Политичко-забављачки циркус

Амерички председнички избори и игра интереса, лицемерја и ароганције

Пише Владислав Панов

Како се финале текуће председничке кампање у САД ближи завршници у тамошњим медијима и, последично, светским, све се више чују лицитације око тога ко од славних и мање славних, легендарних, па чак и оних скоро анонимних представника шоу-бизниса даје свој тако важни, утицајни глас коме од сукобљених председничких ривала републиканско-демократске борбе за водеће место у Белој кући. Колико је заиста битна та подршка такозване забавне индустрије?

По неким је мишљењима, и наводним истраживањима, још увек актуелни амерички председник Барак Обама у последњим данима кампање освојио пресудних милион гласова управо захваљујући подршци тада око његовог имена скоро једногласно опредељених звезда шоу-бизниса и, испред свих, моћне Опре Винфри, која је када је било најважније „позвала народ“ да гласа за њега. Сада је, међутим, ситуација далеко другачија. Док су тада били веома заинтересовани да први пут у историји у Белу кућу уведу црног председника, сада ни изблиза нема тако доминантне ватрене подршке да се направи још један историјски преседан и да се за председника Сједињених Држава изабере жена. Хилари Клинтон, као демократски такмац за ову функцију, насупрот лајавом и агресивно квазипопулистичком кандидату републиканаца Доналду Трампу, нема велику потпору славних забављача америчке раје. Заправо, делује да је у овом моменту Трамп добио довољно по именима тешку подршку да се изједначи са већ дуго од стране америчког шоу-бизниса фаворизованим демократама.

[restrictedarea]

Избор за буђење мушкости Америке Све ово јесте озбиљна неозбиљност која има одређени утицај на бирачко тело иако је без сумње ипак фарса. Јер наивно је веровати да о томе ко улази у Белу кућу и какву ће наводну политику током мандата водити одлучује народ и то још под утицајем својих холивудских пастира. Игра око избора и потоња политика америчке империје је дело сасвим других сила. Али ако пристанемо да будемо наивни и поверујемо у постојање непостојеће демократије, па буквално схвативши овај појам још даље залудимо себе вером у то да баш на ову тему одувек дичном државом заиста „влада народ“, онда можемо слободно да се посветимо и лицитацијама звезда које су дале подршку овој или оној политичкој опцији у трци за председничку функцију. Ето, рецимо, једна од најновијих изјава која је добила значајан простор у светским медијима дошла је од легендарног глумца и синеасте, оскаровца Клинта Иствуда.

Времешни каубој, још чувенији као бескомпромисни детектив Прљави Хари (коме су, том лику, не Клинту, својевремено пришивали неофашистичке карактеристике), толико се изнервирао што његова земља више личи на забавиште Сека Перси, него на империју храбрих и увек победничких јунака које је Холивуд промовисао у силним филмовима током читаве његове историје, а Клинт у својој ери додатно радикализовао. Зато је за њега једина опција Доналд Трамп без обзира на трапавости, будалаштине (Клинтова опаска) и лупетања у његовим говорима. Он је прави избор за буђење потенције и мушкости Америке која је готово кастрирана од стране глобалистичких тенденција наметања такозваних „правих напредности“ скоро кастрирана. У истој потрази за мушком снагом коју би нови председник требало да испровоцира, а коју је у овим околностима једино могуће видети у Трампу, уз Иствуда су и неки од славних црнопутих „супермушакараца“ као што су медијски контроверзни бивши кошаркаш Денис Родман или боксерски шампион Мајк Тајсон. Уз Трампа су стали сви одавно отворено декларисани републиканци међу којима је дуго врло присутан и оскаровац Џон Војт. Славни глумац, отац Анђелине Џоли, која никада ни у чему, па ни о овом питању, није делила очево мишљење, дао је сличну опаску о Трампу као и Клинт Иствуд.

Он, узгред, сматра да је Америци сада потребна радикална промена најпре у искрености!? Јесте, поменуо је искреност политичара тако позамашног пртљага контроверзности у својој каријери и уопште животу. По њему, међутим, све што Трамп сада говори је сасвим искрено и, још важније, потпуно је у равни с мишљењем обичних грађана. Војт је ту сасвим у праву. Трамп је успео да остави утисак како му је најважнији управо народ, његове потребе, мисли и захтеви. Иако је до очаја отрцано, опет таква реторика осваја бирачко тело, а, ето, и део Холивуда. Трампа због истих квалитета прихватају и многе друге звезде шоу-бизниса, од такође контроверзног и са законом не баш увек у складу рокера Кида Рока, до легенде америчког кантрија Лорете Лин. За свет не толико значајно име црнопуте реперке Азелије Бенкс је у јавној обзнани подршке Трампу можда било најоригиналније. Млада реперка је успела да га подржи и то на негативан начин. Наиме, изјавила је како је Трамп ноторно зло, а таква је управо и Америка и да би она (Америка) наставила да иде укорак с тим својим злом потребан јој је Трамп!? Занимљива подршка, зар не? Ко би очекивао од млађане реперке овакву мудрост? Јер, заиста, кључно је питање управо то у вези са злом. Одавно инсталираним, доминантним и метастазираним у све органе друштва. Ко ће најбоље наставити тај процес? Трамп, дакако. Поменути Денис Родман, додуше, сматра да је економија најважнија и због тога га подржава јер сматра да је дошло време да бизнисмен буде председник. Трамп ће водити Америку као сопствени бизнис – рече Родман. А који није радио тако?

Заслуге Хилари Клинтон које воли Холивуд Ако се ипак вратимо на зло, не би о том питању ништа слабија требало да буде ни Хилари. Један од главних аргумената њених противника је да би се с њеним уласком у Белу кућу наставила политика коју је форсирао Барак Обама. Да ли је та политика, увијена у све дивоте сапунасте економије и ружичасте демократије коју на плећима носе ратници против тероризма и војна машинерија гутајући милионе пореских долара сваке секунде, мање зла од ове коју би на чело државе донели републиканци? Наравно да није. Ипак, са женом у Белој кући Америка би наводно ушла у демократскији амбијент и постала би правичније друштво, најпре за своје грађане. Отприлике такве аргументе пружају из Хилариног табора, али и многи славни који је јавно подржавају. Суперславно биће које се зове Леди Гага, чије је мишљење, ето, постало значајно, има искључиво навијачки мотив. Хилари, наиме, мора да постане председница јер је – жена! Слични су се аргументи својевремено чули и када је биран Обама. Мора да постане председник јер је први Афроамериканац који се домогао кандидатуре за тај посао. Дали су му чак и Нобелову награду за мир на рачун истог залога. Хилари можда неће добити Нобелову награду, али би с њом Американци наставили да се правично, праведно, с несмањеном бригом за добробит читавог човечанства, а и шире, боре против баука тероризма и свих неправди злих широм планете. Дакле, наставили би да буду дежурни полицајци. И док се она фокусирала на тај спољашњи херојски елемент америчке политике, Трамп се пребацио на унутрашњи уз обећање једнако узвишених принципа који у његовој сапунастој тиради води коначно до истинског економског опоравка. Хиларина су се обећања допала прилично бројним представницима америчког шоу-бизниса. Један од најглупљих аргумената за подршку баш њој дала је црнопута још увек шире скоро потпуно непозната глумица Узо Адуба – изјавила је да Хилари мисли на свој народ и када после напорног посла дође кући? Глас за њу су из разних разлога, једнако глупавих, али и нешто интелигентнијих, дали су чувени музичар Тони Бенет, глумци Бен Афлек, Џорџ Клуни, Леонардо Дикаприо, Морган Фримен, Ричард Гир, Том Хенкс, као и најмоћнији део Холивуда оличен у продуцентским јеврејским лобијима окупљеним око Стивена Спилберга, Џефрија Каценберга и Харвија Вајнштајна. Ту су и друге славне музичке звезде – Елтон Џон, Стинг, Синди Лопер, Барбра Стрејсенд, Бијонсе, Марк Антони, Џон Бон Џови, Шер, Кристина Агилера и низ других за нијансу или две мање славних. Шта су они видели у Хилари Клинтон? Можда се све може сумирати у неколико за холивудске ликове сасвим карактеристичних примедаба. Глумица Дру Баримор, рецимо, у лаконској опасци да би Хилари као председница била ултимативна „ледигазда“, види разлог да гласа за њу. Ветеранка Џејми Ли Кертис Хилари види као јединог правог кандидата јер је све што она нуди, говори и уопште представља засновано је на њеним заслугама и квалитетима. Други је једноставно, као времешни глумац Тед Денсон, безусловно и без даљих образложења „обожавају“. Свакако један од најславнијих присталица Клинтнове Роберт де Ниро сматра да је она минулим радом у потпуности заслужила да буде председница Америке. Ништа више, ништа мање.

Није случајно овакво подржавање кандидата од холивудских „богова“, популарнијих и од Бога, или барем у равни с њим. У сваком случају, у речи и поруке им се више верује. Овакве подршке, и то што глупавије, приземније и „народскије“ (јер народ је наравно глупав, у тај се аксиом не сумња) сада рафално засипају „стадо“. И што их бројнија уста на једној или другој страни испаљују, односно што су та уста важнија, славнија и комерцијално утицајнија, то су наводно већи изгледи да се критична маса присталица у одлучујућем моменту позитивно усмери на неког од председничких кандидата. Холивуд уосталом као место саздано до најсујетнијих људи планете воли да мисли како има утицаја на све, па и на оне по положају и стварној моћи најутицајније. Индолентно, прозаично, инфантилно, празноглаво, а ипак врхунски арогантно, Холивуд себе види као покретачки извор моћи која мења свет, политике, па, ето, и председнике. И нико не зна, не жели да зна или једноставно нема капацитета за такву спознају, да ли је то тачно или није. Односно, сви воле да мисле како јесте. Права се прича о томе ко заиста доводи председнике у Белу кућу (ко финансира те њихове напоре) тако сасвим успешно сакрива иза будаластих изјава подршке славних који због своје незајажљиве сујете дају чак и новац у фондове својих политичких пулена не би ли им се име појавило уз њихово у тренутку када се борбена трка око председничке фотеље одлучно захуктава. Све је, јасно, игра интереса, саможивости, лицемерја и ароганције. И у политичкој и забављачкој циркусној шатри. Увек је било и увек ће бити.

[/restrictedarea]