Почетна / Култура / Граничар и границе

Граничар и границе

Djordje NesicПоводом зборника радова „Ђорђе Нешић, песник“ у издању краљевачке „Повеље“

Пише ДРАГАН ХАМОВИЋ

Ако је савремена поезија, глобално и локално гледано, на постојаној маргини друштвеног занимања – којом тек речју можемо назвати положај једног српског песника изван своје матичне државе, у средини где су до јуче, организовано и без последица, разбијали чак и званичне табле, на којима је, поред латинице, и ћириличко писмо

Критика и даље постоји, има гдекад и више писмености и оруђа за рад, али је све мање у позицији да делује онако како памте савременици периода кад је књижевни живот далеко мање зависио од промотивних амбиција и акција заинтересованих страна. Као да и из такве свести, већ неко време, множе се заједнички подухвати читања и верификовања нечијих дела у форми зборника, какав је и двадесети зборник у едицији „Преображење“, посвећен Ђорђу Нешићу, прошлогодишњем добитнику Жичке хрисовуље „за поезију што сведочи и памти повест народа са границе“. Зборник обухвата прилоге о песнику који је изнова скренуо заслужену пажњу на своју поезију збирком Боље је бити у мањини (СКЗ, СКД „Просвјета“, 2015), радове тумача у искуственом распону од Душана Иванића, Јована Делића или, рецимо, Славице Гароње Радованац, све до надолазећих имена попут Јане Алексић, Николе Маринковића или Миломира Гавриловића – уз друге ауторе, од којих већина одраније прати рад овог повученог а изразитог песника.
Двадесето издање у едицији што отпочиње зборником Иван В. Лалић, песник, након тематских свезака о првим добитницима признања с јарким именом Жиче у себи, јесте нека врста институционалног подвига одржања и континуитета Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“ из Краљева и часописа „Повеља“ – у чијем издавачком окриљу овај низ излази. У епохи када се много шта гаси или упушта да тавори, овакав противнапор стварања и обнављања, напор који траје, улива помало охрабрења.
Ако је савремена поезија, глобално и локално гледано, на постојаној маргини друштвеног занимања – којом тек речју можемо назвати положај једног српског песника изван своје матичне државе, у средини где су до јуче, организовано и без последица, разбијали чак и званичне табле, на којима је, поред латинице, и ћириличко писмо. Зауставићемо се само на овом примеру, мада их има толико, још од „етничког чишћења“ хрватских библиотека деведесетих година. Била је и то симболична поента века Јасеновца и јама, од чијег се злочиначког изумевања управо навршило три четвртине века, а чијих смо разорних и мучних последица живи сведоци.
У раздобљу кад нам историјски рецидиви све погубније утичу на животе и, посредством владајућих дискурса, настоје да изокрену наглавце наше представе о свету и нама самима, већина домаћих песника зазире од терета историјске свести, коју пројектанти и оперативци сфере моћи препознају као могући извор бунта и слободарског одговора на задате оквире глобално контролисане и редиговане стварности.
Песник Ђорђе Нешић је отуда у знаку двоструке скрајнутости, која се, судећи по најбољим стиховима које исписује, а поготово последње деценије, више него продуктивно сажела у лирски текст и став, у лирско сведочанство. Нити политички коректан, нити одвећ политички директан и једносмеран, Нешић проговара поезијом што савременост ишчитава из перспективе дубокосежне историјске свести, подложну сликама од Велике сеобе под Чарнојевићем до слика Велике пометње нашег доба и нестанка једног народа с Границе, крајине коју је вековима бранио. Он је песник одговоран према веродостојности лирског задатка и то његову поезију чини значајним доприносом једној великој теми која поезији следује и не може је тек тако скрајнути, разуме се – уколико хоће да избегне суштинску маргину и моралну корупцију.
У гласу Ђорђа Нешића одјекују и обнављају се гласови и Дучића и Црњанског, као и Раичковића, дозива се с изабраним савременицима, остајући с отиском властитог искуственог печата. Почео је, пре ратова за југословенско наслеђе, као интелигентни и виспрени пародичар књижевних погодби, а након трагичног епохалног прелома традицијске лирске погодбе испунио је проживљеним садржајима, високо пречишћеног, слојевитог смисла.
Радови окупљени у зборнику Ђорђе Нешић, песник пружају основну, али довољно широку и утемељену књижевнокритичку слику Нешићеве поезије, да је опише и смести у припадајући књижевноисторијски и поетички контекст. Један смер тога лоцирања кретао се ка континуитетима српске „крајишке“ поезије, а други према путањи личне ауторске еволуције. У фокусу је, с једне стране, била слика рата редукована на његове последице, а с друге – индивидуализовани глас што евокује сопствену прохујалу прошлост и призива обнављање нарушеног поретка, круг рађања плодова земље, с ослонцем на рекреативни напор човека што се обраћа земљи и племенитим аграрним културама што беху подстицај анакреонтске песме, код Нешића уозбиљене и продуховљене. Такође, кристалисао је Нешић у новим песмама и искуство границе, како уже, тако и широко схваћене. Зборник садржи и песникову селективну библиографију, драгоцен извор обавештења читаоцима и тумачима.
Овај обједињени рад тумача разних нараштаја и усмерења поезије прелази у руке књижевно-научне јавности, а предмет му је неспорно вредан појачане и усмерене пажње, као поезија извансеријских одлика. Глас који треба издвојити из безличне множине песничких гласова, из буке што нараста у ово доба општег поравнања, инверзија и релативизација.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *