Шаљиво-озбиљно штиво (само) за пажљиве читаоце

Како победити химеру мелодрамске љубави

Knjiga SusretПише Никола Маринковић

Читалац који би стваралаштву Владана Матијевића приступио читајући роман Врло мало светлости (2010), а одмах затим и његов нови роман Сусрет под необичним околностима (2016) вероватно би дошао у искушење да помисли како постоје два Владана Матијевића, или макар два аутора унутар једног писца истог имена. Ако би, покушавајући да ипак формира кохерентан суд, прочитао и роман Часови радости (2006), можда би му основне приповедачке поставке Сусрета под необичним околностима биле јасније, иако не сасвим. Јер заиста је у питању необична књига: наизглед фантастичне садржине, наизглед „озбиљна“ иако комичка, а ништа од тога у потпуности.

Основни заплет романа је борба анђела Милика Јужног да последњи дан казне која га лишава небеске моћи проведе скривен од демона који такве, детронизоване анђеле, прогоне и убијају. Разуме се, интрига не би била потпуна да анђео Милинко није кажњен због еротског посрнућа својственог људима, што доста говори о самој природи анђела и демона у овом роману (о чему ће касније бити више речи). Скривајући се, Милинко Јужни мења своје заклоне по србијанским варошицама, остављајући за собом, као нежељени траг, неразјашњене и бруталне злочине које су починили његови прогонитељи. Последњи дан проводи скривен у кући боемске старице Ане Жежељ уверен да ће, због природе њеног живота и уверења, то бити последње место где би га демони тражили.

Већ из ове кратке парафразе може се закључити да у тексту романа треба очекивати доста елемената савремене поп-културе, унутар којих би се основе Милинковог лика могле потражити у распону од филма Догма (1999) Кевина Смита до Неба над Берлином (1987) Вима Вендерса, док би порекло демонских приказа подједнако требало тражити како у хоризонту готичке литературе, тако и у савременој хорор продукцији. Разуме се, немогуће је одредити, а ценимо да није ни потребно, тачно порекло анђела и његових опонената, јер некад дискретна а некад експлицитна иронија текст лишава недвосмисленог значења.

Слична неодредивост влада и на плану приповедања. Иако је у уводу романа приметан приповедач у трећем лицу, он убрзо своју перпсективу позајмљује било Ани Жежељ, било анђелу Милинку, чији делови текста су засебно насловљени као делови његове бележнице. Ова прерасподела приповедачких ингеренција не дозвољава да се читалац определи ни за једну од две могуће солуције проблема фантастичне радње романа: да ли је, како аутомистификаторски тврди Матијевић у једном интервјуу, забавна прича са примесама фантастике, или је у питању алкохолом потпомогнута психолошка пројекција остареле Ане Жежељ? Обе претпоставке су засноване у тексту, па би се, у случају друге, могло говорити и да је Матијевић одабрао искошену и гротескну перспективу главне јунакиње да би на тај начин проговорио о друштву, проблематизовао одређене друштвене институције (Црква), тековине (брак), наслеђена схватања (женска сексуалност), али како онда објаснити раслојавање приповедачких поступака или присуство поп-културних представа? Исто питање може се поставити и онима који би заступали становиште о примарно фантастичној природи текста, те је стога упутније размислити шта је заједничко обема претпоставкама и да ли можемо рећи да је овај роман и једно и друго.

Јер, било да поверујемо да је борба анђела Милинка објективна (у равни текста) или само привид, она свакако јесте део унутрашње динамике Ане Жежељ и уплетена је у разрешење њене, наивне колико и тужне, животне опсесије – поновног сусрета с Марјаном, љубавником из младости. Овај мотив из жанровске литературе у Матијевићевом тексту свакако јесте иронизован, али је и функционално употребљен у разрешењу драме, пошто је поновни сусрет са Марјаном кључни улог у Милинковој судбини – уколико Ана отвори врата демонима, обећано јој је да ће га опет видети. Без обзира на разрешење, опсесивна присутност овог жанровског мотива на известан начин проблематизује аутентичност лика Ане Жежељ, чије би друштвене опсервације вероватно имале уверљивији тон да није ове мелодрамске црте, али би се, верујемо, кључна одлика овог текста – његова доследно спроведена неодредивост – таквом поставком изгубила.

Отуда своју довршеност овај лик стиче тек одбијањем да отвори врата, чиме је њена унутрашња драма завршена, а она је победила химеру мелодрамске љубави. Истовремено, спас који задобија анђео Милинко довршава и фантастичну компоненту приче, што не разрешава, и добро је што је тако, проблем природе овог текста, али нас усмерава ка његовом најдубљем слоју – драми унутрашње борбе за задобијање личног интегритета, упркос свему, па и комичности (или можда баш захваљујући њој) ситуације у којој се борба води. Ако би на тај начин приступио роману Сусрет под необичним околностима, онај хипотетички читалац са почетка текста можда би увидео да је та минимална мера личног интегритета суштинска тема Владана Матијевића, којој је он способан да приђе са различитих приповедачких позиција, непрекидно потврђујући како важност теме, тако и вештину њеног формулисања.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *