Подсетник за новог министра просветe

Пише Владимир Димитријевић

Како се десило да бирократија тријумфује над струком?

Стање у образовању Србије, једној од ретких области где се може учинити нешто конкретно за нашу будућност, на ивици је катастрофалног. Зато нови министар просвете пред собом има озбиљан задатак да спасава што се спасти може. А још увек може, ако буде добре воље. Овај мали подсетник само је добронамерно указивање на чињенице и могућности.

Први битан задатак је, свакако, лечење образовног система од тзв. „вируса стандардизације“ (израз аутора књиге „Финске лекције“ угледног педагога Пасија Салберга).

Шта то конкретно значи?

[restrictedarea]

ВИРУС СТАНДАРДИЗАЦИЈЕ Др Тибор Варади у свом тексту „О мерљивости, мерењу и школама“, објављеном у „Републици“ 2011, пише: „Читам у дневном листу Atlanta Journal – Constitution од 28. јануара 2011. године да постоји основана сумња да су више десетина наставника, па и директора кришом ушли у своје школе током једног викенда прошле године. Камере их нису откриле, али су их одале сигурносне картице (security cards) којима су отварали ормане и фиоке да би дошли до тестова CRCT (Criterion – Referenced Competency Test). Сумња се да су наставници под окриљем ноћи исправљали ђачке тестове. Како пише Atlanta Journal – Constitution, 24 наставника су удаљена из наставе. (Нису избачени јер њихова кривица још није доказана, већ су распоређени на послове ’каталогизирања и наручивања уџбеника’.) Истрага је у току, до сада је саслушано 280 људи. (…) Мислим да се контекст формира одавно. Ствари су се убрзале када је 2002. године председник Буш увео програм No Child Left Behind (могло би се превести као ’Немојмо напустити ниједно дете’). Тада су у целој држави организовани тестови за проверу знања из читања и математике. Резултати су били поражавајући. Након тога, да би школе биле подстакнуте да боље раде, државне субвенције су условљене резултатима тестова (пре свега из читања и математике). Развој догађаја је следио тржишну логику. У 71 одсто школа смањен је број часова из историје, географије, биологије, цртања и других предмета, да би више времена остало за читање и математику, те да би ђаци напредовали у дисциплинама релевантним у такмичењу. У Тексасу, на пример, у више школа су удвостручили број часова из читања и математике у шестом и седмом разреду (наравно, на штету осталих предмета). Да би опстали у такмичењу за државне паре, у 125 школа су одлучили да се уопште не предају други предмети сем читања, математике и гимнастике. Директор такве школе Самјуел Харис изјавио је да су ове мере можда драконске, али да су неопходне. (Самјуел Харис је раније био потпуковник америчке војске).“

Одакле идеја стандардизације образовања путем тестова која је америчке школе довела у гротескну ситуацију?

THE NAME OF THE GAME Осамдесетих година 20. века отпочео је тзв. Глобални светски реформски покрет у САД, Енглеској и Аустралији. Основна идеја је била да се квалитет рада школа може проверити ако се ученици подвргну стандардизованим тестовима. На основу постигнутих резултата биће оцењиване и школе и наставници. Како је оглед прошао у САД опет сазнајемо од Варадија: „Од резултата тестова зависи колико ће школа имати пара, колико ће наставника имати посао и колике ће им бити плате. Уз нешто цинизма могло би се рећи да је циљ педагошке професије, који је током многих векова остао вишеслојан и измицао простим дефиницијама, постао одједном једноставан, јасан и мерљив бројкама. Распршиле су се дилеме шта је заправо адекватно, педагошко достигнуће. Сврха професије је постала прозирна, а остварење је постало мерљиво путем збира који се добија на CRCT-у. Другим речима, смисао позива школског наставника постаје припремање за CRCT. Сасвим је логично што је почело ужурбано прилагођавање тој сврси, те да је смањена (или чак елиминисана) настава из предмета који нису релевантни за CRCT. Убрзо су уведени и нови часови вежби за тестове. Те вежбе у неким школама трају и по три месеца (непосредно пред тест) и замењују (искључују) све друге активности. Свежа иновација су психолошке припреме за CRCT. Ефекте није тешко предвидети. Ако је мера успеха и услов преживљавања CRCT, онда се и ђачка и наставничка активност усмерава на CRCT, и драматично се сужава то што би наставници могли да пруже и што би ђаци могли да постигну.“

Логика канцер-капитализма је продрла у школу: знање је роба, образовање тржиште. Такмичи се или цркни!

ЧЕМУ ОВО СЛУЖИ, А УЗ ТО И НЕ РАДИ? Свега две деценије после увођења овог модела показало се да су школски системи подвргнути стандардизацији на међународном нивоу имали слабије резултате од система који стандардизацију нису примењивали.

Финска, Јужна Кореја, Јапан немају овакав систем, али имају најбоље резултате просветног рада.

Ако је стандард законом утврђена мера, а стандардизација услов рационалне и ефикасне производње, онда је јасно да су такви критеријуми применљиви само у области индустрије и производње уопште, а не у области учења, уметности, спорта. То што ђаци науче не зависи од стандарда него од начина на који примају знање својих учитеља. Најбољи стандарди не могу да исправе лоше учитеље.

Индивидуалност, иницијатива и креативност наставника бивају уништени стандардизацијом. Уместо да децу науче како се учи, учитељи су замајани довођењем ученика до пожељног нивоа дводимензионалног тест-знања. Тиме се, поред осталог, уводи нездрава, капиталистичка компетитивност у систем, а разграђује се поверење између учесника у образовном процесу: наставник се такмичи с наставником, школа са школом.

Тест-школовање разара углед учитеља, а даје моћ образовној бирократији. Сарадња, поверење, индивидуалност и креативност нестају, а тријумфује свенадзирућа администрација. Просветни радник постаје „продавац усисивача“, који стално дрхти за свој посао јер је подвргнут „математички прецизним“ критеријумима.

У Финској је, међутим, годинама главни циљ био да наставници сарађују, а не да се такмиче. Школама је дато право да бирају путеве и начине преношења знања, и спроведена је озбиљна децентрализација. Учитељски посао је одлично плаћен, а међу просветарима се не може појавити било ко, јер припреме за улазак у школу трају веома дуго и озбиљне су.

ГЛЕДАЈ У КОРЕН Типичан пример „вируса стандардизације“, којим су заражене и наше школе, јесте тзв. „екстерна евалуација“ (на српском, „спољашње вредновање“) о којој смо у „Печату“ већ писали. То је тријумф бирократије над струком, а основе му је поставила Тинде Ковач Церовић, Сорошева ученица, која је, преко својих веза у Тадићевим владајућим структурама, 2009. успела да школству Србије наметне „стандардистички“ Закон о основама образовања и васпитања.

Зато нови министар просвете треба да иницира мењање старог Закона и доношење новог, из кога ће произаћи бољи правилници о функционисању школског система; они ће нас ослободити тест-логике, која никуд не води. Јер, ако је, како рече неко, образовање начин остваривања људских могућности, упркос свим ограничењима са стране природе, генетске диспозиције и животних околности, онда оно не може бити потчињено пукој „тржишности“. Образовање није и не сме бити пуко обучавање за „тржиште рада“ него свестрани развој људских потенцијала.

И још нешто. Ако је, како се тврди, стање у привреди Србије почело да се поправља, онда је прави час да се повећају примања просветних радника, најнижа међу онима који су на буџету, иако је њихова образовна структура најбоља. Задовољан професор је животни узор свом ђаку и инвестиција у будућност.

Од министра просвете се не очекују чуда. Сви се, међутим, надају његовој озбиљности и одговорности, и спасавању свега што се спасти може. А има тога, наравно. Школска Србија је још жива и кадра да се мења набоље.

[/restrictedarea]