Почетна / Документи / Грађа за речник 24 – ПОНЕШТО О ПСОВАЊУ И ПЉУВАЊУ

Грађа за речник 24 – ПОНЕШТО О ПСОВАЊУ И ПЉУВАЊУ

milovan-danojlic (2)Пiше Милован Данојлић

Како се и зашто знатан део нашег доброг народа до те мере пропсовао? То би могао бити предмет озбиљних социопсихолошких изучавања, за шта нисам квалификован. Него, и лаику је јасно да је распрострањена псовачка епидемија израз негативног односа према животу

Бучна кафанска башта у једној нашој варошици. На високим столицама два-три госта воде искидан, рекло би се пословни разговор. Њихов дијалог је пун вулгарности и безличних, бесплатних псовки. Саговорници су, иначе, добро расположени, пријатељски настројени, па ружна лексика дође као спољашњи декоративни елемент, као низ безразложно агресивних упадица. И то је наш специјалитет: ларпурлартистичка употреба ружних речи. Сипамо их, непрестано и на све стране, у љутњи и у радости, у мржњи и љубави, из препуне или из празне душе, а најчешће без оправдања и образложења, по навици. Псовке дају ритам казивању, оне би могле заменити интерпункцију у реченици: осећате која означава тачку, која зарез, ускличник, упитник или двотачку.

[restrictedarea]

У реченој кафани има и женског света, али локалним лепотицама као да не смета оно што им допире до ушију. Навикле су, рођене су и одрасле у таквом културном поднебљу. Најчешћи глагол наше псовачке праксе одавно је изгубио основно, сексуално значење, испразнио се и претворио у јалову претњу. Један од распричаних весељака у више наврата понавља да га за нешто боли к., чиме се не препоручује лепшем полу него још појачава равнодушност према оболелом. Најзад, ни женама ова спортска дисциплина није туђа, и оне се у њој, додуше, неспретно, огледају. Омиљена узречица младих Београђанки, по правилу изван контекста онога што саопштавају, јесте императив јеботе, са дугосилазним акцентом на о. Оне ту речцу изговарају успутно, љупко, наводећи вас да се упитате да ли уопште знају шта говоре. Већина нашег света није свесна ни порекла речи зезати: користи је и не помишљајући да је она у почетку означавала извесне убрзане покрете у љубавном загрљају. Ту се не ради о одсуству знања него о недостатку бољег језичког осећања. Навикавање на ову врсту лексике и на њену двосмисленост почиње од малих ногу; с временом, то постаје доказ о припадности широј заједници. Јуче, у плићем делу пливачког базена, чух раздрагану децу како псују изразима и тоном одраслих, а увече, налетех на епизоду неке ТВ серије у којој је свака друга реч била псовка. Жива згода за спонтан дијалог, пошто је у тој врсти речи скривена силна животна снага и несумњив драмски набој… И писац и редитељ су посегли за лаким решењем. Даљинским управљачем ућутках јунаке комедије.

Како се и зашто знатан део нашег доброг народа до те мере пропсовао? То би могао бити предмет озбиљних социопсихолошких изучавања, за шта нисам квалификован. Него, и лаику је јасно да је распрострањена псовачка епидемија израз негативног односа према животу. Псовкама се омаловажава наша земаљска судбина, куне и баца у блато, и још се, о истом трошку, прља глагол којим се именује чин зачињања и настављања људских јединки. Та се реч свела на претњу, на схватање секса као телесног кињења и кажњавања партнера. Изопаченост се осећа и у другим језицима, у енглеском више него у француском, а код нас и код Руса највише. Оно што је један француски аутор, у „Енциклопедијском речнику увреда“ (издавач „Tchou“, 1967) пописао на шест стотина страница великог обима, у поређењу са нашом одговарајућом лексиком делује прилично бледо: у тој енциклопедији најтежа погрда је merde. И сад како да не сажаљевамо Французе који имају исту реч за оно што се ради у постељи, и за нежно љубакање изван кревета.

Псовању и пљувању посебно су склони политичари. Њих ништа не кошта да се међусобно називају лопужама и лажовима. Узор им, поред сопственог народа, дају и прекоокеански покровитељи, чији предизборни двобоји личе на свађу котлокрпа. У јеку украјинске кризе висока представница Империје је целој Европској унији запретила сексуалним насиљем, пропустивши да прецизира како ће, будући дама, реализовати своје fuck. У Београду је примљена са свим почастима, па је, можда, својим домаћинима дала усмена упутства. Народни представници, и без њене помоћи, достојно репрезентују пргаву нарав свог бирачког тела. Клевете и оптужбе без доказа су омиљена друштвена игра. Пљуј, псуј, и блати, увек ће нешто остати. Тамо, где се прича, мора да се крије неки ђаво.

Пљувачка је физиолошка излучевина чији је проток у просвећеним срединама подвргнут ограничењима хигијенске предострожности и захтевима друштвене пристојности. По селима се, некад, на то гледало веома либерално. Пљувало се где ко стигне: било је довољно простора, природа је послушно примала све што у њу падне, а киша је то растварала и преобраћала у гнојиво. У пљувању је било стила, да не речем отмености. Угледни домаћини су се моћно искашљавали, и опанцима растрљавали, по тврдој стази или кафанском паркету, оно што би избацили. С преласком у град, псовачи и пљувачи су се нашли у неприлици, на удару презривих погледа урбанизованих староседелаца. Појавиле су се психофизичке тегобе од уздржавања и гутања онога што је, у облику речи или слине, тежило да изиђе у свет. Испљунута реч олакшава муку мишљења; кроз псовку, увреду и клетву ослобађамо се отрова који разара душу. Пљувачка, као и сузе, слуз, кожни лој, зној и разне киселине спада у заштитне мере организма. Срећом, и градски живаљ се почео прилагођавати дођошима, а политичари су, и једнима и другима, као авангардисти, давали пример. Скупштинска говорница, таблоиди, дискусије на телевизији показали су се као изабрана места за просипање једа и увреда. Џепне марамице су давно испале из употребе, заменили су их клинекс-папирићи. Платнене марамице су изум некадашњих лицемера: омогућују да се гадост у исти мах избаци из себе и задржи у џепу. Папирне марамице више одговарају сврси, завршавају онамо где и жута штампа, у уличним кантама за смеће.

Псовање и пљување су две суштинске потребе савременог живљења. О њима се може говорити с различитих стајалишта. Све је, још једном, у снази тумачења и у луцидности тумача. Франсоа Рабле (1494–1556) је из усијане вреле рудаче псовки извукао добру књижевност ликујући како над уклетом лексиком, тако и над физиолошким принудама. До неба је усковитлао читав један забрањени речник. Обични људи, међутим, нису обдарени таквом моћи претварања блата у злато; уместо да потчине прокажену лексику, они падају у њено ропство. Дакако, нема срамотних речи по себи, као што нема ни нечасних телесних потреба. Постоје вулгарни, неодуховљени приступи, насупрот слободног и надмоћног увида у ту рискантну грађу. Томазо Кампанела (1568–1639), доминиканац, вођа устанка на Калабрији, творац чувене утопије „Град сунца“ („Civitas Solis“) био је убеђен у апсолутну смисленост, а тиме и лепоту, свега што је на свету створено, па је, вођен том мишљу, одао признање и људској стражњици. Њено је да врши нужду, што је веома корисна и часна функција, чин окончања здравог процеса варења. Све остало, у вези с тим делом организма, плод је или незналаштва, или злоупотребе, за шта стражњица, првобитно, није била предвиђена. Ту је и случај оне знатижељне Американке која је, пре петнаестак или више година, гологуза села на машину за фотокопирање, да би најзад на фотографији сагледала оно што није доступно голом оку.

Грци су добро видели да је мера услов правилног сагледавања и кључ ваљаног суђења. Она мири све једностраности и усклађује крајности. Бучни брбљивци из кафанске баште не поштују меру. Они су се разгаћили у мишљењу, у поступању, у пословним односима, па и у говору. Корупција је свеопшта друштвена бољка. Продрла је и у лексику.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Draga gospodo i gospodje

    Pozdravljam pisca Milovana Danojlica pesmom ,,Skitnica“
    Imam potrebu da mu uputim kritiku ali ne znam njegovu ( privatnu niti e-mail ) adresu , hteo bih da kritiku uputim pismom ako je mi dopusti .

    Pozdrav od Buzar Orada iz Bele Crkve




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *