Колико вреди немачка фасада?

dragomir-antonic-BWДрагомир Антонић 

Немци поручују да док се не открију починиоци паљења амбасаде у Београду 2008. нема ништа од отварања поглавља. А шта ми да кажемо за стрељане хиљаде ђака у Крагујевцу?

У Србији је време променљиво. Киша, негде и град, олује и ветрови, затим сунце и врућине, па „хајде Јово наново!“. Свико се Србин на промене, трпи и ради, ником се не жали, сем међусобно кад са другима, који исту муку муче, разговара. Научио Србин – радник, сељак, учитељ, лекар, војник, новинар, професор – да се носи са својом муком и да је јавно не казује. Шта да се ради, таква му је судбина.

[restrictedarea]

ВАШАР И ВАШАРЏИЈЕ Вашар о Светом Илији у Книћу се одржао као и сваке године. Време вашару и вашарџијама није ишло наруку, али сви су се пророку Илији веселили. Вашар је прилика да се људи сретну, развеселе, виде, испричају и претресу светске теме. Некако изненада главна тема разговора постадоше Немци и захтев Немачке да „ако се не открију починиоци који су запалили њихову амбасаду у Београду 2008. године нема ништа од отварања поглавља“. Нема евроунијаћења ако се пиромани не открију, рекоше Немци.

Времешни домаћин читајући наведену вест у новинама, а родом из Грошнице код Крагујевца, упита наглас: „А шта ми да кажемо за стрељане хиљаде ђака у Крагујевцу? Који услов ми Немцима да поставимо? Да ли да од Меркелове тражимо да похаписи наследнике Крупа, Поршеа, Фарбена… – има их доста живих – због разарања и убијања Срба кроз цео двадесети век. Да их питамо јесу ли казнили оне или потомке оних који су издали наредбу – убити 100 Срба за једног Немца. Или што су нас 1999. године као део НАТО монструма засипали отровним бомбама и убили на мосту у Варварину Сању Миленковић. Шта потомци Срба могу тражити од монструозних немачких ратних злочина извршених над њиховим очевима, мајкама, браћом, сестрама, дедовима?“

Нисмо слепи, видимо да су нацисти, усташе, ханџар дивизије поново дигли главу и спремни су да Србе поново убијају, кољу, спаљују или на колац набијају. Нико од бриселских мудросера ни реч да каже, да опомене, а камоли да запрети Хрватској због позива на линч Срба. Да опомене Немачку због нових захтева према Србији. Ватикан ћути, а Римска курија се смејуљи. Убити православца, па још Србина, није никакав злочин. Издаћемо убицама опроштајницу грехова и то бесплатно. Платиће то нека невладина фондација или фонд који је за надокнаду опроста грехова већ формиран. Може се евентуално неком и опростити ако промени веру и нацију.

 

СКРЕНИМО С ПУТА Ниједан злочин учињен над Србима не може се мерити са зградом којој је изгорела фасада и где нико, Богу хвала, није страдао. Упаљена фасада вреднија је од милиона побијених Срба, уништених градова, спаљених села, затртих породица и огњишта. Не, све то није важно, јер ако ми Срби сами не откријемо „кривце“, чија су нам имена и презимена Немци доставили, нема нама евроунијатског пута!

Могуће је, ако наша власт услиши захтев Немаца, а не би била првина, да се на следећој кривини пута у српску пропаст појави захтев да обесимо наше тетке! Шта ће нама тетке кад у савременом евроунијатском свету тетке нису предвиђене. Нема поглавља у коме пише да су тетке саставни део породице, а кад их нема у поглављима, зашто бих уопште и било. Обесимо све тетке или их се бар одрекнимо, а све зарад бољег живота који наводно постоји у далеком свету. Додуше, не каже се где се тачно налази тај свет Утопије и Хиперборејаца, али ако бриселске лелемуде кажу, онда је он стваран и негде постоји.

Крајње је време да све што се дешава око нас и у нашем комшилуку схватимо озбиљно. Опстанак народа је у питању. Неће бити важно, ако до пропасти народа дође, за чије власти се пропаст десила. Није згорег мишљење променити правац и с пута који у општу пропаст води скренути. Паметан човек кад се нађе у слепом сокаку, или налети на вододерину која никуд не води или пак у неку провалију циља, застане и промени правац кретања. Боље скренути него ноге поломити и онда немоћан лежати поред пута или на самом путу чекајући да неко наиђе и помогне. Ко нам гарантује, ако и наиђе, да нас неће с пута само гурнути да другима који у пропаст иду не сметамо. Ако нам и помогне, ставиће нас у колица – без ногу сами не можемо ходати – на њих налепити рекламу некакве хуманитарне организације, а онда нас водати као некад мечку на вашару и свима показивати како су они, због којих смо остали без ногу, велики хуманисти и доброчинитељи.

Узмимо се у памет док још имамо здраве ноге и нешто снаге. Још није касно да се од евроунијатског и НАТО пута одустане.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *