Љуба Сахрањен у Ваљеву, граду чији је почасни грађанин био

фото: Ђорђе Ђоковић, kolubarske.rs

Један од највећих савремених српских сликара, од прошлог уторка почива у ваљевском насељу Брђани, неколико десетина метара од куће у којој је одрастао, са погледом на свој вољени град

У присуству породице, многобројних пријатеља, представника државних институција и поштовалаца његове уметности у ваљевском насељу Брђани – делу града у којем је провео детињство и рану младост и који је посебно волео сахрањен је један од највећих савремених српских сликара, уметник високог светског реномеа Љубомир Љуба Поповић. (Преминуо је 11. августа у Београду у 82. години после дуге и тешке болести).
Комеморацији у Центру за културу, опелу у Храму Васкрсења Господњег и сахрани једног од највећих савремених српских сликара присуствовали су, између осталих и председник САНУ Владимир Костић, министар културе и информисања у Влади Србије Владан Вукосављевић, некадашњи фудбалски ас Душан Савић, колекционар и некадашњи фудбалер Иван Ћурковић, академик Матија Бећковић, некадашњи градоначелник Ваљева и министар у Влади Србије Душан Михајловић, књижевник Радован Бели Марковић, као и многе друге јавне личности.
Од великог сликара, брижљиво бираним и емоцијама натопљеним речима опростили су се колеге, пријатељи, представници Града и државних институција и бројни поштоваоци Поповићевог рада. „Печат“ објављује беседе које су овом приликом изговорили Владимир Костић, Иван Ћурковић, Душан Михајловић.

Владимир Костић, председник САНУ
Љубо, извини и опрости

Испред Српске академије наука и уметности (САНУ), чији је члан био, јер другачије није ни могло бити, да неспретно парафразирам Шекспира, нисам овде да сахрањујем господина Љубу Поповића, већ да га славим. Нисам имао ту привилегију да га упознам: зашто би он за такво познанство уопште имао интереса? Ипак, не могу а да се не осврнем на сенку која последњих година злокобно покрива однос покојника и САНУ. Могао бих попут какве хуље да оперем руке констатацијом да су неспоразуми проблем неких других људи и других времена која су ми непозната, али нећу и немам права на то. Мисао једног другог, нажалост такође покојног академика ми посебно данас не да мира: да су људи од талента најређи, а они чији се таленат и остварује кроз свакодневни аргатински напор, они иза којих остаје креација и дело, попут господина Љубе Поповића, броје се на прсте једне руке. И да се стога морају неговати! Зато овде и сада, пун поштовања, без стида и недоумице, испред институције коју игром случаја представљам, за грешке и увреде, ако их је било и како год да их је покојник доживео, неспоразуме које су други умели и да злоупотребе и још ће их злоупотребљавати, говорим искрено и нажалост посмртно, неуобичајену српску реч: „Љубо Поповићу, извини и опрости.“ Сусрет који су заједнички пријатељи припремали и на коме сам ово исто могао и за живота да му пренесем, претекла је смрт.
Мислећи о делу овог великог уметника и вашег суграђанина, пада ми на памет прича о архетипском односу ученика и учитеља, коју је ако ме посустало сећање не вара, управо испричао господин Љуба Поповић. Наиме, покушаћу да импровизујем: студент, а зашто не баш Љуба Поповић, током вежби на Академији слика своју слику, а дискретни професор, зашто не баш Милуновић, стоји иза леђа и у једном тренутку, скрупулозно и опрезно сугерише студенту: „Ако бисте овде ставили мало плаве боје, колега, слика би била сјајна.“ Студент барбарогенијски готово баца кичицу, не прихвата естетску интервенцију и у својој стваралачкој ексклузивности протестује: „Ако бих овде ставио плаву боју то онда не бих био ја, већ ви“, изговарајући име учитеља. Од тада пролазе деценије, слика никада није завршена и стоји у углу атељеа. У јесен сопственог живота некадашњи студент, а сада велики сликар који је надмашио и свога учитеља, лежећи у атељеу гледа ту исту слику и мисли: „Каква би то сјајна слика била да сам овде ставио бар мало плаве боје.“
Господин Љуба Поповић је на колективну слику наших узлета и често запостављене мисаоности и лепоте (ако је то права реч да се дефинише његово сликарство, у шта сумњам) коначно и беспоговорно, а пре свега на време, ставио свој део плаве боје, свој део плаветнила у коме и ми незаслужено делујемо боље. Испред САНУ имам жељу да му на испраћају поручим: „Путуј стога мирно, игумане, и не жали манастира, ти си свој део у нашој цркви до детаља осликао.“

Иван Ћурковић
Слике имају сопствену судбину

Много тога је речено у ова три до четири последња дана о животу, раду, успесима, признањима која је Љуба у својој дугој, богатој и више него успешној каријери заслужио и добио.
Желим да говорим пре свега о моме односу према људима, генерално уметницима, који су стварали и остављали дубоке трагове у култури, а то се темељило на следећим вредностима: љубав према ономе што стварају, дубоко поштовање и пријатељство од више деценија. Имао сам и имам много пријатеља, али неколико њих, тачније тројица, који су се бавили оним што називамо културним стваралаштвом, тим духовним богатством, оставили су на мене и моје културно образовање дубок траг и неизбрисив печат.
У свим случајевима, искрено и реципрочно пријатељство и интересовање за оно чиме смо се професионално бавили, учврстила су нашу блискост, која је била вишедеценијска и која никада није имала иједну мрљу или неспоразум.
Још док се нисмо први пут срели, а од тада је прошли више од три деценије, Љубине слике и цртежи које сам понекада виђао веома су ме интригирали…
А када је крајем седамдесетих променио свој дотадашњи опус, нови тонови боја, одређена мистика, нешто што ни до данас нисам у потпуности одгонетнуо – а нисам се ни много трудио – сасвим ми је одговарало да све то ставим у контекст лични, који желим…
Онда смо се сусрели и упознали, али и тада сам имао осећај да се познајемо много дуже.
Данас сам окружен Љубиним сликама, имам времена, покушавам да читам шта је Љуба, на тако волшебан начин, преносио на платно.
Љуба је био човек широких интересовања. Ту спада и спорт, којим сам се бавио и који је веома добро познавао, пратио и волео.
У том вишедеценијском дружењу и пријатељству имали смо време предвиђено за галерије и музеје Париза, филм, као и за спортска такмичења и анализу свега тога помало…
Долазио сам често у његов атеље, мало мистично место у коме се налазила и његова приватна библиотека, веома богата и јединствена, на коју је био посебно поносан.
Прва слика коју сам узео била је значајно дело из 1991. године назива: „Омаж Фредерику Полу – назив Капија“.
То је једна од слика без које је тешко замислити било какво озбиљније, целовито и ретроспективно представљање Љубиног стваралаштва.
Тако је почело, као и задовољство с којим је он, Љуба – прихваћен од свих чланова моје породице, посебно супруге Снежане и кћерке Еле, с којима сам заједно формирао једну целовиту збирку и на коју сам веома поносан.
Сећам се и наших разговора о сликарству, његовом, а и генерално, и издвојићу два његова размишљања – опсервације, које сам посебно упамтио…
Говорио је: „Сада ми се, после шест деценија посвећених сликарству, чини најважнијим управо то што су моје слике, најпре мени самом, а онда и другима, отвориле пролаз у неке димензије постојања, другачије од баналне свакодневице. Ја сам тиме своју мисију обавио…“
Друго, његова слика тестамент о којој ми је понекад говорио. Било је то једно јако велико платно, веће од свих дотадашњих и дао му је име „Има ли живота после смрти“. Та слика се сада налази у једном замку у Нормандији, код великог колекционара Љубиног сликарства Мишела Пукса. Ту слику радио је три године и била је врло компликована с доста трансформација.
Памтим његове речи: „Када слика одмакне, она почне да намеће своје законе и оно што је необјашњиво, тада слика тражи да од ње направиш нешто што није оно што ти хоћеш.
Та слика ме је веома уморила, а онда сам читајући једну књигу, коју сам добио на поклон – Тајанствени пламен краљице Лоане од Ека – нашао реченицу која је толико моја, а у овом тренутку, додаћу, изузетно симболична, која каже: ’Тај лик не жали што ће умрети, али страшно жали и брине, шта ће бити с његовом библиотеком.’“
И цитирам Љубине речи: „Ни мени није жао да одапнем него ме јако брине коме ће и где ће ићи све те моје књиге и стрипови…“
Питам га логично: „А слике?“
„Њих немам, свега неколико је код мене. Слике имају сопствену судбину, на коју се не може утицати и о којој је чак илузорно и размишљати. Једино је важна та чудесна енергија, која кроз њих струји и која оставља трагове како у животу сликара, тако и у животу колекционара.“
И на крају имам потребу да кажем:
Смрт, нажалост, не пита за време, она је увек иста, неизбежна и узима нам оне за којима остају само лепе успомене и сећања на доброту и честитост.
Љуба ће остати с нама, у нашим сећањима, невидљив али веома присутан.
Изгубили смо великог пријатеља, али не и његову душу. Она ће бити, као и његов лик, вечно и стално присутна у нашим сећањима, у нашим срцима.
Почивај у миру, драги и велики пријатељу, и нека ти је вечна слава и хвала за све…

Душан Михајловић
Грађанин Центра Галаксије

Поштовани пријатељу, велики човече, сликару светла, српски академиче, почасни грађанине Центра Галаксије, окупили смо се овде на Боричевцу, највишем делу твојих Брђана, не да бисмо те заувек испратили већ да бисмо започели нови, трајни дијалог с тобом и твојим делом.
Свима нама недостајаће твоје физичко присуство, посебно твојим кћеркама Адријани и Тијани, сину Алекси, животним сапутницама Наташи и Славици. Ипак, сви ми спадамо у привилеговане људе – познавали смо те, живели и сарађивали с тобом – Бесмртником који се преселио у вечност.
И тамо си отишао својом вољом. У то ме уверавају вишедневни разговори које смо пред ову Нову годину водили у Бањи Врујци код нашег „Ваљевца“. И посебно, последњи разговор у болесничкој постељи.
Ти, јак и моћан, ти, који си живео спартански и био физички спретнији од многих професионалних спортиста, ти, кога нисмо могли да пратимо када си нас кајаком терао око острва Јакљан, нашао си се, не твојом грешком, немоћан, тешко покретљив.
Не желећи да те физичка слабост удаљи од слика којима си живот посветио, напустио си овај свет. Тако те нико неће памтити као беспомоћно биће.
Јер имамо по чему да те памтимо. И то толико, да се набројати све не може!
Навиру слике с Врдника, с првих испитујућих сусрета, бескрајних разговора на Јакљану, ноћи у париском атељеу, радости које си нам приређивао у Ксеропотамију, дивљем сеоцету с погледом на Атос. Неизмерна је благодет када те Љуба води кроз Лувр и дарује ти оно знање за које би остао ускраћен као обичан смртник. Пред очима су ми јутарња кафа и кроасан у твом париском кафеу, остриге које смо у „Четри папка“ листили на ужас присутних Ваљеваца. Надреално данас делује сцена твог извлачења на Повлен по пролећном снегу са повређеним коленом умотаним у губере на воловским саоницама.
Моју породичну кућу краси велики формат који си изузетно насликао и назвао „Повлен“, као и бројни мали формати које си нацртао током разговора, или на разгледницама које сам ти слао.
Тебе знају као великог сликара, па о томе нећу говорити. Рекли су и написали о твом делу најбољи критичари светског сликарства.
Посведочићу зато да ти је мало који савременик раван у познавању књижевности, филма и стрипа.
Тачније речено, цивилизације уопште.
О томе сведочи библиотека у твом атељеу, као и цитирање текстова стрипова, који су излазили за време Другог светског рата, у твојој 82. години.
Вредело је разумети твој патриотизам и однос према Европи. Штета је што те нису разумели они који су одлучивали.
Већина Ваљеваца те зна као творца Модерне галерије Ваљево, која од давне 1985. године представља један од светионика Ваљева.
Мало ко зна, сем Ђула, да бисмо да није било тебе имали огроман бетонски хотел на старој аутобуској станици уместо Хотела „Гранд“ и Трга војводе Мишића.
Још мање се зна да је твојом заслугом почео краткотрајни препород нашег града. Наиме, када смо направили списак од 120 неопходних пројеката, за чију реализацију не би био довољан 100-годишњи буџет града, поставило се Галилејево питање: шта је тачка ослонца?
Ти си био јасан и одлучан: Култура је та тачка ослонца!
И био си у праву!
Поштено си зарадио звање почасног грађанина.
Уверен сам да није мање важно што си за своје Брђанце, које си толико волео и уважавао, био и остао само њихов Љуба Пенце!
Нама остаје да се запитамо: шта даље с тобом?
Живеће твоја Модерна галерија Ваљево!
Ускоро ће заживети, по твојој замисли, и Музеј фантастичног сликарства у згради старе железничке станице!
Али ред је да одговоримо и на питање: зашто те нисмо пустили да на миру почиваш поред родитеља, или поред бесмртне Десанке, чак ни у порти ваљевске цркве?
Нисмо дали, довели смо те овде.
Да ли због погледа на цело Ваљево и плана да се подигне црква?
Свакако, не само због тога.
Хоћемо да твој долазак означи почетак градње храма светлости, светилишта које ће бити још један бисер у огрлици коју чине манастири Ћелије и Лелић с горостасима духовности светим Ава Јустином и владиком Николајем; Бранковина с горостасима модерне српске државности и поезије Ненадовићима и Десанком; храм хуманости с хероином Надеждом Петровић, докторима Куком, Тиховеном и другим јунацима Ваљевске болнице.
Уверен сам да си зато први у Алеји великана ваљевског краја, будућем прелепом парку, где ће се наћи скромна црква и капела, амфитеатар и павиљон у коме ће се неговати Култура која се пише великим почетним словом. Она Култура за коју си поуздано знао да је мера и суштина наших живота и људске цивилизације.
Очекујем да ће наследници, твоји галеристи и колекционари, Град и Република, основати Фондацију „Љуба Поповић“, која ће чувати твоје стваралаштво и обезбеђивати награду за младе који крећу твојим стопама.
А тим надама и вером, поздрављамо те, Велики мајсторе Светла, захвални за све што си нам оставио!
С љубављу ти хвала Учитељу мој што си ме учинио срећнијим човеком!