Почетна / Регион / Руско форсирање западног фронта

Руско форсирање западног фронта

Путин у СловенијиЗa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић Мекина

Љубљана је јасно показала да и у ЕУ и у НАТО-у (чији је Словенија члан) Москва има пријатеље преко којих може да гради нове односе и олабави зид санкција које су јој наметнули Вашингтон и Брисел

Иако је недавна посета председника Руске Федерације Владимира Путина од стране званичне Љубљане била најављена као „пијететна“, имала је несумњиво велики значај не само за Словенију него и за Русију. Тромеђа Словеније, Италије и Аустрије била је као створена симболика за Путинову посету овом делу Европе, упркос санкцијама према Русији које је Вашингтон преко Брисела наметнуо чланицама Европске уније. За службену Москву је отуда била утолико важнија висока државничка посета Словенији, која се успротивила захтеву Брисела да посету откаже, премда је формални повод било обележавање стогодишњице догађаја из Првог светског рата, уприличено испред мале дрвене капеле изграђене у спомен на више од 100 погинулих руских заробљеника које је у марту 1916. године покопала снежна лавина. Њих је, заједно са још 10.000 заробљених сапатника, у недођију Источних Јулијских Алпа послала аустроугарска команда да кроз гудуре и камењар прокрче пут преко планинског превоја Вршич, на 1611 метара надморске висине.

РУСКА КАПЕЛИЦА Покрај гробова страдалих њихови саборци подигли су спомен-капелу посвећену Светом Владимиру, великом кнезу Кијева, који је 988. прешао у хришћанство, уништио паганске споменике по држави и покрстио целу Русију. Више од хиљаду година касније, на истом месту је уз Руску капелицу, како су је крстили мештани (и очували кроз турбулентна времена протеклог века), подигнута дрвена трибина, украшена гранчицама четинара, све у част важних гостију из Москве на челу с руским председником Владимиром Путином. Обележавање 100. годишњице догађаја, минорног у контексту свих страдања и жртава Великог рата, у симболичком смислу је било од великог значаја колико за руско-словеначке односе, толико и за троугао односа Русија–ЕУ–НАТО.

Плато испред Руске капелице је тако овог лета, баш у време када црква слави дан Светог Владимира, постао позорница на којој је Русија показала свету да унутар ЕУ и НАТО-а има држава које, упркос притисцима, негују и не крију симпатије према руском народу. Љубљана је јасно показала да и у ЕУ и у НАТО-у (чији је Словенија члан) Москва има пријатеље преко којих може да гради нове односе и олабави зид санкција које су јој наметнули Вашингтон и Брисел.

Руска капелица

79 ОДСТО За разлику од осталих република некадашње Југославије, Словенију с Русијом кроз векове није повезивало готово ништа, ни православље, ни историјске везе… После 1991. године и нестанка СФРЈ пресудна „везивна тачка“ између Русије и Словеније постаје управо Руска капелица, захваљујући словеначким привредницима који су у њој препознали темељ за неговање пријатељских, али и економских веза. Те везе су од ове године учвршћене још једним спомеником, јер Путин је после Вршича на централном љубљанском гробљу Жале открио споменик подигнут у славу руских и совјетских бораца, палих на територији данашње Словеније. То је подстакло стране медије да подсете како неке земље, попут Пољске, управо руше и склањају руске споменике и обележја посвећена совјетским војницима, док Словенија демонстрира другачији став тако што је у срцу Љубљане (истина, с вишедеценијским закашњењем) устоличен потпуно нови споменик совјетским ослободиоцима.

Не само руски него и важнији светски медији приметили су да је управо Словенија „најзападнија словенска земља у којој Русија ужива поштовање“, о чему сведочи и чињеница да се спомен-обележја руским и совјетским војницима на словеначком тлу не руше већ одржавају, чувају и пазе, па чак подижу и нова, и све то у садашњим, компликованим односима између ЕУ и Русије. Такве закључке је поткрепио и податак да је председник Русије Владимир Путин посетио Словенији већ трећи пут у последњих неколико година. Путинов долазак је и код домаћина увек одлично примљен, што потврђују и истраживања словеначког јавног мњења према којима је Путинову посету Словенији поздравило 79 одсто испитаника.

 

ЛОБИРАЊЕ И РЕЗУЛТАТИ Комеморација испод Вршича је за Словенију уједно била прилика да код највишег представника једне од светских сила лобира и за избор Данила Тирка, некадашњег председника Словеније, за место генералног секретара УН, као и да великој делегацији словеначких привредника, жељних нових тржишта и послова после неуспеха у економски посрнулој ЕУ, омогући директан контакт с највишим руским званичницима. Запад, према очекивањима, нимало није био одушевљен словеначким солирањем, а партнери из ЕУ су у Путиновој посети препознали „вешто сламање санкција“ и проналажење савезника Русије с друге стране економских барикада. „Ројтерс“ је, на пример, коментарисао да ће „посетом Словенији Владимир Путин убрзати руску кампању за укидање санкција“, посебно јер је „охрабрен сигналима да његова тактика лобирања међу утицају подложнијим јужним и источним чланицама (ЕУ) – доноси резултате“. Према оцени једног дипломате из западних земаља, описана „руска тактика методичног лобирања међу јужним и источним земљама (Европске уније) почиње озбиљно да поткопава јединство западног блока у вези с тим питањем, због чега ће следећи пут продужетак санкција ићи још теже“.

„Резултат је такав да све више и више земаља каже да би требало анализирати те санкције, да се види какав ефекат имају и да се поновно процени њихов учинак“, закључује „Ројтерс“ и додаје да су „Италија, Грчка, Мађарска, Словенија, Словачка и Бугарска – прве ’мете’ Москве“, те да је логично да Русија види Словенију „као савезника“ у напору за укидање санкција. Истина је заправо много једноставнија, и може се уочити већ из статистичких резултата словеначке привреде. Све до 2015. године привредна сарадња између Словеније и Русије била је у сталном успону, а Љубљана је у својим билансима трговине с Русијом непрестано бележила солидан суфицит, иако у Словенији послује чак око 500 руских фирми. Од последње кризе 2008. године па до данас робна размена између две државе достигла је врхунац 2013, када је износила 1,47 милијарди евра. Од тога више од 70 одсто вредности роба представља извоз из Словеније у Русију. Захваљујући таквом извозу, Словенија је клириншки дуг бившег Совјетског Савеза наплатила у виду јединог „озбиљнијег“ словеначког војног брода израђеног у Русији. Патролна лађа „Триглав“ данас крстари Пиранским заливом, а повремено зађе и у Средоземно море како би учествовала у спасавању избеглица из Африке и Азије… А онда су санкције, које су Брисел и Вашингтон наметнули земљама партнерима да их уведу Русији, прекинуле ту причу о успеху и обрнуле је наглавачке.

Због оданости политици ЕУ, тј. санкцијама словеначко воће и поврће, које се некада извозило у Русију, сада се бесплатно дели по словеначким школама, а што претекне – заврши на ђубришту. То баца у очајање словеначке пољопривреднике и извознике. Осим тога, руско тржиште је главни потрошач словеначких фармацеутских производа, беле технике („Горење“), производа аутомобилске индустрије, пољопривредне механизације и телекомуникационе опреме. Руски гости су познати као трошаџије и великодушни, па их словеначки туристички радници напросто обожавају, плус што се Љубљана упињала да буде транзитна рута за транспорт руског гаса. Али и то је пропало пошто је Брисел минирао изградњу гасовода „Јужни ток“.

 

РУСИЈА И АМЕРИКА И док су словеначка јавност и директори бројних предузећа оберучке поздравили Путина, престонички медији су окренули сасвим другу плочу. Матеј Храстар је у новини „Домовина“ критиковао цео подухват око свечаности код Руске капелице „јер Словенија Путиновом посетом није ушићарила већу препознатљивост“ на карти света, изузев што је постало јасније и видљивије колико је „амерички антисентимент веома јак“ у Словенији, док „антируског практично и нема“. Даље, Дејан Штајнбух на веб-страни „Портал плус“ десничарске провинијенције описује Путина као „империјалисту“, а што се тиче подизања новог споменика погинулим руским војницима у два светска рата, противи се и том обележју јер се „тадашња Русија преко Енглеске супротстављала словеначким интересима“. Проблематизована је и чињеница да у „Галицији лежи на хиљаде словеначких војника, за чије гробове брину аустријска и пољска држава“. Извлачење из ормана костурница по Галицији послужило је опонентима Путинове посете Словенији да оптуже актуелну владу словеначког премијера Мира Церара што у домовини даје зелено светло за откривање споменика туђим солдатима, а не брине за земне остатке земљака, расуте по континенту…

Критичари Путинове посете обрушили су се и на афинитете већине сународника, ужаснути што „Галупова“ истраживања показују да се Словенија убраја у 10 држава на свету у којима њихови житељи највише мрзе Америку. „Заједно с нама су Венецуела, Русија, Иран, Белорусија, Пакистан, Таџикистан, Палестина, итд. Чак су и Срби наклоњенији САД него Словенци“, згранут је један од словеначких аналитичара над застрањивањем својих земљака. Једини одјек на такве и сличне реакције у словеначким медијима (неке од најагресивнијих антируских емисија објавила је словеначка државна телевизија!), емитован је у етру малог студентског радија. Коментатор је упозорио да Словенији нико није бранио и не брани јој да се, онако како то чини Русија – побрине за сећање на своје војнике и изгради им споменике, али да не треба заборавити да су словеначки војници, сахрањени у Галицији (данашња Пољска и Украјина), ономад били део окупаторских трупа аустријске и немачке војске, па су у шињелу туђих армија страдали у страним земљама, као део снага агресора. И сигурно не као ослободиоци, што су руски и совјетски војници свакако били у Словенији.

Тако је Путинова посета Словенији помогла не само да се покрене рашчишћавање траума „ко је био на чијој страни“ у прошлости него и као окидач за разбијање медијских бедема и о питању економије и оних које Запад одапиње пут Русије, вичан идеолошким смицалицама. Иако дипломатија западних земаља Путина представља безмало као „персону нон грата“, руски председник је овог лета с уважавањем и највишим почастима примљен у држави чланици НАТО и ЕУ. Штавише, осам од десет анкетираних домаћина поздравило је његову посету и откривање новог споменика совјетским војницима у Љубљани. Већ те две чињенице откривају да су санкције Запада тигар од папира и да земље (које су принуђене да их практикују) због њих трпе велики губитак, па се довијају како да их заобиђу. С обзиром на то да стручњаци упозоравају да се погоршава економска ситуација у свету, словеначки пример показује да долази време када ће мале чланице ЕУ, које су највише погођене бесмисленим санкцијама према Русији, морати да се изборе да њихов глас постане снажнији и важнији.

Већина против НАТО

Словенија јесте 2004. године постала чланица ЕУ и НАТО, али је за улазак у НАТО на референдуму гласало много мање грађана (66 одсто) у односу на оне који су дали глас за улазак у ЕУ (89 одсто). И резултат референдума о уласку у НАТО био је крајње неизвестан и суочен с јаким отпором медија и цивилног друштва; отпор је на крају сломљен захваљујући издашним финансијским инјекцијама потрошеним од стране НАТО промотора који су агресивном кампањом вођеном путем медија успели да убеде грађане Словеније да заокруже „за“ (улазак у НАТО). Десет година касније, дакле после уласка Словеније у НАТО, ситуација се битно променила – 2014. године је чак 66 одсто упитаних грађана Словеније у анкети водећег словеначког дневника „Дело“ одговорило да више не би подржали улазак државе у НАТО.

Глас против санкција

Љубљана има много јаких разлога за што боље односе с Русијом. Словенија и њено приморје и језера биле су и остале радо посећиване дестинације за руске туристе, а словеначка привреда има снажан интерес за добре односе с Русијом. Јасно се показало и да Словенија (за разлику од нпр. суседне Хрватске) јесте земља са снажним антифашистичким покретом, заснованим на аутохтоном партизанском отпору окупатору у Другом светском рату у коме су словеначко становништво и инфраструктура тешко страдали. Службена Љубљана, без обзира на то које су партије на власти, захваљујући таквом историјском наслеђу – одлучно одбацује покушаје ревизије историје. Зато није чудно што је на челу Министарства спољних послова Словеније већ више мандата председник словеначке странке пензионера (ДеСУС) Карел Ерјавец; њега медији код куће често описују као „проруског“ јер је више пута показао да је спреман да глас Словеније (нпр. приликом одлука о санкцијама ЕУ Белорусији) употреби за спречавање одлука које би штетиле не само интересима Словеније него и чланицама Евроазијске уније.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *