Милановићева плава крв

РАЂАЊЕ НОВЕ ХРВАТСКЕ АРИСТОКРАТИЈЕ

МилановићПише  ФИЛИП РОДИЋ

У тренутку када се антисрпска хистерија у суседној Хрватској приближава врхунцу, раније достигнутом само у два наврата – током Другог светског рата и за време Домовинског рата, бивши премијер ове земље Зоран Милановић открива нам да је предуслов за изборну победу припадност аристократском слоју за који је услов усташко порекло

Немачки екстремно-десничарски музичар Ландсер (жаргонски израз за пешадинца – „прашинар“), који је због својих текстова робијао, у једној песми пева о томе како је на тавану у прашњавој шкрињи нашао стару есесовску униформу свога деде и како ће и унук једног дана бити „штурмфирер СС“-а. Иако је ова песма апсолутни хит међу европским десничарима и препевана је на више језика, укључујући и руски, певач Михаел Регнер био је осуђен на три године затвора, а бенд је забрањен. Тако је то у Немачкој.

[restrictedarea]

У Хрватској, међутим, када високорангирани политичар изненада открије усташку униформу свог деде у прашњавој шкрињи на тавану, и јавно се тиме похвали, то није повод за затвор и за забрану партије него услов за изборну победу. Томе се, макар, надају Зоран Милановић и његова Социјалдемократска партија (!). „Мој је ђед био усташа, а то мом оцу из партизанске обитељи није сметало“, изјавио је Милановић на предизборном сучељавању с лидером Хрватске демократске заједнице Андрејом Пленковићем. Предизборно сучељавање састојало се углавном из истицања како и ми (социјалдемократе) „коња за трку имамо“ и како и међу нашим прецима има сабораца вашег Гојка Шушка и иних усташа. Дакле, у суседној земљи више није довољно доказивати ко од кандидата у себи има више хрватске крви него се прешло на виши ниво, па је неопходно доказивати ко има више усташких еритроцита. За разлику од Стјепана Месића, који није морао да се хвали улогом свог стрица Марка у Другом светском рату, храброг борца „Вражје дивизије“ који се предао Црвеној армији код Стаљинграда, па потом ослобађао Београд, Милановић је, изгледа, на то приморан. Месић је, с друге стране, своју оданост домовини доказао делима, па није много причао породичне приче. Милановић је, упркос бројним досадашњим суманутим изјавама које никако не иду с духом социјалдемократије, и даље сумњив „правим Хрватима“, неспособним да свој национални идентитет дефинишу било како другачије до на негирању српства.

На крилима социјалдемократије Милановић иде корак даље и објашњава нам да његов други деда, онај из партизанске обитељи, то није замерао. Па и зашто би? Од Андрије Хебранга преко Фрање Туђмана, па до поменутог Марка Месића, јасно је да се усташтво не мора везивати за било какав „фашизам“, него искључиво за „хрватство“. Наведени примери јасно нам говоре да се могло бити и партизан и усташа и да та два нису неспојиви појмови као што су код Срба четништво и партизанство. Док Србе раздваја јасна идеолошка подељеност, у Хрватској се два пола, десница и левица, идеолошки спајају у негирању српства које им је основа, а различитости су у нијансама. У складу с тим, Милановићев иступ нам указује да су у Хрватској и данас политичке разлике небитне и да се сучељавање партијских програма своди на то ко је више усташа, односно ко је мање Србин, а више за дом спреман.

Да би Милановићево откриће на прашњавом тавану требало посматрати из ове перспективе оцењује и новинар Јутарњег листа Роберт Бајруши, који се чуди томе како је Милановић читавих девет година скривао ову тајну и зашто нас на стари таван није повео раније, приликом једне од многих расправа о Блајбургу, Тезном и Јасеновцу или у неком од ранијих интервјуа. „Свих тих девет година Зоран Милановић шутио је о ђеду усташи, иако је врло исцрпно описао повијест властите обитељи још од средине 19. стољећа“, пише Бајруши и проницљиво додаје да „телевизијско откривање усташе у обитељи упућује на то да се Зоран Милановић жели приказати прихватљивим и за десно бирачко тијело, које је сентиментално у односу на НДХ“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *