Министров средњи прст

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

У грозничавом упињању да се заустави „јуриш“ екстремне деснице, у конкретном случају Алтернативе за Немачку, две велике странке, социјалдемократе и конзервативци, кренули су различитим путевима: први у реско и одлучно „разграничење“, други у популистичку авантуру „отимања“ и „покривања“ њихових интригантних тема

Један (пркосно) уздигнут прст, гест универзално разумљив, без превођења, а и кажњив по (строгим) немачким прописима у саобраћају, постао је, на заласку врелог лета, ужарена медијска и политичка тема у овој земљи. Превасходно (и искључиво) због власника тог прста. А реч је о високо рангираној политичкој личности, министру привреде, вицеканцелару и, уз то, шефу најстарије и најугледније немачке политичке странке Социјалдемократске партије (СПД) Зигмару Габријелу.

На његову главу сручила се, наједном, лавина јавних критика и подука о политичкој (не)култури и коректности. Тако силовито да је чак и руководство странке, што се, иначе, ретко чини, и не без велике невоље, било принуђено да се јавно, макар благо, дистанцира од свог лидера. Из берлинске палате „Вили Брант“, централе СПД-а, саопштено је да Габријелов гест свакако није „примерена форма комуникације“, али може бити разумљив: и министар је, коначно, човек.

[restrictedarea]

ВАРНИЧАВА НАЦИОНАЛНА ТЕМА Да би се могло разумети како је једна наизглед бизарна ситуација постала варничава национална тема, и од, у друкчијим приликама и околностима, политичког комарца направљен политички слон, мало „предисторије“. Зигмар Габријел је реаговао емотивно бурно на једном предизборном скупу у Саксонији. Из крајње личног разлога. И ширег, страначког и политичког.

Најпре о овом првом, личном. Један гневни учесник споменутог скупа јетко је сасуо у лице Габријелу да разара земљу „какву је његов отац волео“. А отац председника Социјалдемократске странке борио се, ето, за етнички чисту, аријевску Немачку, којој сада, пред „најездом“ избеглица прете „однарођавање“ и „пропаст“. Био је, наиме, нациста. Они који изблиза, и боље, познају Зигмара Габријела, социјалдемократу „Брантове школе“ дубоких антинацистичких уверења, кажу да је то с оцем увек за њега било болно. Не сама чињеница да је био нациста у време Трећег рајха. Остао је у томе, констатовао је једном јавно његов син, „неизлечив“: до краја живота, а умро је 2012, оправдавао је нацистичке злочине и Холокауст.

ИГРЕ С ВАТРОМ Сада о оном другом, страначком и шире политичком разлогу. У грозничавом упињању етаблираних немачких политичких странака да се заустави јуриш ултрадесничарске и ксенофобичне Алтернативе за Немачку, која је већ, на препад, први пут излазећи на изборе, освојила већину покрајинских парламената и, како ствари тренутно стоје, незадрживо креће на Бундестаг, социјалдемократе и конзервативци су кренули различитим путевима.

Црвени (социјалдемократе) изабрали су излазак на барикаде и обрачун без милости с ултрадесничарима. Зигмар их је (опет његова импулсивна природа) на једном скупу на истоку земље, где „патриотски борци“ за одбрану запада од исламизације (Пегида) доводе политичку атмосферу (Дрезден, Лајпциг) месецима до усијања, назвао „чопором“, што је, такође, изазвало велике (јавне) контроверзе. Црни (конзервативци) су изабрали, уместо реског разграничења, другачију тактику: у „отимању“ тема на којима, бар за сада, ксенофобични „алтернативци“ политички профитирају.

Последњих дана, а пред (веома) важне покрајинске изборе у две покрајине, Мекленбург – Предња Померанија (4. септембар) и Берлин (престоница има статус покрајине, 18. септембра) Хришћанско демократска унија (ЦДУ) лансирала је у политичку орбиту неколико (десничарски) интригантних тема. О евентуалној забрани ношења бурки на јавним местима и (спорном) двојном држављанству, на пример.

Популистичка лавина је кренула и још се не зна где би могла да се заустави. У ужарену политичку лаву ускаче се, истина, за сада, обазриво, али све учесталије и бучније. Док увек наглашено опрезна Ангела Меркел, као успут, упозорава да жене, „покривене“ из религиозних разлога, немају шансе да се интегришу у немачко друштво, неки њени страначки саборци су резолутнији: бурке и никаби су неспојиви с немачким (лаицистичким) уставом и треба их, једноставно и хитно, забранити.

Јирген Тритин, веома утицајни политичар из редова Зелених (био је, између осталог, министар за екологију у влади социјалдемократе Герхарда Шредера) упозорава (ауторски текст у „Шпиглу“) да је то опасно поигравање с популизмом које би могло да се заврши у – чистом расизму. Тритин, наиме, поводом захукталих расправа о буркама и двојном држављанству, опомиње конзервативце да би лако, и фатално, могли да се прерачунају у тој „игри с ватром“: ксенофобични бирачи, а потенцијално их је, очигледно, све више, између „копије“ (конзервативци) и „оригинала“ (у овом случају „алтернативци“) увек ће се радије, по логици ствари, определити за „оригинал“.

Према тренутним предвиђањима и прогнозама, кад је реч о већ споменутим изборима у покрајини Мекленбургу, алтернативци опасно „дувају за врат“ конзервативцима: први би могли да освоје нешто изнад двадесет, други до двадесет процената гласова. И та чињеница доприноси додатној, и програмираној, драматизацији политичке сцене: иако су они најважнији парламентарни избори, за Бундестаг, тек за годину дана, не треба чекати.

СУМЊИВИ (НЕМАЧКИ) ТУРЦИ У том контексту, по уверењу неких политичких аналитичара, у јавну расправу убачена је, поред бурки, још варничавија тема двојног држављанства, при чему су, у првом реду, и превасходно, спорни – Турци. Нико, наиме, не доводи у питање, ни у помисли, дупле пасоше деци из америчко-немачких или швајцарско-немачких фамилија; под (јавном) сумњом је лојалност власника немачких пасоша с турским коренима, а њих је нешто више од пола милиона.

Питање дуплих пасоша и двојног држављанства од вајкада је била деликатна политичка тема у Немачкој. Она је, по правилу, потезана уочи избора, покрајинских или савезних, као „курентна“ политичка роба: хоће ли превагу однети, кад је у питању држављанство, као услов, искључиво национални, етнички критеријум, или онај демократски и републикански. Конзервативци су увек инсистирали, и истрајавали искључиво на „држављанству по крви“ и „немачким коренима“.

Тек се коалициона влада социјалдемократа и Зелених (Шредер–Фишер) изборила за укидање „етничког монопола“ и давања права на држављанство и онима који су рођени у Немачкој, ту одрастали, школовали се, запослили и плаћали порезе. Најпре је уведено „држављанство на пробу“: његови власници би се с навршеном 23. годином живота опредељавали на коју ће страну. Схваћено је, касније, да се читаве генерације не могу „држати на пробу“, па је тај услов, и узус, отпао.

ШОК ИЗ КЕЛНА Политички и медијски рефлектори окренути су, готово напрасно, двојном држављанству као спорном после великог скупа (више од четрдесет хиљада учесника) ватрених присталица Реџепа Тајипа Ердогана у Келну, у знак подршке после неуспелог војног пуча против турског председника. Знатан део бројне турске заједнице у Немачкој (барата се с три милиона, уистину та бројка је већа) гневно је реаговао што немачке власти нису дозволиле да се Ердоган, видео-линком, директно обрати учесницима скупа у Келну.

Немачка јавност је после Келна деловала (несхватљиво) затечено и реаговала готово запањено, пред чињеницом овде одавно знаном. Видљивом голим оком, а не само на основу бројних социолошких и политиколошких истраживања: да „њихови Турци“ у суштини нису њихови. Знало се, наиме, одавно, и зна се за Кројцберг као „Истанбул у Берлину“. А то је само један од, иначе бројних, симбола гетоизираних паралелних светова у великим немачким градовима, забрана у којима Немци (готово) „немају шта да траже“.

Келн је само додао још једну немачку невољу у односима са званичном Анкаром које су се, за релативно кратко време, готово експлозивно згуснуле: никада турско-немачки односи нису били пред толиким дипломатским искушењима и проблемима, усијавајући озбиљно и опасно домаћу политичку сцену. Од случаја немачког новинара и сатиричара, који је у једној телевизијској емисији увредио Ердогана, затим резолуције Бундестага у којој је османско истребљење Јермена означено као геноцид, због чега је званична Анкара „прокључала“, до обелодањивања једног „папира“ у Берлину који је Ердогана практично представио као човека који протежира и штити терористе и тероризам.

Посебно је ова тема запаљива у Анкари. Али и у Берлину. „Папир“ је овде изазвао озбиљно спорење, и јавно препуцавање, између два министарства и две владајуће коалиционе странке. Министарства унутрашњих послова, у „власништву“ конзервативаца, и Министарства спољних послова, које држе социјалдемократе.

Из првог је потекао тај фамозни „папир“, као одговор на једно питање посланика Левице у Бундестагу. У њему је, поред осталог, констатовано, а иза те констатације налазила се, очигледно, анализа немачке обавештајне службе, да је Турска постала „акциона платформа“ за обједињавање радикалних исламских групација у (запаљивом) региону Блиског истока, што је све последица уочљиве исламизације турске унутрашње и спољне политике. Споменута је и директна Ердоганова повезаност с терористичким организацијама, у конкретном случају с (египатском) Муслиманском браћом и палестинским Хамасом.

Медији примећују да у том „експлозивном папиру“ и нема много новог. Његова „експлозивност“ садржана је, међутим, у чињеници да је обелодањен у тренутку ионако запаљивих односа између две земље. Министарство спољних послова покушало је да спаси што се још могло спасти: јавно се оградило од изнетих „паушалних оцена“ и саопштило да је све урађено мимо њих. Из министарства унутрашњих послова признали су да, „грешком“, нису консултовали дипломатију, а званични канцеларкин представник за медије избегао је да коментарише спорни „подухват“, уз поруку да је Турска била и да остаје важан партнер Немачке.

НИ С ЕРДОГАНОМ, НИ БЕЗ ЕРДОГАНА Опозиционе странке, Левица и Зелени, траже после ових „открића“ неодложну расправу, већ за почетак септембра, у Будестагу: ако ствари заиста тако стоје, кажу, мора се преиспитати, радикално, политика према Турској.

Констатација владиног представника да је (посебно) важан партнер Немачке, очигледно није превише успокојила Ердогана и званичнике у Анкари. Отуда стижу несустале оптужбе на рачун Запада, при чему се посебно спомиње и Немачка, да се није, јасно и гласно, оградио од пуча: није се, изричито, тим поводом, и у том оквиру, огласио, тврде, готово ниједан политичар високог формата.

Тако се умножавају немачке муке с Ердоганом: ни с њим, ни без њега. Нема, саопштава Министарство спољних послова, упркос све бројнијим разликама, ниједног спољнополитичког сценарија у којем Турска није потребна као изузетан чинилац и партнер.

За саму Меркелову је одржавање дијалога и поузданих веза са све неугоднијим и тежим партнером, који уочљиво „окреће леђа Западу“, у политичком смислу, судбински важно. Њен дил с Ердоганом око избеглица је, добрим делом, питање њене канцеларске судбине: у Берлину се и даље, јавно и званично, наглашава да другог решења, „плана Б“, нема, иако медији откривају да се на њему ради, у случају да непредвидљиви „султан“ коначно дигне руке од мигрантског „дила“.

[/restrictedarea]