Почетна / Култура / Нови-стари корени скривеног зла

Нови-стари корени скривеног зла

KoreniПише Владислав Панов

Римејк чувене серије „Корени“, тугаљива прича о борби робова за слободу, једино успева да истакне да расизам, наравно, постоји и то у свим правцима. У његовој наводној осуди неправедног друштва и његове још неправедније историје изостаје да се тај расизам још увек комерцијално узгаја и да се на њему у потаји марљиво ради. Огромна зарада и на новим „Коренима“, баш као што је био случај и са старим, „револуционарним“, пре четрдесет година, управо је доказ за то

Америчко друштво слободе и једнакости за све, као и уставом загарантованог права свакога да у датим оквирима „појури своју срећу“, као у пророчком писанију Џорџа Орвела, ипак и даље има прецизно испарцелисану „једнакију“ једнакост у односу на многе параметре које тамошњег житеља чине легитимним да на равноправни начин појури и изјури ту срећу. Један од тих параметара, чак и испред оног најважнијег, а који се тиче имовног стања, јесте боја коже. Мада, стално се заборавља истицање истине да је пречесто овај други покривач оног првог, најважнијег, материјалног. Иако је на светском нивоу глобализација учинила да се декларативно на силу и по сваку цену уводи обожавање разноликости и формално ужасавање чак и од помена расизма, многи ће „обојени“ сневачи америчког сна устврдити да расна једнакост и те како изостаје из једначине која чини социјалну структуру модерног америчког друштва. И док је у Белој кући први пут у историји и то већ два пуна мандата црнац, на улицама многих градова црно-бели расни сукоби несмањеном жестином постају тема број један кад год се укаже и најмањи повод за такву врсту обрачуна. Уосталом, исте тензије постоје и унутар свих осталих сегмената друштвене грађевине савремене Америке. Мери се у длаку и изговорену реч ко кога вређа и колики степен расизма на обе стране пулсира испод привидне љубави оних који су принудно и привидно нивелисани у срећно друштво једнаких. Разочарање „обојених“ положајем у друштву, бруталношћу полиције, далеко заступљенијим присуством у затворима него на високом образовању и слично, њихове организације узимају као необорив доказ да расизам и даље доминира међуљудским односима у најдемократскијој земљи на свету. Отуда делује да је појава римејка својевремено светски чувене и једне од најгледанијих и најбоље продаваних америчких серија „Корени“, изузетно занимљива, провокативна и чак неопходна. Мада, такође се намеће питање и да ли је баш све тако. Да ли је подсећање на борбени поклич црних робова из не тако давне историје Америке као робовласничког друштва у овом моменту потребан, значајан, просветљујући или може да послужи за ескалацију међурасних обрачуна.

[restrictedarea]

Нови-стари „Корени“, међутим, нису урадили ништа ни у једном правцу. Осим што су, као и они први премијерно приказани пре скоро тачно четрдесет година, донели одличну зараду свима који су били умешани у њихово пребацивање на велики екран. Тугаљива и банализована прича о породици робова који се кроз најмрачнију историју младог америчког друштва боре све до коначног ослобођења од робовласничких окова, створила је најчувенији црначки лик свих времена – мишићавог „суперцрнца“ Кунта Кинтеа. Црни ликови ове серије су поносити, храбри, пркосни, одлучни да се за слободу боре до последњег даха и по сваку цену, док су белци дегутантно патетични или до крајности покварени. Та је матрица деценијама касније бесомучно понављана у свим причама наводно расно и социјално ангажованим. Белој је раси остало да се вечно стиди, извињава и каје. Барем званично. Та оригинална, осмоделна мини-серија успешно је продата широм света и донела је стотине милиона долара својим творцима. А убележила је и рекорд у гледаности пошто је њену последњу епизоду, кажу, пратило преко сто милиона људи. Иронија је да су на серији зарадили управо белци – власници телевизијске мреже и дистрибутивне компаније која је „Корене“ лиферовала по свету.

Пражњење расних тензија Ново време и нови „Корени“, у продукцији „Хистори ченела“, сада кондензовани у четири епизоде, такође су екранизација старог бестселера из пера Алекса Хејлија, објављеног 1976. године, који је осим богатства и славе аутору донео и најзначајнија признања, укључујући и Пулицерову награду и Националну књижевну награду. Осим четири номинације за предстојећег „Емија“, и нови „Корени“ су показали комерцијалну потентност, па су изнова напунили касу творцима и донели нове нуле на конту писца помињаног бестселера. Ослобађање робова је, дакле, и даље актуелна, пожељна и исплатива тема. И док једни, као рецимо социјално ангажована и агресивна организација „Црни животи значе“, тврде како у овом моменту, као некада робови описани у „Коренима“, црнопути грађани Америке трпе неравноправни третман и то на иституционализованом нивоу, други додају да су „обојени“ далеко више малтретирани приликом сваког контакта са органима власти и да су и даље маргинализовани у ТВ програмима и уопште у комерцијалној понуди америчког шоу-бизниса. Мада, њихове оптужбе у том погледу и немају основа. Шоу-бизнис је већ годинама прилично обојен свим бојама, а најдоминантније управом црнопутим. Одавно су у ударном програми хит серије у којима су готово искључиво заступљени „афроамерички“ ликови и у том смислу предњачи серија „Бил Козби“ или шоу супермоћне и богате водитељке Опре Винфри. Вентили за пражњење расних тензија су све бројнији, утицајнији и дрскији, па је расно питање почело да се окреће на другу страну. И док се нова инсталација „Корена“ с проширењем теме и убацивањем сцена које нису постојале у оригиналној екранизацији (сцена страшне битке у грађанском рату с победом расистичког југа после које су приказана страдања и белих и црних бораца за равноправност и укидање робовласничког система) поново прима у милионском аудиторијуму, расно питање добија нову конотацију о којој, додуше, нико не сме да говори. Јер бели Американци и даље имају задатак да се кају и извињавају за грехе својих предака.

Можда су, осим халапљивости према сигурној заради, у „Хисторију“ заиста помислили да је тренутак за обнављање лекција из срамотне историје, па су поново подсетили на окове Кунта Кинтеа. И показало се да су били у праву. Ново је „читање“ поменутог бестселер штива и те како примећено и то најмање као површна забава. Поред тога што је и ова нова понуда сапунска опера у окриљу робовласничке трагедије, неке су ствари већ превазиђене у америчком друштву, а оне друге које нису захтевају сасвим другачије методе. Нови „Корени“ отуда више не крче „пут слободе“ јер сада више нису усамљени светионик расне борбе за слободу већ су тек један од бројних примера да се тај рат увелико одвија и да доноси резултате. Отуд крик једног од главних јунака оригиналних „Корена“ Ливара Бартона да и Америка данас одзвања робовласничким ланцима као и она пре еболистичког грађанског рата и у време тог сукоба, вођеног за укидања робовласничког система, није на месту и представља провокацију.

Расизам у функцији новца Неколико серија са искључивом црначком поставом, рекордна присутност црнопутих ликова и на малом и великом екрану, огроман новац који највеће „афроамеричке“ звезде добијају у потпуно једнаком износу као беле звезде на истом нивоу популарности и комерцијалности, додељивање најзначајнијих награда и то у рекордно великом проценту у односу на истински допринос лауреата, све су то помаци које бунџије за права појединаца која више нису у тој мери угрожена (ако уопште и јесу) не желе да признају. Такође не помињу и наводно не региструју чињеницу да се у међувремену и у средини међусобно тамнијом бојом коже компактно окупљених јединки догодило економско раслојавање далеко драстичније, бруталније и непроменљивије него што је икада био робовласнички систем поделе у друштву. За опис ове свуда у свету присутне и глобалистичким инструментима неолибералног управљача инсталираних подела потребни су сасвим нови „Корени“, у којима би се од нових, још снажнијих и страшнијих ланаца ослобађали робови свих боја коже. Такви се „Корени“, међутим, не пишу и не снимају. То је „чамац“ који се никада не љуља и који увек плови најмирнијим водама. Дакле, тезе су овде ипак замењене, а стара-нова кукњава о положају црнопутих становника Америке упућена је на погрешну адресу и са сасвим нетачним симптомима. Да, расизам, наравно, постоји и то у свим правцима и у односу на свакога и од стране свакога. Али он се комерцијално узгаја и на њему се „између редова“ и у потаји марљиво ради. Огромна зарада и на новим „Коренима“, као што је био случај и са старим, „револуционарним“, пре четрдесет година, управо је доказ за то. Новац је једино мерило свега, једина мотивација за свакога у америчком сну, једини исход и прво полазиште. Па и када треба да се намакне који милион на расизму, нико се не устручава од његовог наводно социјално брижног откривања у постојећем друштву, при чему се не помиње прави проблем у социјалној структури у којој су темељни и непроменљиви односи искључиво они који се тичу новца.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Занимљиво је да је највише настрадалих белаца, а они полицајци који најчешће ликвидирају су баш из обојене популације.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *