Сексуални етномазохизам и убијање мужевности

Пише ГИЈОМ ФАЈ

Доминантна идеологија на Западу, поред осталог, тежи да уништи мужевност. Преовлађујући концепт друштва – било да се ради о сфери правосуђа, образовања или медија – усмерен је на стигматизацију и омаловажавање мужевности. „Девирилизација“, како то Гијом Фај назива, постала је знак цивилизованости, префињености. У књизи Секс и девијантност, чији одломак преносимо, Фај темељно проучава овај феномен и напомиње да „мужевност“ (вирилност) никако не треба поистовећивати с „мачизмом“ или „глупим захтевима за неком врстом друштвене привилегованости мушкараца“

У неким од мојих ранијих радова дефинисао сам етномазохизам као патолошку тенденцију раширену међу особама европског порекла које унижавају себе „ауторасизмом“, односно мржњом и срамом у односу на самог себе, што им пружа својеврсно неуротично задовољство. Очигледно, стављање белца у подређени положај представља суштинску парадигму. У сагласју са овим етномазохизмом налазимо ксенофилију, неумерену и систематску љубав према странцу или „другом“. Једноставно речено, афирмисати белачки идентитет је грех (расизам), док је афирмисање афричког идентитета (посебно ако се посматра као супериоран) врлина.
Убијање мужевности (девирилизација) је пратећи процес, готово психолошки, којим многи белци (иако не сви), посебно међу млађим генерацијама, губи квалитете својствене мушкости: физичка храброст, индивидуалан и колективан понос, нагон за заштиту жена (мужевност, наравно, нема никакве везе с мачизмом). Како би вратили своју мужевност, многи од своје културе отуђени млади белци усвајају понашање стране већине, махом из суседства, те гестикулацију и говор. Ово је симптом варваризације.

[restrictedarea]

МИТ О СУПЕРИОРНОСТИ ОБОЈЕНИХ Обе ове патологије имају бројне последице и снажне сексуалне и репродуктивне узроке, па их морамо проучити занемаривши њихове улоге у другим сферама. Поменућу неколико елемената за које постоје многи примери симптоматични и за етномазохизам и за девирилизацију. Пре свега, ту је сексуално прецењивање Африканаца, па и Арапа које шире медији, јавна говоркања, рекламе и порнографска индустрија. Овај клише доприноси осећању самозадовољства код тих мушкараца, свесних да је њихова сексуална привлачност већа него код других. То осећање надомешћује и њихов неуспешно потиснути комплекс инфериорности у погледу интелекта. Међу белцима (посебно у прогресивистичким срединама), али у мањој мери, наилазимо и на идеју сексуалног савршенства црнкиња изграђену око представе њихових истакнутих стражњица. Све ово повезује се у западњачкој машти с физичком супериорношћу црнаца и Арапа проистеклом из спортова који се прате. Уз ову предрасуду иде и она о „физичком савршенству“ црначких тела.
Овде морам скренути пажњу на две ствари: прво примећујемо контрадикцију у егалитаристичком и антирасистичком дискурсу између тврдњи о једнакости раса и негирања постојања раса зарад теорија о чисто индивидуалним генетичким разликама и прокламованог уверења у физичку супериорност Африканаца. Као и увек, антирасистички дискурс се самоурушава и са собом носи атрибуте другог, прикривеног облика расизма –потчињавање белаца – али и инсинуирање црначког анимализма. Друго, бројне белкиње, које, из горе описаних разлога, за љубавнике или мужеве бирају „обојене“, доприносе девирилизацији белаца и погоршавају је. Штавише, у рекламама и телевизијским емисијама феминизирани хомосексуалац је готово увек европског порекла.

ПОТЕНЦИРАЊЕ СТЕРИЛНОСТИ И ЕФЕМЕРНЕ ЉУБАВИ Међу белкињама које за момка, љубавника или мужа бирају „обојеног“ налазимо и последице романтичног индивидуалистичког синдрома који је у супротности с идејом етничког порекла (волећу кога ја желим), те уништавање сваке расне свести (што је последица дугог идеолошког формирања које укључује и подсвесно), потребу да се особа издвоји и учини интересантном за околину која никада не би очекивала то и непромишљен романтични апетит, типично женски, за авантуром, непознатим. Амерички филм „Погоди ко долази на вечеру“ из шездесетих година са Сиднијем Поатјеом био је одскочна даска за поменуто.
Потом, наилазимо на жене које фаворизују стерилност и ефемерну љубав у односу на заједнички живот у пару или пак бирају хомосексуалност. Оне се жале да се „не могу ослонити“ на мушкарце. Да ли су заиста у криву? Оне реагују на девирилизацију мушкараца.
Међутим, постоји и нешто врло парадоксално: феминистички рефлекс да живе без мушкараца, да траже самосталност жена без деце или мужа, ослања се на разочарање и носталгију – потиснуту жељу за мушкарцем као главом породице, покровитељским и заштитничким ауторитетом. Модел модерног европског мушкарца, пре свега оног млађе генерације, јесте „мекан“ мушкарац, мање или више феминизиран и безличног изгледа. Добар пример за то можете наћи међу изабраним за ријалити програме.
Као други етномазохистички симптом поменули бисмо сумњу у белачки наталитет, одговорну за неку врсту имплицитног и скривеног „расизма“. Велика староседелачка европска породица погођена је својеврсним срамоћењем ниског интензитета, предмет је спрдње или лоше прикривене непријатељске ироније. Жена у таквој породици је наводно експлоатисана и подређена, попут мачке преоптерећене својим мачићима, осуђена на подизање деце и кућне послове. Бела „домаћица“ је антимодел, засењена сликом жене директорке или запослене, која је стерилна или нема више од двоје деце. С друге стране, плодна афричка (или северноафричка, или турска) породица у Европи је предмет сваког старања и бриге. За перманентно бремените афричке мамице које живе на рачун домаћих пореских обвезника, чије потомство преплављује јаслице и обданишта, и која је скрхана тежином својих кућних послова, феминисткиње немају ништа да кажу. Ту за њих нема ни говора о „планирању породице“.
Дакле, да ли овде заиста оно што је добро за гуску није добро за гусана? Дошли смо до саме суштине етномазохизма. Дворски интелектуалци су измислили израз да би оправдали своју тежњу ка мултирасном друштву (по могућству са што мање белаца): они одбацују монохроматско друштво које, као што је некада било у Европи, у потпуности чине белци. Њима је, међутим, сасвим нормално да афричко друштво буде „монохроматско“, тј. да га у потпуности чине црнци, јер етномазохизам увек прати његов парњак: ксенофилија.

[/restrictedarea]

С енглеског превео Филип Родић