Почетна / Култура / Арома и атмосфера далеке прошлости

Арома и атмосфера далеке прошлости

Слике Слободанке Ракић Шефер у Галерији „Атријум“ Библиотеке града Београда

Slobodanka Rakic SeferПише Дејан Ђорић

Сликарка мање цитира чувене модерне уметнике, а више превреднује њихове одређене слике, поставља их у контекст свог сликарства, слика тако као да два мајстора, онај из Баштованске улице и они из светских музеја, заједно раде на истом платну

У Галерији „Атријум“ Библиотеке града Београда београдска сликарка Слободанка Ракић Шефер има запажену изложбу. Та позната уметница рођена је на Савиндан 1953. године у Мачви. Београдски Факултет ликовних уметности завршила је у сјајној генерацији са Миодрагом Мишом Јелићем, Љубицом Бубом Радовић, Милутином Копањом и Миодрагом Стојановићем. Постала је и члан Ладе – најстаријег друштва српских уметника. Из њених многобројних текстуалних забелешки и уникатних илустрованих књига, настала је и аутобиографска књига прозе која је представља као књижевницу. Занимљив је податак да се око хиљаду њених слика налази у музејима, галеријама и приватним збиркама у земљи и иностранству. О њеном стваралаштву писали су најпознатији ликовни критичари, књижевници и уметници.

[restrictedarea]

Изложба у Галерији „Атријум“ заснована је као мања ретроспектива слика од оних из студентских дана до најновијих. Обухваћени су условно речено циклуси посвећени тематици јесени, грожђа и бербе, старије мртве природе, пчелиња тематика, новије слике с мотивом пауна из периода око 2010. и уља с египатском тематиком. Поставка је складно груписана у целине од две-три слике, па изложба делује не само као целина већ као својеврсни пут кроз време, од антике до данашњег доба и од школских задатака у виду мртве природе до постмодерне естетике цитата. Многи радови ове сликарке делују као палимпсести, у нанетим слојевима прозиру се претходни, није реч само о сликарској технологији већ и о историјском наслојавању. Сликарка настоји да уздигне чисту ликовну моћ слике, не занима је уопште актуелна идеја визуелности, као шире појаве која задире у филм, фотографију, сценографију и позориште. Тако бисмо најпре могли да одредимо видео-уметност, инсталацију и перформанс. Наводно, визуелно подразумева пре свега идеју погледа и теорију, као да старо сликарство нема своју пребогату симболику, филозофију и претпоставку гледања. Премда је само у периоду 1975–1995. објавила више од три стотине цртежа, вињета и илустрација у водећим дневним листовима и књижевним часописима, мада ствара и колаже, ова уметница је пре свега сликарка. Сећамо се у том смислу аристократског презира Драгоша Калајића који је одбацио графику као нижу, репродуктивну уметност, а није се бавио ни цртежом.

Slobodanka Rakić-Šefer, Otkrivanje tajni, 1992, ulje na platnu, 65x100 cmНа изложби се могу видети сталаже и полице пуне ствари које је поред столица сликала као студент. То су за саме почетке зрели радови и као код многих наших прослављених фигуративаца, не само у периоду после Другог светског рата, неке од првих слика су репрезентативне. После тих предметних поставки уметница је додала слици само сложенију композицију и богатији колорит, који је касније прешао, тачније разлио се, у енформелистички раскошне површине. Фактура њених уља каткад је свет за себе, крије посебне и самосталне ликовне вредности, као слика у слици. Стари професор историје уметности на Ликовној академији Момчило Стевановић умео је да студентима покаже уоквирени исечак апстрактне слике и пита их који је модерни сликар то насликао. Збуњеним студентима је затим показивао да је реч само о увеличаном детаљу Рембрантове слике. Слободанка Ракић Шефер, као и свака права сликарка, зна за тајну ликовног услојавања материје и технику подсликавања, коју су највештији развили до лазурног сликања. Свесна поука из света традиције, али и потребе да буде уметница свог времена а не кописта и сателит великих мајстора, она уме и да се поигра с модерном уметношћу и у своје сликарство уведе дела Винсента ван Гога, Паула Клеа и Марка Шагала. Није реч о естетици цитата и сликарског колажа нарочито развијеној у постмодерни осамдесетих година прошлог века (Томислав Сухецки мисли да је било много постмодерни, једна од њих је уметност Маја и Астека). Сликарка мање цитира чувене модерне уметнике, а више превреднује њихове одређене слике, поставља их у контекст свог сликарства, слика тако као да два мајстора, онај из Баштованске улице и они из светских музеја, заједно раде на истом платну. Одлазећи у сликарске посете познатим уметницима, исказује већу ликовну интелигенцију од пуке колажне и постмодернистичке, њена уља су сложених композиција и вишеслојне замисли. У њеном вишедеценијском истраживању поетске стране сликарства, иконографије вајата, пчела, птица, цвећа и морских бића, највише плени обраћање античким сликарима, вођење дијалога с египатским, критским и римским мајстором. Од пчела и њихових медених мапа она се спушта до трезора повести, до блага која се крију и испод мора. Сликарка која је толико пута насликала пчелу, мед медија открила је и у Медитерану, том рају на земљи. Слике египатске „Девојке са харфом“, у две верзије, од којих је једна дуго рађена (од 1979. до 1994. године), уз слику „Орфеј тражи Еуридику“, нису само ретка дела са фигуром човека, највећег формата међу њеним камерним остварењима или она инспирисана антиком, већ и најбоље слике која је насликала. Из њих исходе заноси старих медитеранских култова, орфизам и, како уметница каже после посете Египту, радосно схватање загробног живота. Мистеријске слике обожавања природе воде је и према хришћанству, за њу је заиста свет Божја творевина а она сестра пчеле. На изложби су и друга њена најбоља дела као често репродуковани и излагани „Брод“, што није толико погрешно, јер су контекст и публика увек други. На тој по замисли најсложенијој њеној слици, онирички се мешају машта и стварност, подземни и надземни свет, простор слике и простор ума и идеја, мртва природа и марина, чипка и шкољка, грчка историја са савременошћу. „Брод“ из 1993. је програмско дело великог формата, које обухвата сва остала, нека врста синтезе опуса, концентрације слојева традиције, фантастичног и реалног, као барка која плови на зиду с делфинима на небу. Сасвим другачије, колористички сведене су слике посвећене белим мртвим природама. У њима долази до изражаја суптилност скоро једнобојног сликања, бројних прелива нијанси тонски међусобно блиских, слика на којима тихо зрачи бисерни сјај.

Ова уметница можда само испитује граничне вредности сликарства, настоји да осети арому и атмосферу далеке прошлости, звук слике и бруј пчелињака, ретке мирисе и љубав као вечну категорију. Залазећи смело у ликовну лирику, са својих лутања доноси ретке дарове неба, дух воћа и воће духа, не знајући и не признајући тамну страну, од које је уметност толико пропатила. Њен опус је епифанија, повратак животу у девичанском стању, колико удаљен од овог времена, толико изворан.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *