски брод је испловио у воде одласка; иза њега остаје само траг као подсетница за историју и велика парола исписана на лондонском аеродрому „Гетвик“ – „Европа је ближе него што мислите“. И ако би се негде на неком другом аеродрому појавила ускоро парола „Ламанш је шири него што смо мислили“, то би било само прецизно формулисано стање које дефинише не само тренутне односе Британије с Европом него и будуће односе с Копном.

Сужење и ширење Ламанша стална је мера и пратилац историје односа између Уједињеног Краљевства и „остатка Европе“ – критеријум по коме, од Мастрихта до данас, Британци виде преосталих 27 чланица Уније.

Шеф дипломатије Борис Џонсон, заклети „брегзиташ“, дан након јунског референдума „објашњавао“ је бриселској бирократији шта у ствари пресуда Британаца на плебисциту значи и докле сеже: „Ми смо део Европе. Наша деца, унуци и праунуци имаће велику будућност као Европејци. Али Европска унија није исто што и Европа; мада многима то још није јасно.“

„БЛИСТАВА ИЗОЛАЦИЈА“ БРИТАНИЈЕ Заиста, многи су, у даљој и ближој прошлости говорили о „блиставој изолацији“ Британије. У предвечерје Другог светског рата (1938) председник владе Чемберлен говорио је, на пример, о Чехословачкој као о некој „далекој земљи о којој ми мало или ништа не знамо“. Али је, како примећује коментатор Ричард Еванс, Британија одувек имала интерес за догађања на Континенту. Када је италијански радикал Ђузепе Гарибалди посетио Британију (1850), не само да је на Острву дочекан као херој већ је чак један британски бисквит назван по њему.

Мађарски национални лидер Лајош Кошут, након што су Хабзбурзи угушили мађарски покрет за независност (1840), дочекан је раширених руку у Енглеској где је одржао ватрени говор на „архаичном енглеском језику који је научио читајући Шекспира“.

Британска књижевна критика јединствена је у оцени да су дела Чарлса Дикенса увелико инспирисала Достојевског и низ руских класика.

Политички, Британија је увек припадала дипломатији познатој у историји као „Окупљање Европе“. Почетком 19. века (1820) у Лондону су многи осуђивали „свету Алијансу“ руског цара Александра Првог, као „врхунски мистицизам и бесмисао“, али је Британија, ипак, настојала да игра крупнију улогу у европским померањима, поготово у (на пример) независности Белгије од Холандије, и Грчке од Отоманске империје… У британској публицистици на ту тему нашло се и места за тврдњу да је Британија одиграла „водећу улогу у мирењу балканских народа на лондонској конференцији (1912–1913), а у моменту када су Русија, Француска и Аустрија почеле да се мешају у сукобе“.

Међу лондонским аналитичарима актуелне британско-европске саге готово да влада сагласје да би пример европске културне, политичке и интелектуалне сарадње могао да битно утиче на решавање ствари у савременој атмосфери Европе – без обзира како се буде одиграла британско-бриселска завршница.

ЧЕТВОРОСТРУКО „НЕ“ Тереза Меј жели „пријатељски развод“ с остатком Уније. У Бриселу немају симпатија за пријатељско преговарање с „вероломцем“, нити пак имају јасну представу шта у резултату „пријатељски разговори“ дају. Вајтхол и његова медијска пратња рачунају с „мучним разговорима“ у којима ће изневерен Брисел настојати да Лондон што скупље плати цену неверства. Из Брисела је, тако, већ стигла најава да ће развод брака бити „врло, врло болан“ за УК како би таква казна била „мементо“ и прилика да се, уједно, покаже европској јавности и будућим вероломницима и колико кошта одлазак, и шта све значи остати у Унији „без обзира на чињеницу да је Британија пета економска сила на свету“.

„Госпођа Меј мисли да ће (с те позиције економске силе) постићи нешто више у натезању конопца с Унијом…“ Не, не, не, не – четири пута је послато из Братиславе на њену адресу.

Далеко од тога да је ово четвороструко „не“ изазвало узбуну на Темзи – госпођа Меј, која из дана у дан све више постаје слика и прилика некадашње „Гвоздене леди“ Маргарет Тачер, лаконски је поручила да је британски брод „већ испловио“; да „брегзит“ – још једном – „значи берегзит“ и да, коначно, она у том изласку ужива подршку већине Британаца, те да ће преосталих 27 чланица Заједнице морати да „изађе у сусрет“ Лондону, будући да је то и у „њиховом интересу“. „Што се ње тиче ми ћемо у овоме што желимо да постигнемо бити врло, врло амбициозни.“ И квит!

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *