Кукавичја јаја

Милорад Вучелић / главни уредник

Можете ли да замислите ситуацију у којој би неког Јеврејина или израелског политичара због изјаве „Никада више Аушвиц!“ напали као претећег и опаког националисту и заступника великоизраелске или ционистичке идеје. Не бисте могли да замислите, сем у случају да се ради о неком окорелом нацисти. То је чак и цивилизацијски недопустиво и било би с ону страну елементарне људскости. Тешко је наћи народ у коме оваква реакција не би наишла на једнодушну и оштру осуду и кривично-правну санкцију, а посебно би се то догодило у случају немачког народа.
Управо о оваквој врсти напада се ради када су у питању реакције званичне и незваничне Хрватске на речи премијера Србије Александра Вучића, изговорене у Доњој Градини на манифестацији обележавања 75 година од почетка геноцида над Србима у НДХ. Вучић је, као што је познато, изјавио да „никада и никоме нећемо дозволити Јасеновац, Јадовно, Јастребарско, ни ’Олују’. Србин више неће у јаму, Србин више неће беспоговорно у смрт“. Хрвати су у овоме препознали великосрпску претњу. Сада се поставља питање, на које није на нама да одговоримо, која је то и каква нација и који то народ нападе на концентрационе нацистичке логоре сматра претњом и нападом на самог себе и своју државу.
Недавно је немачки вицеканцелар и лидер Социјалдемократске партије Зигмар Габријел показао средњи прст нацистима. Без обзира на полемике око политичке коректности, преовлађујући је став да је ово допустив гест када је реч о супротстављању нацизму и фашистима у Немачкој. Намеће се питање шта би тек немачки политичари и политичари из бриселске ЕУ требало да покажу повампиреном усташтву у еуропској Хрватској. И, наравно, какав то грех чине српски званичници када препознају агресивни хрватски нацизам у суседној новонасталој држави. И зашто у нападима на њих учествује и добар део наших медија и извесни опозициони политичари најмањег калибра.
Колико јуче, у знак спровођења идеологије крви и тла хрватска усташија је спаљивала ћириличке књиге и рушила сва српска знамења. Тако су вандалски срушени споменици Николи Тесли и Иву Андрићу, те срушена Теслина родна кућа. Да би попунили рубрику симетрије на српској страни постарала се НВО Иницијатива младих за људска права из Београда и извесна Анита Митић, која је јавно и без стида и срама, а на срећу без утемељења у српској историји, запретила да ће њена „младост Србије“ уништити споменик Слободану Милошевићу „уколико буде подигнут“. При том је пало и образложење да се то чини у име „одбране демократске и европске Србије“. И НДХ је настала да би била део „новог европског поретка“. Остаје за чуђење шта ови представници „младости Србије“ чекају, и зашто не јурну на претечу социјалистичке идеологије и сруше споменик Димитрију Туцовићу и тако претекну ове „мало старије“ који су већ кренули у тај посао. Иницијативу ове „младости Србије“ подржала је и потпредседница ДС Маја Виденовић, у име своје странке и оних „мало старијих“. Можда и у оваквим ставовима треба потражити разлог зашто у Београду још увек нема споменика Стефану Немањи. Требало би од ове Иницијативе младих за људска права причувати и споменик Николи Пашићу, јер је Србију водио у три рата!
Овакве појаве неће, наравно, изазвати другосрбијанско, а уз то „научноисторијско“, згражање и то неће бити повод и разлог да се каже да би таква Србија одиста била „каљави забран“. Насупрот томе, данашња и постојећа Србија представља „крвави забран којим су некада давно тутњале туђе, а после стицања независности кренула да је гази сопствена војска“, чије је дивљање онда зауставила „НАТО интервенција“. Особа која изриче овакве ставове о Србији је високо приватно и породично спонзорисана од државе и веома утицајна на катедри за историографију Београдског универзитета – Никола Самарџић. Та особа, која је пре две деценије наступала као фанатични и неразумни националиста, даје данас путоказе за усмерење – „научна историографска истраживања“ – будућих генерација историчара са покличем, како се зове и рубрика под којом пише, „Продор у 21. век“.
Када је већ о ратовима реч, занимљива је чињеница да се све чешће појављују потресне и ужасне слике деце жртава данашњих ратова које се шире светским медијима. Те слике морале би бити опомена свим лидерима великих сила које производе ратове. Али оне очигледно не обављају ту функцију. Напротив, то као да је само подстицајна слика за ужас и зло. У некадашњим ратовима било је великих јунака, али њихово описивање и величање је увек зрачило неком опомињућом племенитошћу која је подстицала добро, моралну свест и потребу да се казни злочин. Јунаци су били и надахнуће и симбол правде. Данас више нема именованих јунака ратова и битака, то су само анонимне силе и технолошке шифре, а појединачно сликање жртава као да је престало да било коме одговорном буде људска и морална опомена, и као да их подстиче на све веће злочине.
И због тога је драгоцено што имамо именоване и славом овенчане наше спортске јунаке са олимпијаде у Рију. Они су симбол извојеваних спортских битака и углавном праведних исхода. То су у овом свету једини именовани јунаци и прави победници.
Овај сјај не може нарушити ни увредљиви и понижавајући цинизам наших таблоида, попут „Блица“, који на насловној страни поставља питање по коме је „Србија на раскрсници“ и бира између Тијане Ајфон и Тијане Богдановић. Србија никада није била пред таквим избором, она је увек за Тијану Богдановић, а Тијана Ајфон је одавно избор и „Блица“ и других таблоида, и не само избор већ њихова искључива творевина од које претежно и живе и покушавају да је свима наметну. Не пролази овога пута то потурање кукавичјег јајета.
Највеће и најсрдачније честитке нашим спортистима на освојеним медаљама и победама на олимпијади у Рију.