Почетна / Свет / Шта ће бити после Лукашенка?

Шта ће бити после Лукашенка?

ЛукашенкоПише  ЗОРАН  МИЛОШЕВИЋ

Бројни медији из земаља које се граниче с Белорусијом питају се шта ће бити с овом државом када Александар Лукашенко сиђе с политичке сцене. То изненађује јер се, према тренутном стању, председников одлазак неће десити у скорије време (најмање деценију), осим ако не дође до апокалиптичких сценарија, који се додуше не могу у потпуности искључити

Да ли је било смислено питати „шта ће бити с Америком после Кенедија“, или с Француском после Митерана, или… Многи медији, па и политичари, међутим, верују да је овакво питање у вези с Лукашенком и Белорусијом оправдано. Постављање оваквог питања, ипак, говори више о онима који га постављају, него о Лукашенку, јер полазе од претпоставке да Белорусија зависи само од овог човека, и открива намеру да се с овом државом нешто учини по његовом одласку. Паралела би се, на пример, могла направити са још два случаја – СФРЈ и Кубом. За Југославију, показало се, ово питање је имало основа, али не толико због ситуације у земљи колико због злокобних планова спољних сила везаних за њу. За Кубу је било погрешно, јер и после одласка Фидела Кастра с власти ова земља се држи свог курса. Да ли нам садашња струјања говоре да постоје злокобни планови и за Белорусију?

[restrictedarea]

НИЈЕ ВАЖНА ЛИЧНОСТ НЕГО ПОЛОЖАЈ Алексеј Дзермант, научни сарадник Института филозофије Националне академије наука Белорусије и главни уредник портала IМНОclub.by,  сумира мишљења аналитичара из околних земаља и даје (им) одговор: после Лукашенка биће „нови Лукашенко“. Није важно како се презива, јер и данас то није толико личност, колико функција, положај. А функционални вакуум увек тражи одговарајуће решење. Ово „попуњавање“ могуће је само на основу важности неколико услова: очувања и развоја великих индустријских предузећа, као економске основе државе, завршетак домаћих великих пројеката (Белоруска нуклеарна електростаница, кинеско-белоруски парк „Велики камен“) и реализација нових; очување безбедности, унутрашње и спољашње, тј. тесна сарадња с апаратом силе, идеолошки континуитет Белоруске Совјетске Социјалистичке Републике и Лукашенкове Републике Белорусије, како у вертикали власти, тако и међу утицајним интелектуалцима.

Политичар који ово обезбеди биће „Нови Лукашенко“, а вероватно ће потицати из оружаних снага, полиције или тајних служби и ослањаће се на Русију и могуће на Кину, при чему неће превише раздраживати Запад у почетку своје владавине. Неиспуњавање ових услова значиће крах не система који је устројио Лукашенко него негирање стогодишњег развоја Белорусије као историјског субјекта.

„Нови Лукашенко“, у контексту набројаних услова, мораће да реши неколико задатака. Прво, да сачува велике фабрике и да се дистанцира од неолибералних реформи. Друго, ово значи тесну сарадњу с Русијом и Евроазијским савезом, тј. излазак на наднационални ниво планирања. Треће, безбедност Белорусије може бити осигурана само у сарадњи са Војноиндустријским комплексом Русије – дакле, новог председника чекају повећане поруџбине  оружја и опреме од руских војних предузећа. Четврто, уважавајући геополитичку ситуацију Белорусија ће морати активније да истакне своје регионално лидерство, ослањајући се на руску подршку.

Беларус

ГЛАВНИ РИВАЛИ На горе описано предвиђање реаговао је Јуриј Баранчик из руске агенције „Регнум“ тврдећи да је белоруска елита већ изабрала наследника Лукашенка, а да су тезе Дзерманта интересантне јер износе шта би највише одговарало национално-државним интересима републике у контексту евроазијских интеграција и одржавања самосталног политичког и економског курса од англосаксонских елита. Но, нажалост, оне, према мишљењу Јурија Баранчика, имају низ објективних и субјективних ограничења, због чега Белорусију чекају много неповољнији сценарији.

Пре свега, после јаких политичара на власт током XIX и XX века по правилу, говори историја, долазе или кловнови или издајници (после Стаљина је дошао издајник Хрушчов, издајник Горбачов после Андропова, слабог Јељцина наследио је јаки Путин…). Другим речима, нема основа да се после јаког Лукашенка појави нови јаки председник. Јер да би изабрали јаког председника, мора постојати и јака елита, а тренутно у Белорусији већина државних службеника, посланика (депутата) свих нивоа, лидера партија, што на власти што у опозицији, политички су евнуси. Једноставно, у Белорусији не постоји настављач „дела Лукашенка“.

Лукашенко може оставити наследника, али где су гаранције да се чиновничка елита неће ујединити и иступити против њега? Таквих гаранција нема, па је Лукашенковом наследнику, да би опстао, потребна бар његова харизма, ако не и јача. А међу актуелним политичарима (на власти или у опозицији) таквог нема. Чак ни међу припадницима војске, полиције и тајних служби. При чему, овај слој белоруског друштва има додатни проблем – не схватају природу политичке власти пошто их је Лукашенко одстранио из свог система. Иако живе у том систему, они се нису за њега борили него су инструмент очувања власти.

Ако говоримо о конкретним Лукашенковим наследницима онда постоје само два човека – Виктор Лукашенко, његов син и помоћник за националну безбедност, и Владимир Макеј, актуелни министар спољних послова. Ако се може рећи да ће син Виктор наставити очеву политику, тешко је то тврдити за Владимира Макеја. Макеј одлично схвата шта се догађа у спољној политици републике и пратећи трансформације Минска, не скривајући то ни од кога, па ни од Лукашенка, припрема свој, белоруски мајдан (обојену револуцију). Ако се пореди подршка коју могу обезбедити ове две личности од стране државног апарата (чиновника) и политичких партија, онда је у великој предности Макеј. Данас нико у Минску неће да призна да скоро сва републичка елита фактички признаје његову власт. Драма борбе за власт у Белорусији биће већа и трагичнија ако Александар Лукашенко не успе да за живота преда власт сину Виктору. Уколико то не уради, страх државних чиновника од Лукашенка нестаће и они ће отворено подржати Макеја.

 

ПРОЈЕКАТ МАКЕЈА Зашто? Пројекат Макеја предвиђа европеизацију Белорусије, покатоличење (тачније повратак на унију која се последњих година отворено популарише као средњи систем – остаје византијска литургија, а признаје се папа), отклон од Русије и руског света, а повод за то ће бити и најмањи сукоб Запада и Русије. У тим околностима ниче парола да ће Белорусија бити источна Швајцарска, у којој бирократија управља спокојним народом и уз то свој положај капитализује, што у мали бизнис, што у трговачке ланце супермаркета, а трећи у трговачке ланце „ХУ“. Резултат ове „меке игре“ биће то да ће „суверенитет“ Белорусије постати елемент Пољске (тачније САД и њене вилсоновске концепције међупростора са свим последицама које из тога проистичу).

Управо „пројекат Макеја“ не значи „првенство Белоруске Совјетске Социјалистичке Републике и Лукашенкове Белорусије“, јер десакрализује центар Минска (дозвољавајући да га до јутра „држе“ наркомани, алкохоличари и беспосличари – будући мајданаши). Макеј не жели да сачува Белорусију као научноиндустријски центар, већ Белорусију види као трговачко-забавни  центар за Европљане.

Већ сада приметна је деиндустријализација Белорусије услед одсуства реалне економске и привредне интеграције с Русијом. Да је тако говори број Белоруса који раде у иностранству – већ сада их има милион, од пет милиона радноспособног становништва, тј. око 20 одсто. То значи да пројекат Макеја неће значити развој система наслеђеног од Лукашенка, већ његову демонтажу.

А да се систем не развија, тј. да је тренутно „замрзнут“, говоре подаци о интеграцијама с Русијом, тачније Евроазијом. Наиме, сада Белорусија не прихвата руске иницијативе о повезивању привреде под изговором „да нема праведне расподеле дохотка“, а истовремено не нуде своја решења. У свим разговорима о интеграцији с Русијом белоруски политичари размишљају искључиво у категоријама националног суверенитета, што онемогућава доношење било каквих одлука.

Зато Јуриј Баранчик мисли да је текст Алексеја Дзерманта успаванка за Лукашенка, при чему, у кабинетима министара и регионалним центрима схватају да тако неће бити. Уз све то и сам председник Белорусије није више тако оштар као раније, а нови људи у администрацији се више не појављују по његовој вољи. Заправо, његови људи се убрзано уклањају из министарстава и владе.

Негативном развоју догађаја може се одупрети само Александар Лукашенко благовременом предајом власти одабраном наследнику.

Ко је Владимир Макеј?

Uladzimir_Makei_(cropped)Владимир Владимирович Макеј родио се 5. августа 1958. године у Некрашевичима, Гроденска област. Завршио је Мински државни педагошки институт страних језика а у совјетској армији стекао је чин пуковника обавештајне службе (ГРУ). Школовао се и на Дипломатској академији Министарства спољних послова Аустрије 1992/1993. године, као стипендиста Европске економске заједнице. У Републици Белорусији обавља функцију министра спољних послова (од 20. августа 2012), а пре тога је био руководилац администрације председника РБ (2008–2012). Одлично говори немачки и енглески језик.

Лист „Белоруски партизан“, који негује совјетске традиције у белоруском друштву, окарактерисао је (августа 2011) Макеја као „човека без лица“ који је заједно са још неколико политичара довео државу до економске и социјалне катастрофе, све прикривајући се верношћу председнику Лукашенку. „Животни пут и личне карактеристике Владимира Макеја омогућавају да се закључи да се ради о успешном обмањивачу.“

Свој успон у државној администрацији Макеј дугује Виктору Шејману, који је приметио Владимира (у обавештајној структури званог „Тигар“) и препоручио га Лукашенку. Макеј се „одужио“ свом доброчинитељу тако што је бележио његове грешке и 2001. покушао да убеди Лукашенка, главног тужиоца Белорусије и шефа белоруског КГБ-а да Шејмана ухапсе „због убистава познатих Белоруса“. Лукашенко је поступио супротно, сменио шефа КГБ-а и тужиоца, на чије је место поставио Шејмана. Сада је Шејман повео борбу против Макеја, оптужујући га да ради за западне обавештајне службе. „Белоруски партизан“ тврди да је Шејман за ову оптужбу Лукашенку прибавио снажне доказе, али председник Белорусије није поверовао у ваљаност докумената.

После тога Шејман је прибавио материјале о Макејовој љубавници (глумици минског позоришта), на шта је Лукашенко рекао „Било би страшно да је спавао с глумцима“. Афера је потом откривена његовој жени, која је поднела захтев за развод брака.

Макеј је одговорио – почео је да дискредитује Шејмана преко старијег Лукашенковог сина Виктора и министра унутрашњих послова Наумова, који су заједно припремили материјал о миту и корупцији овог белоруског политичара. Лукашенко је затим сменио Шејмана, а Мекеј је постао шеф председничке администрације, па и министар спољних послова. Но они који га познају сматрају да су његове амбиције много веће.

ПОЛИТИЧКЕ МАХИНАЦИЈЕ

Белоруски медији мање-више увек су представљали живо блато где се могу распознати различити интереси и утицаји, најпре западних држава. Управо овог лета поново су почели да истражују „руски утицај у Белорусији“, тачније да праве спискове људи препознатих као припадници руског света. Именују их, па етикетирају различитим, махом негативним називима, тако да су Русија и руско чак негде повезани с нацизмом. Ово, за здрав разум лудило, понегде и прође.

Тако нешто учинила је и белоруска телевизија ОНТ, емитујући емисију о руским неонацистима у Белорусији као главној опасности за земљу. Међутим, теза је заснована на приказу младих људи из организације „Руско национално јединство“, који су држали руке на кукастом крсту и узвикивали „Слава Русији!“. Када су проруски медији пошли трагом информација из ове емисије, испоставило се да је приказивана омладина део локалног националистичког подземља „Млади фронт“ и „Партије БНФ“ које финансирају Пољаци, али и да је политички заштитник новинара – аутора поменуте емисије –Владимир Владимирович Макеј.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *