Почетна / Култура / ОТИШАО ЈЕ ВЕЛИКАН, МАЈСТОР И АСКЕТА

ОТИШАО ЈЕ ВЕЛИКАН, МАЈСТОР И АСКЕТА

Љубомир Љуба Поповић

(Тузла, 1934 – Београд, 2016)

Ljuba PopovicПише Дејан Ђорић

Умро је последњи велики српски сликар и један од највећих француских у другој половини двадесетог века. Са Љубом у неизвесност историје (а она је најчешће неправедна) одлази херојска епоха не само нашег сликарства у Паризу већ и целе српске фигурације

Отишао је заувек Љубомир Љуба Поповић (Тузла, 1934 – Београд, 2016). Умро је последњи велики српски сликар и један од највећих француских у другој половини двадесетог века. У последње две године живота приредио је две велике самосталне изложбе, мада је једва ходао. У Галерији РТС у Београду одржана је ретроспектива с највећом посетом на отварању у историји те галерије, а у угледној париској Галерији „Теса Еролд“ представио је најновија дела. Власници су најавили да после његове изложбе затварају Галерију, јер и у Француској замире уметност писана с великим почетним словом. Последњих неколико година уметниковог живота издавач и галериста мр Живојин Иванишевић објавио је пет монографија (две у сарадњи с „Паидејом“) о његовом стваралаштву, од којих је последња једна од најобиминијих. Са Љубом у неизвесност историје (а она је најчешће неправедна) одлази херојска епоха не само нашег сликарства у Паризу већ и целе српске фигурације. Дух Медиале више нема ко да чува, остали су још само Урош Тошковић у Црној Гори, Миро Главуртић у Загребу и Тикало. Каква је Љуба био висока катедра уметности и духовности посредно сведочи Адријана, његова кћи, једна од најбољих вајарки у тако реткој појавности за скулптуру каква је фантастична, и друга супруга Славица Батос, која од српских ауторки најбоље пише о уметности.

[restrictedarea]

Ljuba Popović, Kleopatra sa jabukom, 1958, ulje na platnu, 130x94 cmСалијеријевски Београд може да одахне, срушена је последња велика тврђава српског сликарства а непријатељи слике, разни Тодосијевићи, Тимотијевићи, Димитријевићи, Радовановићи и Плазинићи сада тријумфују. Мравља и троглодитска, не спиритуална већ провинцијална авангарда улази на велика врата у нашу уметност. Љубини бројни непријатељи, а он их је као сурови етичар спреман увек да иде до краја у разоткривању лажи стварао свуда, истрајали су у намери да се у Београду не организује изложба која му доликује. Он је једини академик коме Српска академија наука и уметности никада није организовала ретроспективу, други су их имали неколико, а када се представљају дела академика из фонда те установе, од Љубиних је то увек само један цртеж. Исто се тако о овог мајстора (као уосталом и о целу Медиалу) огрешио и београдски Музеј савремене уметности. Сада се слике Љубе Поповића налазе само у Цептер музеју, а на обе наше ликовне академије деценијама ниси смео да зуцнеш о њему ако ниси хтео да будеш презрен и растргнут. Док је Карлос Фуентес тражио да му се хонорар за српско издање исплати у Љубиној слици, разни локални псеудоавангардисти не могу ни да појме које су све велике личности европске културе врхунске своје текстове посветиле том сликару а да он никада никога за то није замолио. Saran Aleksandrijan i LjubaО њему су писали они који делима Љубиних непријатеља ни ципеле не би брисали а већина је међу највећим светским именима историје уметности, филма, поезије и критике. Љуба је на насловним странама својих осамнаест монографија за разлику од већине мономанијака увек наводио све своје ауторе, па и онда када је било једанаест писаца текстова о његовом опусу. Да ли било којем његовом непоштоваоцу ишта значе имена попут Јургиса Балтрушаитиса, Етиамбла, Густава Ренеа Хокеа, Сарана Александријана, Ренеа де Солијеа, Алена Боскеа, Андреа Пјера де Мандијарга, Ренеа Пасрона, Патрика Валдберга, јесу ли у Србији уопште чули за њих? Хоћемо ли када је реч о овом великом сликару више веровати врхунским ствараоцима којима можемо придодати Драгоша Калајића, Душана Макавејева, Живојина Павловића, Јовицу Аћина и Бранка Кукића или недотепанцима из света сумњиве „уметности“?

Ljuba Vejvoda i Salvador DaliУколико су Љубу издали професори, академици и званична историја уметности, није публика, београдска а посебно ваљевска, и нису прави сликари. Он је поред сликарског обавио један исто тако велики посао, поставши кључна личност за новију српску фигурацију и њену историзацију. Основао је и водио стилски и концепцијски најдоследније развијену српску галерију, без динара помоћи Министарства културе. Модерна галерија „Ваљево“ постоји уз његову несебичну помоћ тридесет једну годину и постала је на светској мапи ирационалне уметности изузетно важно место (Љуба није волео да га сматрају фантастичним сликаром, као и Милован Видак и сви уметници из Медиале). Било је престижно имати изложбу у тој чаробној кући, пре свега зато што је Љуба имао највиши критеријум, био је то улазак у свет уметности и историју српског сликарства на велика врата. Ljuba Popovic i Alan BoskeСамо је он умео ту институцију да отвори према младима, суверено се крећући на актуелној сцени. У српском и југословенском уметничком простору Модерна галерија „Ваљево“ најважнија је за необичне видове стваралаштва, ониризам, неонадреализам, магични реализам и метафизичко сликарство. Љуба је усамљено међу медиалистима стварао духовне наследнике, обраћајући пажњу и на младе критичаре, омогућивши да естетика, идејност и чудесност те групе херезијарха трају и преносе се, због чега је био још непожељнији. Сада се, међутим, говори да је Модерна галерија „Ваљево“ изгубила значај који је имала. Треба се институционално веома мудро позиционирати после Љубиног одласка да се не би потрошио велики духовни капитал. Најбољи одговор на те сумње било би оснивање Музеја Медиале. Галерија већ поседује више стотина одличних дела уметника који су у њој излагали, можда ће и нови министар културе помоћи такву иницијативу – на њу најпре могу да одговоре ваљевски званичници који су у свим протеклим политичким гарнитурама увек умели да препознају њен значај. Београдски политичари одавно су одустали од такве идеје, огрезли у подложништво разних Сорошевих, проевропских, антисрпских и неуметничких налога. У духу свог духовног слепила шта све разни типови из наше уметности и културе нису замерали Љуби и његовом сликарству – да није овладао цртежом, да се стилски не мења, те да деценијама слика исту слику, да је кичер, не познаје анатомију, да је превазиђени традиционалиста и сл. Ако већ у галеријама, музејима и монографијама (има их о цртежу) нису могли да се увере у супротно, препоручујемо им да иду на операцију очију.

Valerijan Borovcik i LjubaМало ко је увидео Љубин прави допринос. Реч је о мајстору који је у Медиали највише и најбоље вратио еротско у сликарство, а тиме и у светску уметност. Љуба је схватио да је сликарски чин еротски, уметност мора бити чулна и животна а не само концептуална. Као и Тикало, који се гади посебно Макса Бекмана, Љуба није имао разумевања за сирово и сурово (пост)модерно немачко сликарство, реч је о старом сукобу галске и германске школе. Љуба је био један од најфинијих естета у уметности двадесетог века, велики познавалац историје филма, књижевности и стрипа, уметнички на трагу Гистава Мороа и симболиста. Зато су његова дела представљена у најбољим светским издањима еротске и симболистичке уметности. Љубин дух није био традиционалан већ отмен, мада је као Тошковић и Дадо целога живота заговарао аскезу. Своје супруге је удаљио од атељеа и послова за разлику од већине сликара којима жене управљају продајом; носио је само црне мајице, џемпере и панталоне а на ногама баканџе од ципела. Истовремено естета и аскета, духовник и нихилиста, последњих година ликовно је размишљао о смрти, сликајући свој рај и пакао, ту како би песник Пјер-Жан Жув рекао „језу наслада“. То је био крај дугог бављења проклетим, дакле првим и последњим питањима, филозофским и религиозним, које је Гоген сажео у наслову своје капиталне слике „Одакле долазимо, ко смо, куда идемо“.

Ljuba Popović, Iskušenja, posle, 1988-89, ulje na platnu, 220x200 cm

Љуба и Љубица Мркаљ су последњи велики колористи Париске школе, завршетак вишевековне традиције која се од Пусена протеже до Балтуса. Није узалуд Дадо Ђурић тврдио да постоји само једно велико сликарство које га занима – француско. На светској сцени нема сликара који је на тај начин вратио боју у слику, дао јој толики и такав значај. Де Кунинг, амерички и немачки експресионисти, јадни су спрам Љубе као колористи. Љуба је распалио невиђену страст у сликарству, палио бенгалске ватре, ликовне ватромете, али је за разлику од модерниста залазио и у микроплан слике, у бескрај атомизованих детаља, који траже прецизан израз и концепцију слике, што је била још Шејкина идеја. Наставио је старо сликарство из најбоље европске традиције у духу уметника овога времена, успевши да у армији вештих сликара у Паризу створи свој стил, цењен и упечатљив. То је знао да препозна Салвадор Дали, уважавајући Љубу као и Филип Супо и сви последњи париски надреалисти, али то не знају домаћи „познаваоци“. Драгош Калајић их је назвао „стручњаци за ђубре“. Љуба их није ни примећивао.

Ljuba Popović, Bog iluzija, 1965, ulje na platnu, 150x150 cm

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *