Шамарање правде

Пише Стефан Каргановић

Председавајући расправног већа, судија Алфонс Ори, пре неки дан напрасно је одлучио да суђење генералу Младићу прекине, не водећи рачуна о томе да ли је одбрана завршила с извођењем својих доказа или не. Ово представља ново кршење устаљених правила цивилизованог правосуђа. Суд оптуженом не дозвољава да употпуни извођење својих доказа

Према познатој енглеској изреци, није довољно само да се правда чини већ је подједнако важно да чињење правде свакоме буде видљиво. Пред Хашким трибуналом ово правило није признато. Правда нити се чини, нити је икоме видљива. А у предмету генерала Ратка Младића, Трибунал то изобилно доказује.

ПРИСТРАСНОСТ И ПРЕДУБЕЂЕЊЕ Пре четири недеље тим одбране генерала Ратка Младића, чији је процес пред Хашким трибуналом у завршној фази, поднео је захтев за изузеће двојице судија у генераловом већу, председавајућег Алфонса Орија и судије-поротника Кристофа Флигеа. Одбрана тврди да су обојица судија више пута исказали пристрасност у генераловом предмету, али такође истиче и то да су – у другим предметима у којима су раније учествовали – Ори и Флиге у својим правним мишљењима већ потврдили своје предубеђење да је генерал Младић крив. Одбрана сматра да је на такав начин генерал ускраћен за једну темељну тековину владавине права, а то је непристрасно разматрање доказа. У његовом предмету, услед јавно изнетих предубеђења двотрећинске већине судског већа, та тековина је угрожена. Учешћем у доношењу ранијих пресуда у другим предметима, где су се без ограђивања солидарисали за закључцима већине о генераловој кривици, ово двоје судија – по приговору одбране – обесмишљавају делотворну примену пресумпције невиности у предмету који је у току.

У  истом поднеску, почетком августа, одбрана је такође захтевала да се, као потенцијални учесници у другостепеном поступку у генераловом предмету, дисквалификују и судије Теодор Мерон и Кармел Агиус. И ово двоје судија се, према тврдњи одбране, у ранијим предметима изјашњавало у прилог кривице генерала Младића. Поред тога, њихово демонстративно присуство у јулу прошле године, у својству почасних гостију, на комеморацији у Поточарима, по мишљењу одбране додатно их компромитује као професионалне и непристрасне оцењиваче чињеница и доносиоце правних закључака у Младићевом предмету јер, судећи по јавном понашању, они имају унапред формирано мишљење.

[restrictedarea]

ИЗНЕНАДНИ ПРЕКИД СУЂЕЊА Слично као поводом недавно објављеног закључка већа које је судило Радовану Караџићу о непостојању доказа за кривичну одговорност Слободана Милошевића („Печат“, 12. август 2016), српски медији су и овај – за Хашки трибунал – крајње неуобичајени захтев одбране пропратили веома површно. У медијском простору ова важна вест се задржала неопростиво кратко, па је самим тим једва запажена.

Ако је на основу захтева за изузеће судија јавност која прати дешавања у Трибуналу – а посебно ток суђења генералу Ратку Младићу – стекла утисак да је у генераловом предмету правна ситуација лоша, тај закључак је сасвим исправан. Али свако ко је помислио да не би могла да се погорша – погрешио је.

Суђење генералу Ратку Младићу сада се налази у новој, и можда још озбиљнијој кризи.

Укратко, председавајући расправног већа, судија Алфонс Ори, пре неки дан напрасно је одлучио да суђење генералу Младићу прекине, не водећи рачуна о томе да ли је одбрана завршила са извођењем својих доказа или не. Ово представља ново кршење устаљених правила цивилизованог правосуђа. Суд оптуженом не дозвољава да употпуни извођење својих доказа.

Суђење генералу Ратку Младићу доживело је потпуни правни фијаско. Међутим, захтев за изузеће судија Орија и Агијуса био је тек врх леденог брега.

Одбрана је, као што рекосмо, већ поднела приговор да је већински састав расправног већа у предмету генерала Младића, а то се односи на судије Орија и Флигеа – пристрасан. Поред тога, да судије Мерон и Агиус, који су у другим предметима већ заузели став да је генерал Младић крив, не могу да учествују у доношењу непристрасне одлуке као чланови жалбеног већа у генераловом предмету. Одбрана зато захтева или да на наведене судије буде примењено правило о изузећу, или да се генералу Младићу суђење понови, али под правичним условима. За један правни процес, да би био кредибилан, овакав приговор је довољно драматичан јер задире у срж концепта правичности и захтева неодложно, правно утемељено и транспарентно решавање. Ипак, Трибунал о томе већ месец дана – ћути.

ДВА СВЕДОКА А сада се дакле, и поред овакве, крајње озбиљне примедбе на рачун правичности досадашњег процеса генералу, појавио тај нови моменат, да веће – где и даље седе исте судије Ори и Флиге, под сенком примедбе да су пристрасни – адвокатима одбране онемогућава да свој доказни поступак доврше, и изведу до краја. Оглушујући се на противљење одбране, веће које суди генералу Младићу самовољно је прекинуло поступак и извођење даљих доказа, лишавајући тиме одбрану могућности да доведе два важна сведока.

Та последња два сведока које је одбрана генерала Младића намеравала да изведе су заштићени, што значи да је њихов идентитет поверљив и не сме се откривати јавности. Тема њиховог сведочења за сада је такође поверљиве природе, и зато одбрана не може да их обелодани. Али те појединости су небитне. Прво и основно, одбрана без извођења ова два сведока не може да оствари своје право да доказни поступак приведе крају на планиран начин. Друго, непознанице у вези с идентитетом сведока и темом њиховог сведочења – што је ионако предвиђено правилником Хашког трибунала и рутински се догађа – није оправдање да њихово сведочење буде онемогућено. Ако су ти сведоци битни генералу Младићу и његовој одбрани, то је довољно и једино је важно. Свако лице оптужено пред цивилизованим судом од вајкада има право да изнесе све доказе за које сматра да му иду у корист, а суђење мора да траје онолико дуго колико је потребно да се то право оствари. На суду је да, потом, те доказе сагледа и оцени, али суд то не може да учини ако су махинацијом судског већа ти докази искључени унапред.

Чак и за судилиште као што је Хашки трибунал, активно ометање извођења доказног поступка одбране представља крупан и смео корак. Или, боље рећи, искорак из уобичајених норми којих се опште узев, бар про форме, и да би сачували привид легитимитета, придржавају чак и највећа ругла од судова. Сада, у Хагу више није остао ни симулакрум поштовања процесних норми цивилизованог правосуђа, а постизање суштинске правде је нешто о чему од самог почетка делатности Хашког трибунала није вредело ни говорити.

ТЕШКА ДИЛЕМА Одбрана генерала Младића сада се налази у тешкој дилеми. С једне стране, одбрани је у интересу да се суђење оконча, макар и под мањкавим околностима, и веће принуди да наочиглед светске и професионалне правне јавности одради свој политички задатак и донесе пресуду којом се занемарује неуспех Тужилаштва да предочи доказе његове кривице прихватљиве пред редовним судом. Предмет Тужилаштва се састоји скоро у потпуности из монтиране доказне грађе и рекла-казала сведочења. Али, истовремено, преко процесних мањкавости на које у својим поднесцима указује, и које су апсолутно фаталне по интегритет суђења, одбрана не може олако прећи.

Ко игра искључиво по правилима противника – сигурно губи. Веће које суди генералу Младићу изгубило је веродостојност, али без обзира на то, према правилнику Трибунала, његова контрола над поступком и актерима у њему и даље је апсолутна. Адвокати одбране могу себе изложити драконским казнама за „непоштовање суда“ за најмање одступање од прописаног обрасца понашања. Међутим, ни млаки и академски протести на које Трибунал неће обратити никакву пажњу нису решење. Бахатост Трибунала и систематско нарушавање добре правне праксе траже много више од тога.

На првом месту, генерал Ратко Младић треба да бојкотује све наредне седнице у његовом предмету докле год Трибунал на задовољавајући начин не изађе у сусрет разумним захтевима његове одбране. Браниоци генерала Младића, у исто време када буде заказана следећа седница у предмету, треба да сазову конференцију за међународне медије испред зграде Трибунала и да светској јавности изложе значајне професионалне разлоге за обуставу сарадње с том установом, што ће трајати док не обезбеди услове за правично суђење њиховом штићенику, генералу Ратку Младићу.

Ко год не дошао, „Раша тудеј“ ће сигурно бити тамо. То значи да ће истога дана 700 милиона људи широм света сазнати за противправно насиље које спроводи овај лажни суд, и које се више не може трпети.

ЗАНИМЉИВЕ БИОГРАФИЈЕ
Оба члана првостепеног већа у предмету Младић, чије изузеће одбрана захтева, имају занимљив и „шарен“ историјат у Хашком трибуналу.

Председавајући судија Алфонс Ори: Ори је грађанин Холандије, не само НАТО чланице већ и државе с непосредним виталним политичким интересом у многим важним питањима о којима је као судија Ори одлучивао, на пример – Сребреница. Ори је зато у сукобу интереса и независно од конкретних примедби изнетих од одбране на његово понашање у предмету Младић, где је председавајући.
Ори је такође био председавајући у предметима Станислава Галића (Сарајево, доживотан затвор), Миодрага Јокића (Сребреница), Момчила Крајишника (27 година затвора), Рамуша Харадинаја (ослобођен) и Анте Готовине (ослобођен). Образац који се у Оријевим пресудама доследно понавља је да се српским оптуженицима генерално изричу драконске казне, док оптуженици високог профила који су током ратова деведесетих сарађивали са западним службама добијају ослобађајуће пресуде.

Судија Кристоф Флиге: Флиге је Немац и на почетку процеса Радовану Караџићу био је члан већа које је требало да му суди. Међутим, у интервјуу немачком недељнику „Шпигл“ 9. јула 2009. Флиге се „упрскао“ изјавом да се „случај Караџић односи на питање одговорности за масовно убијање, о чему се говори као о геноциду. Међутим, стручњаци за међународно право су подељени о томе да ли би се масакр у Сребреници могао дефинисати као геноцид.“ Наставио је да би „по мом мишљењу требало да уведемо нову дефиницију таквог злочина. Можда би израз масовно убиство отклонио неке од тешкоћа с којима се суочавамо покушавајући да дођемо до правних дефиниција (…) У строгом смислу тог појма, израз геноцид применљив је једино на Холокауст.“
Одмах после објављивања овог јеретичког интервјуа, где доводи у питање основне постулате „сребреничке методологије“ Хашког трибунала, Флиге је, без званичног саопштења, нестао из састава Караџићевог већа. Нешто више од годину дана је као судија држан на леду, да би се опет појавио на поправном испиту у већу које је судило генералу Толимиру. Флиге је „схватио поруку“, и за разлику од часног корзиканског колеге Жан-Клод Антонетија, који је у издвојеном мишљењу разбио пресуду већине, Флиге је послушно потписао доживотну осуђујућу пресуду Здравку Толимиру.
Особа таквог карактера сада суди генералу Ратку Младићу.

[/restrictedarea]