Почетна / Свет / Сви Путинови људи

Сви Путинови људи

Вајно и ПутинЗа „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Серија померања политичких фигура у руском врху, укључујући и најкрупније, покренула је питање да ли је то припрема за изборе 2016, 2018. или 2024. године, или можда и за једне, и друге – а нарочито треће?

Кадровски рингишпил, по којем је Кремљ одувек био познат, поново ради пуном паром. Руски председник Владимир Путин ове технологије наследио је од својих претходника, посебно од Бориса Јељцина, а затим усавршио и уздигао у ранг праве уметности владавине. До сада највећа демонстрација догодила се 2007. године, уочи рокаде у државном врху, када су функције практично заменили Путин и Дмитриј Медведев, на сличан начин као што су то поново учинили и 2011, односно 2012. године. Све ове промене биле су праћене серијом кадровских измена, премештаја и скокова, по дубини, ширини и висини. Толико масовних и изненадних, да су „аналитички центри“ једва стизали да их све и региструју, а камоли ваљано дешифрују. Ако би то и успели, схватили би тек да свака од ових промена надаље отвара на десетине нових, непознатих и неистражених варијанти и могућности, чиме се посматрачи „кремљолози“ увлаче у вртлоге комбинација. И по правилу наводе на криви траг. А најважнији трагови које треба сакрити (и прекрити другима) односе се на особе које ће у будућности обављати највише државне функције. Како су биографије и Путина и Медведева пуне управо оваквих варки које су их одвеле на сам врх, јасно је да треба очекивати још много сличних трикова у њиховој режији.

[restrictedarea]

Иванов и ПутинНОЋНА МОРА ЗАПАДНИХ „КРЕМЉОЛОГА“ Нешто слично као 2005, 2007, 2008, 2011. и 2012. догађа се поново. Почело је још с краја прошле године и почетком ове године и настављено у јулу, када је Путин извршио низ промена на федералном и регионалном нивоу. Летњи период донео је читаву серију померања политичких фигура, укључујући и оне најкрупније. Прво питање, и основно, на које аналитичари још не могу да одговоре, гласи: да ли је ова кадровска вртешка уприличена месец дана пре септембарских парламентарних, или годину и по уочи председничких избора 2018? А можда се у Кремљу већ спремају и за, у овом тренутку далеки, председнички циклус који започиње 2024. године? Или ће бити да Путин комбинује имајући у виду – и једне, и друге, а нарочито треће изборе? Многи су већ заборавили да главна варка уочи рокаде 2008. није изведена те или претходне године већ 2005, када је Дмитриј Медведев ушао у Владу, на место њеног првог потпредседника. А то значи да је некадашњи председник, а садашњи премијер Русије био „пројектован“ за ове функције много раније, практично одмах по Путиновом доласку у Кремљ 2000. године. И пажљиво чуван у својеврсном карантину све до децембра 2007, односно три месеца пре председничких избора – када је ступио на главну сцену као, уз Путина, неприкосновени лидер. А тада је већ било касно за било кога да на то утиче.

Нови спектакл одиграо се 12. августа ове године променом на челу председничке администрације, која се може сматрати „резервном владом“. Неки би чак рекли и – примарном, имајући у виду да на њеним одлукама стоји Путинов потпис. А скуп ингеренција и „области интересовања“ администрације веома је импозантан. Зато је не мали потрес изазвала Путинова одлука да на место Иванова, председниковог највернијег сарадника у последњих 17 година, и једне од најутицајнијих политичких фигура у новијој руској историји, дође 44-годишњи, широј јавности потпуно непознати Антон Вајно, један од заменика Сергеја Иванова, који га је и предложио за свог наследника. Наједном су се отворила бројна питања која се множе геометријском прогресијом. Ако се мало дубље закопа по биографији нове Путинове десне руке – тада се упитници још више роје. Све треба сагледавати у пакету с још неколико нових политичких момената и фигура. Укратко: ноћна мора за западне „кремљологе“.

„Поштовани Сергеју Борисовичу! Ви и ја много година радимо заједно, и радимо успешно. Задовољан сам како извршавате задатке на повереним деоницама. Добро се сећам нашег договора о томе да сте тражили да вас не користимо на овој деоници рада, на дужности шефа администрације председника, дуже од четири године. Зато се с разумевањем односим према вашој жељи да пређете на другу деоницу рада“, поручио је Путин Иванову пред камерама, на састанку у Кремљу поводом примопредаје дужности Антону Вајну.

„Хвала вам велика за високу оцену мог рада у последњих 17 година. Администрација председника постоји већ 25 година, ја сам био њен 11. шеф, и на сопствено изненађење открио сам да сам рекордер: одрадио сам на овој дужности четири године и осам месеци“, одговорио је Иванов, који је још од краја 2011. постављен на место руководиоца председничке администрације – када је шеф државе био Медведев. Очигледно, и ова рокада својевремено је извршена да би Иванов на одговарајућем месту дочекао повратак у Кремљ Путина, с којим се дружи и сарађује већ пуне четири деценије – од када су 1976. почели заједно да раде у 1. одељењу Управе КГБ-а за Лењинград, данашњи Санкт Петербург.

Алексеј Милер

ГЕНЕРАЦИЈСКА ЛОЈАЛНОСТ Ако је реч „Лењинград“ све до сада била кључна шифра за већину највиших државних функционера, Путинових другова, пријатеља и сарадника из млађих дана, онда за нову генерацију руских политичара – на челу с Вајном – она више не важи. Или бар не на досадашњи начин. Када је о Вајну реч, можда би важније било име Лењин, ако се зна да је његов прадеда Хенрих Вајно био стари, предреволуционарни комуниста из Естоније. Прадеда Вајно, Лењинов саборац још из времена илегалног рада, ипак је морао да напусти родну Естонију 1918, након потписивања Брест-Литовског мира и руског губитка прибалтичких земаља. Касније ће се Вајно тријумфално вратити у домовину, а његов син Карл (Антонов деда) пуну деценију (1978–1988) биће први секретар ЦК КП Естоније. У Талину, главном граду ове совјетске републике, родио се 1972. и нови шеф Путинове председничке администрације.

Али ко је заправо Антон Едуардович Вајно? Породични педигре сведочи о генерацијској лојалности и оданости партији и држави. Ако се томе дода да је његов деда Карл био последњи прави комуниста и антисепаратиста на челу Естоније, онда се стиче још јаснија слика. Када су 1988. у Естонији почеле да бујају националистичке и „демократске“ снаге такозваног Народног фронта, који је уз обилату западну помоћ дизао побуне у свим балтичким републикама, Карл Хенрихович упутио је тајну депешу у Кремљ. Тражио је од Михаила Горбачова одобрење за употребу силе против демонстраната. Ако је, применом радикалних мера, 1988. можда још увек могао да се спасе Совјетски Савез – по моделу примењеном наредне године на кинеском Тјенанмену – онда је Горбачовљево одбијање подршке Вајну вероватно закуцало последњи ексер у ковчег црвене империје. Карл Вајно је брзопотезно смењен и пресељен у Москву, а долазак на његово место либерала Вајно Вјаљаса утро је пут коначној победи Народног фронта и прозападних снага. Накнадна памет Горбачова и његови каснији покушаји примене силе у балтичким републикама само су погоршали ситуацију и убрзали коначно отцепљење три републике.

Отуда се може рећи да је породица Вајно у последњих 100 година утицала на исписивање страница совјетске и руске историје и да припада тврдој линији комунистичке аристократије. За њих би се, упркос естонској националности, тешко могло рећи да су присталице ЕУ и НАТО, већ пре да су следбеници руске државне линије. Антонов отац Едуард Вајно већ скоро три деценије налази се на највишим функцијама у компанији „Автоваз“ која производи аутомобиле лада и увек је био задужен за извоз и пословање с иностранством. Као такав, постао је и председник Пословног савета Русија–Куба.

Најмлађи члан династије Вајно завршио је престижни Московски државни институт за међународне односе (МГИМО) при МИП-у Русије, влада енглеским и јапанским језиком. Од 1996. до 2001. радио је у амбасади у Токију, после чега се враћа у Москву и још две године проводи у седишту руске дипломатије на Смољенском тргу, у азијском департману. Од 2003. почиње његова велика каријера – улази у администрацију председника. Најпре као консултант у служби протокола, а четири године касније постаје први заменик шефа ове важне службе. Осам месеци пре Путина, октобра 2007, Вајно прелази на рад у Владу РФ, као заменик шефа Апарата владе. Крајем априла 2008, две недеље пре Путиновог званичног именовања за премијера, овој функцији упоредо придодаје још једну – шефа протокола руске владе.

Пола месеца после Путина, 22. маја 2012, поново се враћа у Кремљ, овог пута на место заменика руководиоца председничке администрације (Сергеја Иванова), где је остао све до 12. августа 2016, када постаје први човек ове службе. Путину за њега додатно гарантују двојица људи од великог поверења. Први је Сергеј Чемезов, генерални директор моћне државне корпорације „Ростех“, која управља са 700 предузећа из кључних сектора наменске индустрије. Чемезов је Путинов стари друг из Дрездена, где су годинама живели у истој згради, радили исти посао и дружили се свакодневно. Други човек који стоји иза Вајна је Игор Сечин, председник највеће руске нафтне компаније „Росњефт“ и члан Путиновог тима још из времена док је радио у влади Санкт Петербурга. Чемезов и Сечин дуги низ година управљају огромним државним капиталом и припадају групацији коју западни медији називају „силовики“.

Алексеј Дјумин

ЧУДНО МЕШАЊЕ КАРАТА Званично именовање донело је Вајну још једну моћну позицију: сталног члана Савета безбедности РФ, у коме се налазе председник, премијер, кључни министри и шефови специјалних служби… Сигурно није случајно што је и Иванов задржао своје место сталног члана у Савету безбедности, иако му формацијски – као новом специјалном представнику председника за питања екологије и транспорта – то више не припада. Ово наизглед чудно мешање карата доводи аналитичаре у недоумицу: да ли је Иванов, који је и на челу специјалног Путиновог пројекта за проучавање и очување популације далекоисточних леопарда, заиста смењен и заувек склоњен, или је само померен с очију јавности, спреман да преузме неку нову функцију. Можда чак и једну од највиших.

Ове претпоставке нису сасвим неутемељене и Путин свесно томе доприноси, остављајући отвореним максимално могући број опција. Актуелно померање Иванова, некадашњег министра одбране и човека који је током читаве 2007. у јавности важио чак и за озбиљнијег кандидата за место председника РФ од Медведева, има доста сличности са судбином садашњег министра војног Сергеја Шојгуа. И он је изненада, после рекордне 22 године на челу Министарства за ванредне ситуације РФ, скрајнут на позицију губернатора Московске области. После седам месеци одсуства из јавности, током којих су већ сви помислили да је Шојгу нешто крупно забрљао (али нису знали шта) и да ће и он заувек да се „бави леопардима“, одједном га Путин у новембру 2012. поставља на једно од најважнијих места у држави – министра одбране.

Наравно, двапут се у исту реку не улази. Могуће је да сувише велика сличност између померања Иванова и Шојгуа служи само да наведе на лажни траг. И да, док сви посматрачи гледају у једном правцу, кремаљски Дејвид Коперфилд из шешира не извуче зеца – већ слона. Али то, у овом тренутку поуздано зна само један, а највише три човека: Медведев, Иванов и наравно Путин. За ширу јавност је можда и непознато да се само Иванов и Медведев могу – макар условно – сматрати једнаким Путину. Њихова политичка тежина послужила је појединим западним „аналитичарима“ да исплету нову интригу: наводно уочи председничких избора 2018, Путину нису потребни јаки људи, конкуренти у непосредном окружењу, па је Иванов платио цену и превентивно је „бачен леопардима“.

Иста судбина, опет према наводима из ових кухиња, чека и самог Медведева. Према злим језицима већ на јесен. Чињеница је да се премијер последњих месеци нашао на удару неке чудне баражне ватре, где критике пљуште са свих страна, па нису ретки они који су посумњали на Путина, као јединог довољно моћног да изазове такве нападе. Али ако је нешто с Путином извесно, онда је то – да је његов наредни потез увек неизвесан. Зато би могло посумњати да су напади на Медведева режирани баш са циљем стварања утиска о његовом скором одласку с места премијера, док се реални планови кују далеко од очију и ушију „аналитичара“. Исто тако, смена Иванова послужила је некима да устврде како је баш он потенцијални наследник Медведева на челу Владе. То већ не би било лишено логике, ако се зна да Иванов 2007. није реч рекао на Путинову одлуку да нови председник буде – млађи, политички слабији и с мањим рејтингом у јавности – Медведев. Не само што се није побунио већ је и подржао Медведева, који би – ако заиста напусти место премијера – био у конкуренцији за шефа државе можда већ 2018. године. Ниједну опцију не треба искључити.

Сергеј ШојгуПРАВНИЦИ С „АЈПЕДОМ“ И КГБ ЈАСТРЕБОВИ Подсетимо, 2007. године Путину који је одлазио на позицију „број 2“ веома је одговарало да његов наследник буде правник с „ајпедом“, либералнији и на Западу омиљенији Медведев, него КГБ јастреб и генерал-пуковник Иванов. Једноставно, у Путинове планове није улазио сукоб са Западом у периоду док је, бар формално, био ван Кремља и спреман да се врати 2012. године. И данас су потребни политичари способни да граде мостове према Западу, али у ситуацији када је нови хладни рат прилично узео маха, припадницима тврде линије у Кремљу знатно је порасла цена. Генерал армије Сергеј Шојгу најбољи је пример томе, а у стручним круговима управо он слови као један од најозбиљнијих кандидата да наследи Путина.

Али, осим наведене тројице, има и других, знатно млађих и већ прекаљених људи. Један од њих је 44-годишњи Алексеј Дјумов, носилац највишег државног одликовања, Хероја Руске Федерације, мада званично није познато у којој борбеној операцији га је заслужио. Зна се тек да га је Путин прошлог децембра унапредио у чин генерал-мајора, после чега је промовисан у Шојгуовог заменика у Министарству одбране. Додељено му је и највише персонално војно признање – лична застава, стандард. Велику славу је стекао 2014. у операцији „Крим“, а још у фебруару те године, као командант руских снага за специјалне операције, руководио је, по свом плану, извлачењем свргнутог председника Виктора Јануковича из Украјине и његовим пребацивањем на територију Русије. Сви детаљи операције ни до данас нису познати, зна се тек – из Путинових прича – да су руски хеликоптери усред ноћи покупили Јануковича с украјинске обале мора, буквално у последњи час – у тренутку када су га већ окружили џипови мајданских прогонитеља.

Дјумов, човек који је голман у хокејашком тиму Путина и његових најближих пријатеља – моћних бизнисмена Генадија Тимченка и браће Аркадија и Бориса Ротенберга – тренутно важи за једну од најперспективнијих фигура нове генерације руских руководилаца. Путин га је 2. фебруара именовао и за в. д. губернатора Туле, области покрај Москве. А само недељу дана касније Дјумов је најавио да ће се кандидовати на предстојећим септембарским изборима за губернатора. Овај сценарио открива могућност његове озбиљне државничке каријере и стицања искуства за највише функције. Како многи кажу: чак и за ону највишу. Али, као и у случају Медведева, Иванова и Шојгуа и Вајна, све су то само могућности.

 

dmitrij koccnjevПУТИНОВА „СЕЛЕКЦИЈА“ Путин не би био то што јесте да је његове шеме могуће лако прочитати. Ако је заиста озбиљан с Дјумовим и види га у кругу својих потенцијалних наследника, то онда значи да одлука није од јуче. То показују и неке фотографије из млађих дана, где је Дјумов у његовом најближем окружењу, као припадник Путиновог обезбеђења и високи официр мистериозне Федералне службе обезбеђења (ФСО) – неке врсте председниковог личног, малог КГБ-а. Млади генерал тако се већ може сматрати ветераном у Путиновој служби, а занимљиво је да исто важи и за Дјумовљевог вршњака Антона Вајна. То су, у овом тренутку два најперспективнија Путинова човека нове генерације, људи које је Путин одабрао међу хиљадама кандидата. И који, иако млади, већ петнаестак година без паузе улазе у председников најужи круг поверења. Путин их плански и методично тестира и проверава у најтежим ситуацијама – градећи пажљиво њихове каријере и политичко искуство, степеник по степеник. Ти људи му све дугују, добили су и искористили шансу и нису правили грешке.

Када је реч о шефовима председничке администрације после 2000. године, треба напоменути да су то људи који су касније преузимали најодговорније државне функције. До сада, то су била петорица (не рачунајући од Јељцина наслеђеног Александра Волошина), укључујући и Вајна. Иза Волошина дошао је Дмитриј Медведев (2003–2005), будући председник и премијер Русије. Затим Сергеј Собјањин (2005–2008), каснији потпредседник Владе и актуелни градоначелник Москве. Па онда и Сергеј Наришкин (2008–2011), данашњи председник Државне Думе. На крају Сергеј Иванов (2011–2016). И Путин је био заменик шефа Јељцинове администрације (1997–1998), у време када су на њеном челу били свемоћни „отац руске приватизације“ Анатолиј Чубајс, а затим и Јељцинов зет Валентин Јумашев. Путин би, свакако, постао и први човек председничке администрације да Јељцин није за њега спремио други пут – најпре место директора Федералне службе безбедности (1998), затим премијера (1999) и на крају председника Руске Федерације (2000).

КАДА СЕ ЗАВРТИ „РУСКИ РУЛЕТ“ Може се рећи да је, бар до сада, пут до највиших државних функција водио преко позиције првог или другог човека администрације председника РФ. Зато нова улога Антона Вајна изазива бројна питања без одговора, тим пре што су многи, додуше углавном прозападни аналитичари, већ пожурили да објасне како ту „нема ничег посебног“, да је реч о „техничком питању“, односно да је Вајно тек обичан „технократа и апаратчик“, који се „никада није мешао у унутрашњу политику“. Из ових описа могао би се стећи утисак да је Путин за своју десну руку одабрао некаквог медиокритета, млакоњу и климоглавца – иако готово дводеценијско искуство указује да приликом избора кадрова за кључна места он тражи људе потпуно супротних особина од наведених. И да ће се Вајно на новој позицији и те како бавити – управо унутрашњом политиком.

Без обзира на то на којим позицијама ће се у будућности налазити Вајно, Дјумов, Медведев, Иванов, Шојгу, популарни потпредседник владе Дмитриј Рогозин, шеф „Газпрома“ Алексеј Милер, или нови шеф ФСО Дмитриј Кочњев који ужива изузетно поверење Владимира Путина – сви они су у председниковом шпилу, као потенцијални адути спремни да буду бачени на сто у датом тренутку. А уз њих још неколицина веома јаких фигура из владе и привреде, где сваки има потенцијала да буде премијер. Зато су кадровске ротације осмишљене тако да заврте снажно „руски рулет“, а кибицери могу само да чекају и гледају где ће се зауставити Путинова куглица. Први показатељ да је избор пао на некога, као у јесен 2007, биће драматичан пораст јавних наступа и медијских прилога, а самим тим и политичког рејтинга. Али, као што смо већ рекли, тада ће бити касно. Кључни Путинови људи већ се налазе на својим местима, распоређени у стратешкој формацији, чији тајни распоред једино он зна.

Путин и Рогозин

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *