Сензационални обрт у Хагу – СУД ОСЛОБОДИО МИЛОШЕВИЋА

Slobodan Milosevic 2Пише Стефан Каргановић

Млади амерички истраживач Енди Вилкоксон, који се већ годинама бави радом Хашког трибунала, посебно предметом Слободана Милошевића и још неразјашњеним случајем Сребренице, пре неки дан је објавио капитално откриће до којег је дошао пажљиво ишчитавајући пресуду Радовану Караџићу – на око 2.590 страница – обнародовану у марту ове године. Обавијено реторичком маглом, негде после хиљаду тристоте странице у тексту пресуде, Вилкоксон је пронашао „злато“ у виду оцена улоге Слободана Милошевића у протеклом рату за које је мало ко могао да сања да ће се икада наћи у званичном документу Хашког трибунала

од шармантног демократе наклоњеног освештаним принципима тржишне привреде, до чувеног „балканског касапина“ који из позадине перфидно управља геноцидима и етничким чишћењима, те опет до релативно просвећеног политичара који, за разлику од партнера с друге стране Дрине, заступа умерена па чак и етички утемељена решења – то је нимало конзистентна слика о Слободану Милошевићу која се стиче увидом у извештаје ЦИА деведесетих година, а још више читањем сензационалних закључака првостепеног већа у процесу Радовану Караџићу, у пресуди објављеној у марту ове године.

Млади амерички истраживач и сарадник „Историјског пројекта Сребреница“ Енди Вилкоксон, који се већ годинама бави радом Хашког трибунала, посебно предметом Слободана Милошевића и још неразјашњеним случајем Сребренице, пре неки дан је објавио капитално откриће до којег је дошао пажљиво ишчитавајући пресуду Радовану Караџићу – на око 2.590 страница – обнародовану у марту ове године. Обавијено реторичком маглом, негде после хиљаду тристоте странице у тексту пресуде (која тешко да ће икада бити предложена за награду из белетристике), Вилкоксон је пронашао „злато“ у виду оцена улоге Слободана Милошевића у протеклом рату за које је мало ко могао да сања да ће се икада наћи у званичном документу Хашког трибунала.

[restrictedarea]

ПОЛИТИЧКИ КОРИСНЕ ЛАЖИ Укратко, Караџићево првостепено веће, разматрајући из свог угла удео оптуженог у догађајима наведеним у оптужници, закључило је да бивши председник Савезне Републике Југославије Слободан Милошевић није делио неке од основних циљева импутираних Караџићу и руководству босанских Срба, те да је зато недоказана тврдња Тужилаштва да је Милошевић био учесник у удруженом злочиначком подухвату (УЗП) за етничко чишћење несрпског становништва (пар. 3460).

Ово је само по себи шокантно, као закључак револуционарне природе с обзиром на установу која га износи. Ако Милошевић у Босни и Херцеговини није био припадник УЗП-а за извршење централног деликта за који је и њему и Караџићу суђено и за који су били сатанизовани, и то још током сукоба и пре него што су формални докази било какве врсте предочени, а још мање организован симулакрум суђења, а све то са озбиљним репресалијама и другим тешким последицама по Србију и Републику Српску, поставља се питање: како је тако важна чињеница тада могла да промакне многобројним међународним посматрачима? Јер пажљивим читањем извора на које се веће ослања, када образлаже по Милошевића ослобађајуће закључке, видимо да се највећим делом ради о исказима управо међународних званичника који су, у то време, у политичкој и медијској хајци на Милошевића – играли водећу улогу (фуснота 11027). Што значи да су и тада знали да су оптужбе и погрде изношене на рачун Милошевића биле пука пропаганда, дакле политички корисне лажи.

Караџићево веће закључује да су на почетку сукоба политике  Милошевића и Караџића биле умногоме подударне, али да је временом „дошло до разлаза“ (пар. 3276), што није баш најубедљивија препорука за тезу о учешћу обе стране у неком удруженом подухвату. Као пример веће наводи Милошевићево противљење 1991. проглашењу „Српске Републике Босне и Херцеговине“ као одговор на потезе бошњачко-хрватске коалиције који су водили отцепљењу од Југославије, цитирајући Милошевићеве речи да „један противправни чин не може да оправда други“ (пар. 2685), легалистички став који се тешко уклапа у концепт вођења експанзионистичке „великосрпске“ политике. Поред тога, да Милошевићев нови профил у пресуди Караџићевог већа буде још упечатљивији, наводи се и Милошевићева критика босанских Срба зато што у њиховој скупштини није било представника муслиманског народа (пар. 2687). То свакако није изјава која би се очекивала у разговору који националистички заслепљени демагог води с послушним оруђима своје агресивне политике.

Веће даље наводи да је „током приватних састанака Милошевић испољавао велики степен љутње на руководство босанских Срба зато што су одбили Венс–Овенов план, и псовао је оптуженог“ (пар. 3289). „Милошевић је покушавао да убеди босанске Србе“, даље наводи Караџићево веће, „да он лично схвата њихове бриге, али да је најважније зауставити рат“ (пар. 3295). За потпаљивача сукоба и главног протагонисту агресије ово звучи као врло некарактеристична изјава.

У продужетку Караџићево веће цитира „етничког чистача“ Милошевића тамо где он каже да „не верује да би свет прихватио да босански Срби, који представљају само трећину од укупног становништва БиХ, добију преко 50 одсто територије и да зато сматра да је најбољи пут – политички договор“ (пар. 3290).

„Како замишљате да би се две трећине становништва могле сабити на 30 одсто територије, док је и 50 одсто вама премало?“ Милошевић пита челне људе босанских Срба. „Да ли је то хумано, је ли то фер?“ (пар. 3297).

На другим састанцима са званичницима из Републике Српске у пресуди пише да је „Милошевић инсистирао на прекидању рата и на томе да је највећа грешка босанских Срба била жеља да босанским муслиманима нанесу потпуни пораз“ (пар.  3293). Као последица насталог размимоилажења с босанским Србима, веће прихвата да је „СРЈ смањила подршку РС и подстицала босанске Србе да усвоје мировне предлоге“ (пар. 3292).

 

СТАВ ИЗУЗЕТНОГ ЗНАЧАЈА На крају своје детаљне анализе Вилкоксон истиче да наведени закључци Караџићевог већа не само да негирају тврдњу да је Слободан Милошевић био учесник у удруженом злочиначком подухвату него да веће, напротив, стаје на становиште да је Милошевић „осуђивао етничко чишћење“ (пар. 3280). Став већа је изузетно значајан, тврди Вилкоксон, зато што је Милошевић био проглашен за врховног кривца за крвопролиће у Босни, за шта су и Србији биле наметнуте сурове санкције. Лажна оптужба против Милошевића би се зато могла сврстати у исту категорију за исфабрикованим разлозима за напад на Ирак, за шта је на крају утврђено да никаквог оружја за масовно уништење тамо ипак није било.

Дугогодишњи критичар Хашког трибунала, угледни британски новинар Нил Кларк реагује да „ослобађајуће оцене МКТБЈ у вези са покојним Слободаном Милошевићем и ратним злочинима почињеним у Босни током сукоба доказују још једанпут да тврдње НАТО-а изречене на рачун његових ’дежурних непријатеља’ треба узети не с мрвицом неповерења него чак с огромним шлепером – пуним скепсе.“

Свако ко се усуђивао да оспори НАТО линију био је етикетиран као „Милошевићев апологета“, присећа се Кларк или – још горе – као порицатељ геноцида од стране, како их он назива, „империјалних утеривача истине.“

„А права истина је“, наставља Кларк, „да Милошевић није био тврдокорни српски националиста већ доживотни социјалиста, непоколебљиво опредељен за мултиетничку Југославију. Његов циљ док је био на власти није био да створи ’Велику Србију’ већ да сачува неокрњену југословенску федерацију, као што је Хашки трибунал то сада, са закашњењем, и признао.“

Оцене овог већа Хашког трибунала о стварним мотивима и политичким циљевима Слободана Милошевића закаснеле су, као што Кларк каже, али то их не чини мање драгоценим. Мада у питању није пресуда Милошевићу него само узгредни закључци, или dicta правничком терминологијом речено, изнети у другом контексту и предмету, то су свеједно класична признања против интереса онога ко их чини. Бројне политички кључне „пресуђене чињенице“ у низу других предмета, пред истим Трибуналом, сада су оспорене наведеним закључцима већа у овом делу пресуде Караџићу.

О разлозима зашто је веће дошло до оваквих закључака тек сада (и претходна већа су пред собом имала сличну доказну грађу, па су ипак закључивала другачије) могло би се нагађати. Једна теорија која звучи убедљиво јесте то да су докази против др Караџића генерално толико танки да се веће уплашило да би се стекао утисак расплинутости оптужби против њега када би Милошевић с њиме делио кривицу у пуном капацитету.  Зато је улога Милошевића у овој пресуди коригована, не само на начин који у неочекиваној мери уважава чињенице већ – што је за веће много важније – оптуженог Караџића истиче као искључивог носиоца неподељене кривичне одговорности за све што му се у оптужници приписује, и за шта је осуђен на четрдесет година затвора.

Шта год били мотиви Караџићевог већа, дејством принципа ненамераваних последица неке од најважнијих и најжешће заступаних теза о узроцима и току рата у Босни и Херцеговини сада су дискредитоване. Као што у случају Сребренице у разним предметима сада имамо низ различитих „пресуђених чињеница“ о броју погубљених, тако и у случају Слободана Милошевића, захваљујући Хашком трибуналу, сада имамо бар две врло различите и по битним појединостима противречне верзије његове улоге и политичке делатности у БиХ током рата деведесетих.

[/restrictedarea]

6 коментара

  1. Зоран Ђорђевић

    Да ли ће наша нова влада на неки начин искористити ове чињенице?
    Бојим се да неће, зато што се сви који су на власт дошли на крилима борбе против Милошевића плаше његове рехабилитације.

  2. Pa zar je moguće da u Srbiji ne postoji niko ko po službenoj dužnosti prati predmete srpskih drzavljana pred sudom u Hagu. Molim vas, reč je o bivsem predsedniku drzave kome se sudilo iz političkih razloga i presuda koja je doneta treba da raduje srpski narod i to treba objaviti na svim naslovnim stranama svih novina u Srbiji i emitovati kao udarnu vest na svim TV kanalima a ne skrivati od naroda.

  3. Не нападају Србију због Милошевића већ Милошевића због Србије.

    • HAG- 10.8.2016 Haški sud oslobodio Miloševića svih optužbi za ratne zločine u Bosni sa 10 godina zakašnjenja !!!

      On je naveo da Srbija nije ni izazvala niti vodila ratove 90-tih i da su joj oni bili nametnuti.

      ****С**Л**О**Б**О**Д**А**Н*******С**Р**П**С**К**И*******Х**Е**Р**О**Ј*** ………………………………………………………………………………………………………………….

  4. Milošević oslobođen u Hagu potvrđeno da je zapad radio i radi na uništenju naše Srbije uz pomoć domaćih izdajnika petokolonaša. Kina i Rusija stvaraju ovi svetski poredak a zemljama BRIKS-a treba se pridružiti i Srbija. Hitno uhapsiti tadica, čedomira jovanovica, čanka, kandićku, biserko, pešićku i ekipu koja je nezkonito otela regularno izabranog predsednika Srbije i nezakonito kidnapovala i odvela u hag! dozivotni zatvor za te kriminalce, a i lica koja su nezakonito vodila predsednika sa pokrivenom glavom kao da je kriminalac i ubica u helihopter! svako lice se na referendumu obavezalo prilikom glasanja da ce cuvati i braniti svog predsednika koji dobije vecinu glasova, a to zaci da i Milosevica je trebalo braniti sto i jesu ali su upali placeni DOS kriminalci preskocivsi kapiju predsednika Srbije i kidnapovanjem istog belim kombijem Leskovackih registracija a koji je vidjen u KPZ Leskovac!

  5. Да ли ће наша нова влада на неки начин искористити ове чињенице?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *