ПИСМА ЧИТАЛАЦА

PismoПише Машан Пуров

Здраво Вучела,

Не могу да ти се на почетку не захвалим што си ми дозволио да се у овој летњој шеми обратим читаоцима „Печата“. И што си ми допустио да пишем на све теме, али уз напомену и да се мало уозбиљим.
Биће, ево, скоро две године како се јавност Србије и региона тресе због оног редитеља Кокана Младеновића и извесног Божа Вреће, севдалинца и трансродне брадате особе. Решили су да направе нову „Коштану“ Боре Станковића у којој би насловну улогу играо дотични Божо Врећо. Ставили су васколику Србију на тест: ко је за Врећа и Кокана тај је за слободу и уметност, а ко има било какав приговор тај је заостао и огрезао у малограђанштину и ко зна шта све. Кокан и Врећо оптужили су многа позоришта да су огрезла у неслободу зато што нису удовољили Кокану и трансродном Врећу с брадом. Одвијао се прави медијски референдум за Врећа и Кокана јер нико се посебно није ни бунио нити био против Врећа и Сандокана-Кокана. Готово да нико ни слова не написа против Врећа и Кокана а требало је. Нека играју ако хоће и шта хоће.

[restrictedarea] И српска држава је, доказујући своју приврженост европејству, из својих буџетских средстава финансирала овај „пројекат“ и то преко Српског народног позоришта и Студентског културног центра из Новог Сада. Прискочили су у помоћ и дични Црногорци, баш као некада на Мојковцу, па су придодали својих државних пара преко Центра за културу Тиват те су тако удружени решили да се испрсе на бранику слободарства и савременог читања традиције.
Очи и уши ове две државе су биле упрте у Врећову Коштану. Ишчекивање је досегло врхунац јер нема праве Коштане и Боре Станковића без Врећа.
И раскидоше, напрасно на три дана пре могуће премијере, Врећо и Кокан. Наљути се Врећо на Кокана и учини нам се да оста и Бора Станковић ненамирен јер Врећо је услов свих услова за савремено читање класике. Без Врећа нема ни новог читања, нема провокације. Што су се љутили на било кога и оптуживали целу Србију због трансродног брадатог Врећа када сам Врећо одустаде и раскиде стваралачку љубав са Коканом, који рече „Врећо ће остати моја лична срамота“.
И оде Врећо а осташе све оптужбе на оне који нису били за Врећа као Коштану. А само су оптужбе и важне и што су лажније све су веће. Врећо нам рече и да су од њега чак тражили да обрије браду и да тако буде обријана Коштана, што је њему било неприхватљиво.
Оде Врећо и сви смо очекивали да се коначно радикално искорачи из традиционализма и да Митке буде Коштана, а Коштана Хаџи Тома, али наступи ново разочарање свих модерниста. У улогу Коштане ускочи не глумац већ глумица (!) Емина Елор: „Коштана ће ипак бити женско“. Ускочи Елорова али осташе оптужбе на рачун неслободе и провинцијализма: „И даље смо затворена средина која се негативно односи према другачијем“. И после две три пробе одржа се премијера у Тивту. И то без Врећа, ко да га никада није било.
„Политика“ посла „специјално“ своју позоришну критичарку Ану Тасић на премијеру. Критика је, дабоме, била позитивна. Али никада није написана позоришна критика о јавној проби недовршене представе а не о премијерној представи. Ово је јединствен пример у историји позоришне критике. Писали су људи критике о неодржаним представама или о концертима и представама које нису гледали али нико није критички писао о пробама које је гледао! Пише дотична дама на страницама нашег најстаријег дневног листа дословно: „Оно што смо видели на премијери је представа у процесу, у финалној фази настајања, која ће, очекујемо, добити чвршћи и заокруженији облик након још неколико извођења. Иницијални концепт са Божом Врећом је био сам по себи јак, особен, храбар и потребан у погледу проналазака оправдано савремених приступа драмском наслеђу. Са Врећиним напуштањем ансамбла првобитна идеја је угушена, док је за успостављање новог тела представе потребно још времена, сигурно више од четири дана, колико су трајале пробе са Емином Елор…“
Дакле било не било Врећа, било не било представе, све је добро и било би јако добро да је било а то не значи да тога неће бити ако буде а и ако не буде као да је било и да јесте… Важно је само одржавати оптужницу да српским друштвом и српском културом влада дух неслободе, цензуре и ускогрудог провинцијализма. Томе једино служе и Врећо и Кокан и овакав начин критичке рецепције.
Прочитах пре неколико дана да је ауто владе Србије ударио у трамвај и то у сред Немањине улице. Колико сутра се појави званична информације да то нису кола владе него да су то кола која је возио функционер СПС Милан Дивљак. Дачић изјави да то није никакав функционер његове странке. Објашњава се да је поменути Дивљак на бувљаку купио лажну маркицу владе да не би плаћао паркинг и да је својевремено заједно са Драганом Ђурићем, бившим председником „Партизана“, хапшен а после и оптужен у вишемилионској афери „Азотара“. Судски процес још увек траје. Баш као и онај који се тиче уништавања и пљачке „Агробанке“.
Неколико страница касније у истим листовима који су објавили ову вест појављује се на спортским странама поменути Драган Ђурић али сада као уважен саговорник и тужилац и оптужује вас у „Партизану“ да сте лопови. Ваљда га је уреднику спортске рубрике препоручило ово што је писало на друштвеној хроници и политичкој рубрици и то му дало велики кредибилитет и интегритет. Ти знаш чија је омиљена изрека била „да само лопов мисли да је свако лопов“ али то за ову прилику није превише важно баш зато што је и сувише јасно. Али има и једна друга овде још лакше применљива пословица која каже „ко лаже тај и краде“. Љубиша Тумбаковић, чувени тренер „Партизана“, чак дословно тврди: „Ђурић слаже све што каже…“
Ђурић са оваквим кредибилитетом наставља свој поход као високоуважавани саговорник више листова па и „Журнала“. Новинар га пита колики је дуг оставио „Партизану“, када је смењен са места председника, а он изговара потпуну лаж да је то било око 200.000 евра! И новинар (!) а посебно његов уредник (!) који годинама прати дешавања у фудбалу мртви хладни преносе ову пресну и лако проверљиву лаж и помпезно је публикују.
Две ревизорске куће (од којих је једна светски позната и највише уважавана) и један ревизор су установили да је Ђурић оставио дуг од 15 милиона евра. Нема никога ко чита новине да то не зна. Тај извештај су званично прихватиле све финансијске институције ове земље. На основу тог извештаја порески органи су извршили репрограме пореза и много шта друго. Дакле тај извештај је званично прихваћен и уважен. То је чињеница која мора бити позната свима који се баве новинарством и она не може бити спорна сем ако се не доведе у сумњу рад пореских и финансијских органа државе па и јавног тужилаштва. Свака супротна тврдња је обична лаж и новинар је обавезан да саговорнику укаже да лаже и да такве лажне изјаве не објављује. Наравно, ако је могуће да ни новинар ни његов уредник о чињеницама не знају ништа они онда нису ни квалификовани да професионално врше свој посао.
Обавезује ли ова чињеница новинаре и уреднике у Србији? Очигледно не! На делу је нова „филозофија“ новинарства: преносимо тачно што више лажи и учинимо их што сензационалнијим. Што неко више лаже све је подобнији и пожељнији. Ко се побуни против очигледних лажи он је за цензуру и гуши слободу мишљења. То се најдрастичније види на изложби „Нецензурисане лажи“ поводом напада на Александра Вучића. Девиза наших уредника и новинара све више постаје – лажите слободно. Кад вас чињенице и истине не обавезују то је слобода штампе. Наздравље таквом новинарству.
Мрзак ми је сваки а најмрзнији ми је потуљени шовинизам. Ево примера када смо већ код фудбала. Пита се у неком тексту уредник Журнала Зоран Стојадиновић, тобоже наивно и онако с неба па у ребра „Где је Иван Ћурковић“. Зашто он не долази на две три утакмице. Бјековић, као други председнички кандидат, по њему оправдано, не одлази у своју ложу већ преко пола године, али где ли је Ћурковић јер он је по њему одсутан неоправдано. Дакле инсинуира он нешто али не би ни знали шта инсинуира да му у помоћ не прискочише његов новинар Владислав Влајић који је интервјуисао поменутог и онако кредибилног и угледног Ђурића, који, како каже Тумбаковић „лаже све што каже“. Њему Ђурић рече да замера Ћурковићу што „живи у Мостару“ па зато није дошао на комеморацију Владици Ковачевићу, на којој ни Ђурић није био јер је био на „лечењу“. Поново лаж јер Ћурковић је можда био у Мостару али не живи у Мостару него у Београду и то готово пола века. И то добро зна и новинар и његов уредник али као што смо већ видели чињенице их не обавезују. Али ту је одгонетка на потуљено питање и инсинуацију Стојадиновића јер проблем није у томе што Бјековић не долази на утакмице нити то што је Ђурић на лечењу већ што је Ћурковић, вероватно, отишао у родни Мостар. Паметном доста а и о опакој и срамотној потуљености доста.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *