Почетна / Регион / Аутобус за Балтик

Аутобус за Балтик

slovenacka-vojskaЗa „Печат“ из Љубљане  Светлана Васовић Мекина

Колика је стварна војна моћ НАТО-а добро се види из бизарног стања у које је доспела словеначка војска

НАТО је вежбом „Муњевити одговор 2016“, која се ових дана одржава у Словенији и Хрватској под командом војних снага САД у Европи (EUCOM), намерио да пошаље „снажан сигнал о спремности војски њених држава чланица“. Тај сигнал је одапет пре свега к Русији, јер су се маневри на словеначком полигону Почек, у хрватском Слуњу и на другим локацијама, где је егзерцирало око 2.000 војника (из Албаније, Црне Горе, БиХ, Хрватске, Мађарске, Македоније, Словеније, Велике Британије, САД и „Косова“, и Словачке као посматрача), одвијали упоредо са састанком лидера НАТО чланица у Сплиту. На састанку је чешки генерал Петр Павел најавио да ће четири батаљона с око 4.000 солдата бити послата у регион Балтика у различитим етапама, закључно с мајем 2017. године. „С ова четири батаљона не причамо само о присуству које означава увежбавање. Сила коју шаљемо је застрашујућа, и биће на лицу места уколико дође до борбе“, ратоборно се испрсио чешки генерал. Подржао га је амерички колега Кертис Скапароти речима да је „Русији потребно прићи с позиција силе, јер су другачији приступи били јалови“.

[restrictedarea]

БЛАМАЖА С ТРАНСПОРТОМ Поменуто застрашивање Русије је, међутим, почело килаво. Испоставило се да су савезницима из НАТО-а проблематичне чак и најједноставније операције, на пример – транспорт. Тако је процурила информација да део словеначких војника, упућених на „вежбе“ у балтичке државе, није стигао на циљ јер приватна аутобуска компанија, задужена од стране словеначког Министарства одбране за превоз војника – није обезбедила аутобус. У договорено време није било превоза, па су војници под пуном спремом узалуд чекали на транспорт до аеродрома. То није био ружан сан већ јава.

„Сви смо чули оцену словеначког председника Борута Пахора да је стање словеначког система одбране незадовољавајуће. Али нико ни слутио није да може да се деси таква бламажа, као ова јуче. Војници су закаснили на авион, јер аутобус није дошао по њих. И из Министарства одбране су потврдили да ’није било аутобуса и војници нису били одвезени на аеродром’. Зар војска нема своје аутобусе? Аутобус, који је требало да их пребаци до авиона, био је у приватном власништву. Значи, министарство је наручило превоз 22 војника и ослонило се на приватног ауто-превозника. Није наодмет питати зашто Министарство, које располаже бројним војним аутобусима – унајмљује спољне извођаче? Војници које је шофер аутобуса заборавио да ’покупи’ били су упућени на војне вежбе у Балтик. Тамо је требало да стигну још пре две недеље, зато је додатно кашњење због аутобуса само кап која је прелила чашу. Министарство је пре неколико недеља чак објавило да су војници већ на путу, иако нису били. Још једна лаж министарке одбране! И ко ће покрити трошкове? Цела ујдурма ће и због замене авио-карата коштати још неколико хиљада евра. Неколико хиљада евра је ’бачено’ због омануле ’акције’ превоза неколико војника од касарне до аеродрома. Ако Министарство одбране не уме да се побрине ни за тако баналне ствари, како ми, грађани, смемо да се уздамо да ће нас војска бранити ако дође до ванредних мера или не дај боже – рата!?“, коментарише инцидент љубљанска телевизија Нова24.

 

РАТ С РУСИЈОМ Бизаран догађај је последњи у низу киксева везаних за (не)спремност НАТО-а. Истина је да НАТО на папиру располаже већим ресурсима од Русије јер држи под оружјем 3,6 милиона војника, док Русија има тек њих 800.000. НАТО поседује 7.500 тенкова, а Русија 2.750. Чланице Северноатлантског савеза имају 5.900 борбених авиона, а Русија 1.571. С друге стране, велики део опреме руске војске је савремен, док је повећи део опреме европских савезника – застарео. Због све мањих улагања европских чланица у одбрамбени сектор, војна сила НАТО-а суочена је с озбиљним изазовима.

У књизи „Рат 2017. са Русијом“, пензионисани амерички генерал Ричард Ширеф, заменик команданта НАТО у Европи од 2011. до 2014. године, описује сценарио према коме на први поглед неважан инцидент доводи до руске интервенције у балтичким државама. Недавно објављена анализа корпорације РАНД потврђује да би Русија ставила под контролу територије тих земаља у року од два дана, без обзира на њихово чланство у НАТО-у. То је ноћна мора и за председавајућег Војног комитета НАТО-а, генерала Павела, који оцењује да су обесхрабрујуће пројекције резултат спорог процеса одлучивања у НАТО-у, јер Савез „има 28 чланица“ и за сваку одлуку је „потребан консензус“. А то траје…

„С техничке тачке гледано, ако узмем у обзир какву силу Русија може употребити у Балтику, величину територије, густину снага на њиховим територијама, онда би балтичке земље могле да буду окупиране за два дана“, тврди генерал Петр Павел. Али пошто Русија није показала намеру да „окупира“ балтичке државе, ову и сличне процене НАТО званичника треба узети с резервом; очигледно служе као полуга за уверавање јавности у матичним земљама да је неопходно стегнути каиш на „цивилном плану“, те у државама чланицама НАТО-а одрешити кесу за војне буџете.

vojska-za-slikanje

ДВА ПРОЦЕНТА Чланице ЕУ су, укратко, у проблему. Унија има 508 милиона становника и приходе у висини 18,45 трилиона долара, док САД имају 320 милиона становника и приходе од 18,3 трилиона долара. У Америци многи, а не само председнички кандидат републиканаца Доналд Трамп, питају зашто Европа каска за војним способностима САД? Натукнуто је и да Вашингтон убудуће неће гарантовати безбедност чланицама НАТО-а које нису испуниле „своје обавезе“. У преводу – нису издвојиле бар два процента бруто друштвеног производа за војску. Тренутно само три земље чланице НАТО-а испуњавају тај услов. Док Вашингтон за одбрану издваја 2,7 одсто БДП-а, Словенија се, на пример, прилично „шверцује“ јер за војску троши само 0,94 одсто свог БДП-а.

„Европљани су протежирали концепт ’меке моћи’, а она подразумева санкције, мобилизацију јавног мњења и друге стратегије које искључују војну акцију. Желе опцију која кошта мање, а омогућава им да постану светска сила. Али ’мека моћ’ је само варка за избегавање суочавања са истином“, упозорава оснивач „Стратфора“ Џорџ Фридман. „Русија је постајала све јача, а Блиски исток се преломио кроз Европу, и Европљани су сазнали да је ’мека моћ’… баш мекана. И да им треба тврда снага коју има САД (а у много мањој мери Велика Британија и Француска) и нико други. Европљанима се чини као да се свет наједном отео контроли, јер више немају средствa за надзор ситуације. У смислу ’меке снаге’, НАТО је почео да функционише онако како није био замишљен. Када је комунизам пао, посткомунистичке земље су тражиле чланство у НАТО-у. Није то било због заштите већ да би се интегрисале и европеизирале. Чланство у НАТО-у је требало да претвори некадашње совјетске сателите у западњачке земље. Забога, па НАТО је војни савез, ту се ради о тенковима, авионима, ратним плановима… Европљани су сматрали да би снага САД требало да им буде при руци преко НАТО-а. А сада су суочени с чињеницом да САД нису спремне да потроше огромне суме на војску и да потом допусте Европљанима да одлучују о њеној употреби… Европа има гадан проблем, фали јој одбрамбена димензија… Највећа држава Уније – Немачка, која би требало највише да доприноси у одбрамбене снаге ЕУ, даје веома мало пара чак и сопственој војсци. Британија смањује војну потрошњу… За САД се каже да су преоштро реаговале на нападе 11. септембра 2001. године. С друге стране, очигледно је да су Европљани били уверени да они неће бити мете, а онда се и то десило. Страх који данас распирују терористи широм Европе има мање везе с бројем убијених, а више са зебњом да до напада може доћи било када, и било где. Држава која не одреагује брзо и одлучно како би се супротставила тероризму унутар својих граница, губи легитимитет и поверење јавности, али и својих савезника.“

Фридманови закључци оцртавају суморно стање Северноатлантског савеза, посебно после последњих „симптома“ који су избили на видело што у Словенији, што на Балтику. „Темељи НАТО-а су се распали. Више нису кредибилни финансијски доприноси европских земаља за НАТО. Одавно је ишчезла и спремност САД да се подреди ограничењима НАТО-а. Недостаје заједничка стратешка визија. НАТО може да се поправи, али не види се постојање икакве заједничке идеје или жеље да се то постигне. Истина, међународне институције не умиру; оне настављају да одржавају годишње сусрете, попут предстојећег врха у Пољској. Али шта је војни савез без војске или мисије? Најобичнији анахронизам“, завршава Фридман једну од последњих анализа о будућности НАТО-а.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *