Почетна / Свет / Незгодaн минут ћутања

Незгодaн минут ћутања

Олимпијада и поводом oлимпијаде

МинхенЗа „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

Да ли је минутом ћутања у Рију, у помен настрадалим израелским спортистима у Минхену (1972), председник Међународног олимпијског комитета Томас Бах више банализовао игре него што се жртвама одужио

Почеле су олимпијске игре, планетарна забава и разбибрига, хепенинг који у првој глави своје повеље проповеда да је олимпизам, од постанка, „филозофија живота“, равнотежа између тела, душе, воље и могућности тела. А све то олимпизам повезује, или пак настоји да повеже с начином живота човека, у хармонију „радости напора“, образовања, културних начела, социјалне одговорности и поштовања основних моралних принципа.

 

ГЛУВО ДОБА НОЋИ У БЕРЈУТУ Циљ олимпизма је, проповеда модерна олимпијска повеља, да све ове елементарне састојке хуманизма експлицира, сабере и стави у службу мира, хармоничног развоја људске расе и чувања човековог достојанства.

Лепо и узвишено!

Једино што ветрови историје, одувек и често, дувају како не прија једрима.

Два дана пред отварање ових олимпијских игара у Бразилу, председник Међународног олимпијског оомитета Томас Бах сетио се и неких жртава олимпизма, па позвао на минут ћутања у спомен настрадалих 11 израелских атлета на минхенској олимпијади 1972. године. И уместо да буде ода радости с високим начелима хуманог спорта и спортског хуманизма, олимпијада у Минхену остала је у сећању многих по „Црном септембру“ – упаду палестинских командоса „федајина“ у олимпијско село, и по тим израелским жртвама.

Црни септембар?

[restrictedarea]

Глуво доба ноћи у Бејруту. Либански грађански рат погасио све сијалице у некадашњем Источном Паризу. Нигде никога. Чује се ударање морских таласа о камење на обали удаљеној ни километар. Арапски универзитет – тако се зове кварт на самој ивици између два до крви завађена дела града – утонуо у аветињски мрак. С времена на време протрчи пустом улицом залутали пас – и животиња негде бежи да се склони…

Либански грађански рат је прљава афера – туку се међусобно, без милости, вере, секте, етничке групе, партијске милиције, борци Палестинске ослободилачке организације и њени одметнути делови, регуларна војска либанске државе – нико се Бога не боји.

Цео палестински војни врх почиње „радни дан“ у поноћ. Већина их станује у поменутом кварту – Арапски универзитет – хаотичном лавиринту испреплетених улица. Зграде су толико збијене да минобацачка граната с неба не може да падне на улицу пре него што експлодира на неком недужном крову.

Мој либански пратилац, публициста, политички активиста у палестинском покрету, Фарид ел Кхатиб, води ме кроз грмљавину на једно „строго тајно место“.

Две црвене беретке – сваком по калашњиков у руци, а прст на обарачу – провлаче нас кроз мрачни лавиринт, до врата на којима стоји, главом и брадом, Црни Септембар, човек кога израелска тајна служба Мосад лови по свету да му се освети због убиства у Минхену, само неколико месеци пре ове ноћи.

 

ОЧИ У ОЧИ СА ЦРНИМ СЕПТЕМБРОМ

Абу Ијад – то му је борбено име, а право Салах Кхалеф – руководи свим секторима безбедности Палестинске ослободилачке организације. Стоји на вратима тек устао из кревета, око њега се шири мирис колоњске воде. Спремио се за почетак радног дана. У поноћ. Примећује да сам се изненадио овако брзом сусрету; нисам очекивао да ћу се овако неочекивано, на отвореном простору сусрести, очи у очи, са Црним Септембром.

– Шта је, угледао десну руку „првог светског терористе“, па затечен?

Пружа ми руку, привлачи уз раме и грохотом се смеје.

„Први терориста“ је Јасер Арафат.

– Па, да признам, очекивао сам „првог“, кад оно Црни Септембар – прихватам деликатну игру

– Е, па, „првог“ ћеш сада да видиш – прелази одмах на „ти“. На оно Црни Септембар не трза; као да ништа нисам рекао. Или сам, тако затечен, рекао нешто што не приличи ситуацији и конспирацији?

Улази, по обичају, изнебуха „први терориста“ – Селам алејкум. – Пружа ми руку и, будући да сам дошао у поверљивом друштву, чврсто ме загрли.

– Па, како ми је мој драги, добри пријатељ, Маршал?

– Хвала на питању.

Кабинет шефа Палестинске ослободилачке организација и палестинске револуције у суседној соби, куда ме води вукући ме за руку, у приличном је хаосу и најближи урбаном бункеру.

– Револуција – правда се.

Свуда разбацани папири, има их и по патосу. На столу палестинска заставица, поред ње лежи сандуче са свакојаком муницијом. На рубу дрвене столице спокојно виси калашњиков; на другом крају стола – шаховска табла с разбацаним фигурама. Поклон из Русије. Од Никите Хрушчова, рећи ће.

Слабо, вели, игра шах, боље игра „тавлу“, врсту арапске мице.

Дуга је ноћ, могли бисмо да одиграмо партију шаха док не престане ова „музика“ напољу. Претим му да у шаху имам титулу „другог категорника“…

– А ја имам калашњиков, ха-ха-ха…

Напољу не престаје пуцњава. Источни (хришћански) део Бејрута се баш распуцао. Како се зачује завијање пројектила, скупљам рамена и увлачим главу у рамена. Арафат се не помиче, као да се ништа напољу не догађа. Дуго, тако, уз топовску пратњу причамо, а Црни Септембар ту, поред нас, све време држи воки-токи, позива, слуша, даје инструкције и наређује некоме, негде.

Неколико пута се Арафат враћа на Маршала, потрошили смо на њега добар део ноћи. И грмљавина је већ утихнула… Каже да Палестинци немају у свету бољег пријатеља од Тита и Цеа, те чега да се увери да сам то забележио…

– А Руси? – запиткујем.

– Свакако. Али они имају „табанџу“ (кубуру, пиштољ). Тито нема табанџу, а нимало се не плаши да нам притекне у помоћ… И ево, шаљем му пољубац – то обавезно да напишеш…

И ту Арафат прислони два прста на усне, „цмокну“ и посла кроз прозор у мрак гласан пољубац „мом пријатељу Маршалу“.

За све време ноктурна Абу Ијад одобрава главом, али не проговара ни речи…

Хтео бих да се вратим на Минхен, да га неким Езоповим језиком упитам – кад ми се већ пружила ретка прилика да седим у његовом „бункеру“ и пијем чај од „заатра“ (либанска нана), и још у друштву организатора, наредбодавца и егзекутора „Црног септембра“ у Минхену – каква је политичка корист (или штета) палестинском покрету од убиства десетак израелских невиних атлетичара, али не налазим речи. А, богами, ни храбрости.

 

Изневерен дух олимпизма

Јасера Арафата више нема, главној личности, мозгу и оперативцу „Црног септембра“ Израелци су, у вратоломној, одважној командоској операцији, у срцу туниске престонице, наплатили Минхен.

Вилијам Хана у канадском „Глобалном истраживању“ (7. август) мисли такође да су олимпијске игре постале више од атлетског надметања. За њега је „минут ћутања“ у Рију, уприличен да буде комеморативно подсећање на израелске жртве у Минхену, истовремено и хумани гест, али и чин хипокризије и дуплих стандарда: за похвалу је да се одаје почаст неправедно убијеним људима, али када се већ на једним олимпијским играма спомињу жртве и кривци, неприкладно је и иронично да ни речју нису поменуте, нити је уприличен секунд ћутања за хиљаде Палестинаца убијених у „израелском апартхејду“ током година израелско-палестинског сукоба, почев од „накбе“ (арапски термин за протеривања Палестинаца из данашњег Израела).

Од како су с Пелопонеза кренуле игре посвећене богу свих богова Зевсу, олимпијада се увек успешно или мање успешно отимала искушењу да буде инструмент политике.

Олимпизам је, по историјским записима, почео још 776. пре наше ере; играо се у част и посвету боговима, на месту молитвеног простора за милост божју на оном али и овом свету. У том духу и традицији олимпијске игре трајале су пуних дванаест векова, све док их римски император Теодосије није декретом укинуо (393) као „пагански култ“.

Пре него што су укинуте, олимпијске игре су живеле свој живот уско везан за форму и садржај култног фестивала у славу Зевса, али никада нису постале интегрални део тог ритуала. Уместо тога, текле су као глобални хепенинг секуларног карактера и бивале празник атлетског умећа.

Ако је модерна олимпијада „филозофија живота“ (а не смрти), како каже параграф олимпијске повеље, и ако је олимпијски спорт „у служби развоја човечанства“ који треба да нас „приближи пуној афирмацији људског достојанства“, онда је председник Међународног олимпијског комитета Томас Бах тим минутом ћутања у Рију, у помен настрадалим (искључиво) израелским спортистима у Минхену више (непотребно политички) банализовао игре него што се жртвама одужио. Дух олимпизма захтевао је, ако ништа, да се помену и туђе мртве душе кад се већ спомињу на месту где им није место, а има их на обе стране израелско-арапског сукоба, за монументалну гробницу.

Вилијам Хана, израелски писац и публициста, каже: „Ми, Јевреји, треба да будемо пажљиви. Израел је критеријум по коме се суди сви Јеврејима. Као јеврејска држава, Израел је критеријум за препознавања јеврејског карактера… Свака пукотина у израелском понашању може да се изроди у емпиријски доказ о валидности антисемитизма. Била би трагична иронија да јеврејска држава постане фактор у ширењу антисемитизма. Израел мора да рачуна на цену оваквих промашаја по Јевреје у целом свету – фронт антисемитизма почиње у Израелу.“

Томас Бах је у Рију, дакле, тим минутом ћутања унизио минут ћутања. Мртви му то не могу замерити, а Израел и живи Јевреји би од тог минута могли да имају многе минуте штете.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *