Почетна / Колумне / Рад плус рат

Рад плус рат

dragomir-antonic-BWДрагомир Антонић 

Умети за себе присвојити профит који стварају други је вештина која омогућава стварање стварног богатства. И ту долазимо до изреке која би гласила: Неком рад неком брат! 

Рад, радна места, отварање нових радних места, пуна запосленост, рад, рад и само рад, речи су које се могу чути са свих страна и које просто боду очи са страница новина. О раду сви говоре; они који раде, и они који не раде, политичари, економисти, сељаци, радници. Не верујем да постоји особа, нисам је срео, која не би у разговору поменула и именицу рад или глагол радити. Слави се рад, вредноћа, трудбенички занос који покреће свет. Рад је подигнут на пиједестал врховног божанства и њему би се ваљало клањати, јер захваљујући њему и вредноћи све је настало. Рад је створио човека, учили смо у школама. Безброј је и пословица које славе рад: Рад је највећа молитва! Рад је од Бога, лењост од злога! Сви маштају о раду и како ће им рад, рад без престанка, поготову ако су вредни, омогућити живот какав би желели да имају. Нема се овом нешто озбиљно приговорити, сем једне мале истине: Већина људског рода сатрла се од рада не успевши да оствари ни делић оног о чему пише у пословицама, изрекама, новинама, економским извештајима, политичким програмима.

[restrictedarea]

„ЖИВОТ ЗА СВАКО ЉУДСКО БИЋЕ” Симбол свега успешног – бар код обичног света – у материјалном смислу је једно презиме – Рокфелер. Кад кажете презиме асоцијације су увек исте: материјално богатство, новац, моћ испуњена свака овоземаљска жеља, и изнад свега мукотрпан даноноћни рад. Тако се верује и замишља.

„Људи увек замишљају да сам био вредан као мрав, да нисам престајао радити од јутра до мрака, да се нисам одмарао ни лети ни зими. У ствари, ја сам већ од своје педесете године одлазио на дуже одморе и искоришћавао то време да садим дрвеће, да подижем нове вртове и да проводим свој живот у породици. Никад нисам жртвовао сав свој дух или сав свој живот мојим пословима. Има много трговаца који ме понекад посећују, а које ја не могу да схватим: они су потпуно у власти својих предузећа и не живе више оним разумним животом којим би морало да живи свако људско биће“ (Антоан Зишка, „Рат за петролеј“, стр. 161).

Џон Д. Рокфелер (1839–1937) ово је рекао 1931. године на свом имању Покантико, у држави Њујорк, кад је примио на разговор А. Зишку. Књига садржи мноштво занимљивих података. Невероватна је подударност, начин деловања, изазивање контролисаних криза и ратова ондашњег времена с данашњим, а прошло је само око стотину година. Један век? Много за живот појединца, а обична маленкост са становишта историје. Или нас историја лаже, па је много краћа него што нас у школама уче или у читанкама пише.

Изјава Џона Д. Рокфелера, чија се аутентичност не може оспорити, говори у прилог раду, и да се уз помоћ рада човек може обогатити, али да се огромно, немерљиво материјално богатство такође стиче радом али туђим. Умети за себе присвојити профит који стварају други је вештина која омогућава стварање стварног богатства. И ту долазимо до изреке која би гласила: Неком рад неком брат! Парафраза оне много познатије: Неком рат неком брат!, али кад се пажљиво читају ова  књига и многе сличне њој, види се да између ове две мисли постоји потпуна сличност. Рад плус рат једнако је великом профиту или заради. Милиони људских жртава се не рачунају, или се зову, данас је модерно рећи – колатералном штетом.

ОГОРЧЕНА БОРБА Има у књизи занимљивих и поучних реченица. „Богатство има смисла само за сиромахе. Кад бих имао милион!“, сањари мали чиновник и замишља шта би отприлике с њим радио (стр.8).

„Велики новац“ – пише аутор предговора, тад познати француски истраживач Франсис Делези – „даје моћ располагања људима, јер у нашим политичким режимима онима који на основу мандата врше власт треба новаца да би власт стекли или да би се на њој одржали. За оне који имају новац жртвовати милијарду да се баце Грци против Турака ради освајања Мале Азије не значи ништа. Али проблем настаје кад се појави огромна залиха петролеја која сатире у прах дивиденде. Тад петролејски магнати наређују да се један део извора затвори, али Совјети се не покоравају. Тад изнова почиње огорчена борба, не више да се освајају извори него да се спречи њихово експлоатисање. Кад у Румунији букне извор петролеја, шпијун убија оног ко хоће да га угаси!“(стр. 9). Тако је било пре мање од стотину година.

Данас је Преображење. Велики празник. Сетимо се Срба који невини леже по евроунијатским затворима. Наша влада, кад је већ толико хумана да прими затворенике из Гвантанама, могла би да затражи да се Милану Мартићу и другима који су у затворима ван Србије омогући да казну служе у Србији. Могу Срби „казну“ да служе у Србији.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *