Судбоносна српска (не)слога

Драгомир Анђелковић 

Пред нама су велике шансе и опасности. Од унутрашњих потенцијала зависи како ћемо се у новонасталим околностима снаћи, а за разлику од деведесетих када су спољне претње биле много веће, они су нажалост сада знатно мањи

Aмерички председнички избори, односно њихов исход, увек утичу на (гео)политичке процесе на Балкану. Некада више, некада мање – али тако је неизоставно. А сада смо на прагу не „обичних“ већ избора за Белу кућу с потенцијално тектонским последицама, и то како глобалног карактера, тако и наглашено парцијално усмереним ка српском простору и његовом окружењу. У таквим околностима потребна нам је изузетна политичка мудрост и сналажљивост. То важи за Београд, али још у већој мери за Бањалуку, престоницу западне српске државе над којом се изнова надвијају посебно опаки црни облаци.

[restrictedarea]

АМЕРИЧКИ ИЗАЗОВИ Ако победи Трамп, може доћи до убрзаног, можда и неконтролисаног, повлачења Американаца из нашег региона. Само по себи то је за нас добро, али нажалост ми смо тек сенка онога што смо били деведесетих година прошлог века. Тада смо могли лако да изађемо на крај са свим локалним опонентима да иза њих није стао Ујка Сем. Данас су ствари другачије и много ризичније. Војску, у балканским размерама некада супериорну, тако су нам „реформисали“ да је данас за нијансу снажнија од хрватске, која није оличење моћи. А уз Хрвате као непријатеље имамо муслиманске екстремисте у БиХ и Рашкој области, те албанске сепаратисте на Косову и Метохији. Србима, нажалост, увек прети сукоб на више фронтова, што су „наши“ (а заправо НАТО) стратези који су нам растурили одбрамбене потенцијале и занемарили. Што се економије тиче, посматрано макар са становишта онога што је битно за војнополитичке домете нације, и њено стање је суморно у поређењу с „мрачним“ деведесетим годинама. Индустријска производња нам је за десетак одсто мања него тада, а војна снага нације, између осталог (да не улазим у моралне факторе), од ње зависи а не од броја тржних центара и експозитура страних банака.

Све у свему, у тешком смо положају (изнутра спутани) и морамо се убрзано припремати за могуће шансе и опасности које нам евентуална Трампова победа доноси. Надам јој се, али се и прибојавам због наших скромних капацитета да се у новонасталим околностима сналазимо. Остаје нам да се уздамо у Русију и њену подршку, и то не само због речене опције. Постоји и она гора, када би нам Москва требала можда и више, а то је победа Хилари Клинтон, с њеним пратећим антисрпским оркестром. Многи у америчкој администрацији и не знају где је Србија или Српска, што за нас није лоше. Но сарадници госпође Клинтон то одлично знају, а каријере су градили на антисрпском деловању које је код неких прерасло и у опседнутост нама. То нам у комбинацији са старим балканским везама, у окружењу са српским непријатељима, а у Србији са јуришницима из редова анти-Србије, гарантовано доноси талас несреће. Њему се можемо одупрети, да поновим, само јачањем својих разноврсних одбрамбених националних потенцијала и националне слоге.

 

ВЛАДА И СЛОГА Када се ради о Србији, којом се сада нећу приоритетно бавити, у најкраћем то значи што брже и темељније успостављање институционалних капацитета за сарадњу с Русијом, од војнополитичке до привредне сфере. Само уз помоћ ових капацитета можемо очекивати и добити брзу и ефикасну руску подршку у предстојећим турбулентним временима. Зашто се већ тим путем није кренуло већ сада када је образована – иначе по многим параметрима знатно унапређена влада у односу на претходну – не знам! Владајућа коалиција је на протеклим изборима то обећала. Ипак, надам се, а и моје информације то говоре, да ће тај пропуст брзо бити надокнађен. Садашње формирање владе је само први корак у процесу реструктурирања и заокруживања те гране извршне влати. Тај процес би требало да буде окончан до краја септембра, како би Србија изградила боље системске позиције за суочавање с предстојећим геополитичким изазовима.

Време је да пређемо на Републику Српску. Над њом од стварања виси ратни и поратни Демоклов мач. Додуше, преживела је период када су страни фактори силом пробали да је сведу на пуку форму, односно да је од западне српске државе трансформишу у административну јединицу децентрализоване, али суштински ипак унитарне БиХ. Међутим, Сарајево и његови западни ментори нису одустали од тога. У новонасталим геополитичким околностима, пре свега у вези са заокретом курса Анкаре од САД ка Русији, ствара се много већи простор за национално конструктивно деловање Бањалуке. Али за поентирање на тим основама, односно за одбијање могућег напада „клинтониста“ (а њихова победа је и те како реална) у сарадњи с делом БХ муслиманске елите (који ће се повећати чим Сарајево схвати да има активну подршку Вашингтона иако сада провлађује опредељење за Турску) – потребна је српска слога макар око минимума националних интереса. Исто важи и за деловање у ситуацији ако се Американци буду повлачили с Балкана тј. Трамп победи а не одустане од програма којим наступа у кампањи (а мислим да то неће учинити у вези с нашим регионом).

 

НАЦИОНАЛНИ ИМПЕРАТИВ Проблем је што слога Србима никада није била јача страна. А тим пре су у том погледу ствари отишле доврага у РС, и то захваљујући и опозицији и власти. Обе стране су острашћене и искључиве до граница (можда и преко њих) националне деструкције. Опозиција је у својој мржњи према Додику и жељи да дође на власт спремна на разне непринципијелне дилове са странцима (као што је и садашњи председник РС радио пре десетак година да би скинуо с трона СДС, а РС два пута нема снаге да издржи такве опскурне игре). И није проблем што је група водећих РС опозиционих партија ушла у власт на нивоу заједничких органа БиХ. Проблем је што то користе за слабљење Бањалуке и у неким ситуацијама не штите адекватно интересе РС. Тиме садашња РС опозиција копа и себи рупу јер слаби и своју позицију ако сутра успе да обори Додика, али то је мање битно од потенцијалне штете за националне интересе која из тога може да проистекне. А нико због својих личнопартијских рачуна нема право да руши државу.

Додик са своје стране пречесто РС доживљавао као феудални посед. Успешно и искрено је брани, то нико објективан не може да му негира, али се недовољно труди да је уреди у интересу грађана (што захтева болне резове и у његовом пријатељско-пословном окружењу), чиме генерише незадовољство и поделе. Уз то има и прекомерно одбојан однос према опозицији, о чему сведоче и недавни напади на неке њене елементе као „издајничке“. Има свакако и таквих у опозицији РС (као и у власти), али ипак тамо су готово сви и политичари и грађани (на обе стране политичког бојишта) много даље од издаје него знатан део НВО, медијских и политичких делатника у Србији. Рат је учинио своје, и то треба уважавати. Уместо тога јаким речима се продубљују поделе а морало би да се ради у правцу њиховог санирања што је Београд – увиђајући колико је тешко бранити посвађану и готово напола подељену РС – више пута покушао да учини. Но није наишао на пуно разумевање власти, а тим пре и великог дела РС опозиције. Ипак, официјелна Србија, али и наша патриотска јавност, не смеју да одустану од настојања да имају саборну улогу у политичком животу РС у циљу њене одбране. То је национални императив.

 

НУЖНОСТ БЕОГРАДСКЕ ИНИЦИЈАТИВЕ Када буду окончани послови око формирања владе и њене, верујем скоре, доградње – потребно је да се Београд поново активно и упорно укључи у процесе у РС. То је нужни део стварања целовитог српског одбрамбеног фронта у предстојећем раздобљу. При томе наравно да не тврдим да с источне стране Дрине влада слога, те да то искуство намећемо западној браћи. Не! Несложни смо и посвађани с обе стране реке – кичме нашег националног простора. Разлика је у томе што у Србији власт има велику снагу и рејтинг, па и сама може стабилно да влада и обезбеди критичну масу за важне одлуке. И уз то Србија је међународно призната држава, којој неко може да ради науштрб територијалног интегритета, али и најцрњи душмани не помишљају да могу да је укину. Опет, РС је готово располућена и део је шире БиХ заједнице која има спољни суверенитет. На тим основама Сарајево и његови страни ментори помишљају да је изводљиво поништавање унутрашњег суверенитета РС у прилог чега и раде.

Да би се РС томе одупрла уколико ускоро уследи општи „клинтонистички“ јуриш на њу, односно како би искористила све потенцијале које буде добила на основу даљег руско-турског приближавања и могућег повлачења Американца с Балкана (а не да, гле цинизма, буде жртва онога што деценијама призивамо) – потребно је да се благовремено нађе макар неки заједнички именитељ власти и опозиције у вези с њеном одбраном и функционисањем БиХ. Укратко, потребна нам је јасна национална стратегија (1) одбране изворних дејтонских принципа и инсистирања на њиховом оживљавању када су под притисцима у прошлости били анулирани, и (2) реаговања у случају настанка радикално нових (гео)политичких оквира.

Нажалост, посвађана Српска тешко да ће сама доћи до тога. Поготово сада када ће у контексту предстојећих локалних избора у РС страсти кулминирати. Зато је сада на потезу Београд. Када буду завршени послови око владе, уверен сам да приоритет премијера Србије мора да буде иницирање преговора између водећих партија власти и опозиције у РС како би била договорена стратегија њеног националног деловања. А онда учвршћену Српску – макар испољавањем минимума слоге око виталних националних интереса – и уз то снажно ослоњену на Србију и Русију, ништа неће моћи да угрози. Какав год био исход америчких избора и његове геополитичке последице, Српска ће постепено само профитирати. Ако их ми Срби сами не пореметимо, у прилог томе се слажу коцкице од промене политике Ердогана, преко слабљења позиција Вашингтона и ЕУ, до јачања присуства Русије на Балкану. Само још и да сами себи, као већ неколико пута у кључним тренуцима, поново не будемо највећи злотвори!

[/restrictedarea]