Путовање од универзалне ка индивидуалној исповести

Пише Дејан Ђорић

Најсветлија звезда на небу српске фигурације сада је млада Новосађанка Снежана Петровић коју зналци сврставају уз најбоље надреалисткиње попут Милене Павловић Барили, Ремедиос Варо, Доротеје Тенинг и Леоноре Карингтон

У новијој српској фигуративној уметности преовлађују два велика тока, стила и школе, две поетике које се ретко прожимају. Од епохе деветнаестог века и великих академских реалиста непрекинуто се развија реалистичко сликарство у разним видовима, од класичног, магичног и завичајног реализма до хиперреализма и нових, постмодерних израза. Паралелно са том струјом, од Леона Коена, Милене Павловић Барили до надреалиста и посебно после Медиале, унапређује се естетика ирационалног, фантастичног и ониричког. Периодично су се појављивали нови мајстори после сјајне генерације из 1968. године, углавном из Србиновићеве класе. Значајни уметници окупљени су у условно названој Земунској школи (Ђуровић, Тоншић, Апарин, Ник, Жугић и Монтиљо) а тих деведесетих појавили су се и Дуњић, Туцовић и Рачић. На прелому века био је битан Милош Филиповић Фића а после њега Славко Крунић, затим је уследило затишје, да би се око 2010. појавили одлични млади цртачи. Нових сликара, међутим, све је мање, нико се није издвојио, с једним изузетком.

[restrictedarea]

У последње две-три године сцену је освојила млада и фотогенична Снежана Петровић (Нови Сад, 1977). На последњој Мајској изложби УЛУПУДС-а имала је најбољи рад, недавно и запажену изложбу у београдској Галерији Завода за проучавање културног развитка а изашла је на српском и енглеском језику и монографија о њеном стваралаштву. Издавач је SMD Agents из Београда а аутор студије у књизи је др Јасна Јованов, најугледнија војвођанска историчарка уметности и директор Галерије Павла Бељанског. Пронашла је кључ за улазак у херметично дело ове комплетне уметнице, графичарке, цртачице и сликарке али и професорке на Академији класичног сликарства Educons у Сремској Каменици. Њен успех тим је већи што се у Војводини ређе формирају мајстори онеобичене уметности, некако је то привилегија сликара који гравитирају ка Београду. После Ференца Ходија у том смислу важна је само Снежана Петровић. Треба додати да се на ликовним академијама више не форсира фигурација, понајмање зачудна. У монографији је представљен цео опус уметнице и ту уочавамо још једну необичну карактеристику, битну за праве ствараоце. Почела је са радовима који имају социјално-критичку димензију, експресивним али не и превише ликовно вредним. У монографији као школски пример пратимо сазревање уметника, превладање проблема дипломирања и питања шта после факултета. Велики део стваралаца па и најдаровитијих се не снађе после школовања. Свесна проблема оригиналности Снежана Петровић водила је велику битку за проналажење сопственог израза и од првих безличних цртежа до последњих радова мудро запосела свој свет. То је тим теже што је скоро све у историји уметности већ урађено. Од тих првих радова у знаку естетике ружног, истражујући могућности фигурације, додајући у сваком новом делу понеко ново решење, унапредила је свој опус до светлог израза крхке, феминилне лепоте. Освојила је слику као круну својих настојања и пронашла сопствени стил, што је пре свега израз њене ликовне интелигенције. Јасна Јованов је то назвала „Од универзалне ка индивидуалној исповести“, што је у пракси значило стално чишћење и усавршавање чисто ликовних изражајних средстава, покрет од сировог ка профињеном. У њено дело с временом све више улазе назнаке необичног, летећи балони као поетски моменат, интерпетације Бошових слика, тумачења чувених ренесансних дела, сложене композиције које је Леонид Шејка звао „нулти план слике“, на којима се догађај збива испод хоризонта и друга решења из репертоара метафизичког сликарства као што је антропоморфизација архитектуре и пејзажа, којом се после Боша и његових ученика мало ко бавио. Своје царство богато симболима, ослоњено на традицију иреалистичке уметности и књижевности, сликарка је проширила и на промишљање цивилизацијске улоге машине („Невидљиви машинаријум“; „О замкама и механизмима“) што је и израз утопијског јер је утопија у зачецима европске ars phantastica. У њене радове улазе Пегаз, Пандора и теме из западне митологије и метафизике, али је много важније да је уметница освојила сложену композицију и оригинално представљање људске фигуре. Њени ликови принчева и принцеза, плавих краљица и црвених витезова, поседују велику дозу отмености, страну данашњем човеку варварског планетарног града. Снежана Петровић се сврстава уз најбоље надреалисткиње попут Милене Павловић Барили, Ремедиос Варо, Доротеје Тенинг и Леоноре Карингтон. Од црнила социјалне критике ова уметница стигла је до соларне лепоте и ведрине ретке у тако опакој уметности као што је (нео)надреализам.

Увек су постојале хиљаде врхунских занатлија и талентованих сликара савршено неспособних да пронађу свој ликовни универзум и издвоје се, знање је тек претпоставка за оригиналност и целовитост. Ова млада Новосађанка сада је најсветлија звезда на небу српске фигурације па је оправдано поверење у њу публике, галериста, колекционара и издавача.

[/restrictedarea]