Где је српско злато?

Пише Слободан Иконић

Србија је вековима харана и пљачкана, па и током новије историје. Актуелно питање српског злата из оставинске поделе бивше СФРЈ само је једна карика у том несрећном српском ланцу

Много пута смо чули за правило – кад хоћеш да откријеш неко недело, само прати траг новца. Проблем је када тог трага нема, када је загубљен у лавиринту компликованих трансакција у којима се и највећи експерти понекад тешко сналазе.
Да ли је такав случај и с нестанком српског злата које је протеклих дана постало медијска тема? Ређали су се наслови попут „Где су српске полуге?“, „Ко је узео 45 тона српског злата?“, „Нестало нам 45 тона злата, не знамо где су“, „Од 46 тона злата, остала једна – како?“.

ГУВЕРНЕРКИНА ИЗЈАВА До јавног нагађања о томе где је нестало и ко је „украо толику количину српског злата“ дошло је после изјаве гувернерке Народне банке Србије Јоргованке Табаковић на представљању Извештаја о инфлацији за август 2016. Гувернерка је тада рекла да Народна банка тренутно располаже с 18,3 тоне злата, додавши да се од тога 1,01 тона налази у трезорима Банке за међународна поравнања (БИС) у Базелу, док је остало у трезорима НБС-а у Србији.
Том приликом, скоро успут и доста нејасно, изјавила је и да мисли да ће се питањем како је од 46 тона злата у Базелу остала само једна тона, дуго и предано бавити одговорни и озбиљни људи у Србији.
Златне резерве у „централној банци централних банака“ у Базелу формиране су после 1968. године, куповином на међународном тржишту злата. Када је Савет безбедности УН увео ембарго Србији и Црној Гори 1992, око 46 тона чистог злата, готово читаве монетарне резерве у злату Народне банке Југославије, блокиране су у БИС-у, све до постизања решења о подели имовине бивше СФРЈ. Након тога, злато у власништву Народне банке Југославије подељено је на основу Споразума о сукцесији СФРЈ, који су 29. јуна 2001. потписале све бивше републике сукцесори.

БУРНА ПРЕДИСТОРИЈА Али ту почиње тек последња од заврзлама које иначе прате бурну историју српских златних полуга, баш као и држава којима су припадале.
Мало је познато да је Србија управо по злату у елитном друштву. Ми смо међу свега четири европске земље у којима се копа овај драгоцени метал, а једина на Балкану. На Старом континенту овај племенити метал имају само још Француска, Шведска и Шпанија.
По речима Гордане Хофман, некада дугогодишње директорке Одсека за међународне организације у НБЈ, прве југословенске монетарне резерве у злату потичу од злата које је Привилегована народна банка Краљевине Србије стекла оснивањем (2. јула 1884) као приватно акционарско друштво.
У трезорима је пре Другог светског рата било готово 85 тона злата. Према подацима до којих је дошао историчар Миодраг Јанковић, уочи пуча 27. марта 1941. године Краљевина Југославија је поседовала 84.574 килограма чистог злата.
Уочи самог рата златне резерве се полако склањају из Београда. Први део пребачен је у Енглеску, у мају 1939. године. Транспорт је извршен разарачем „Београд“.
Почетком Другог светског рата, када се очекивао напад на Енглеску, одлучено је да се злато хитно пребаци у САД. Непосредно пред бомбардовање Београда, Народна банка Краљевине Југославије је код Федералних резерви у САД имала 41.666 килограма злата.
У трезорима у земљи остао је 10.703,41 килограм: у ужичком подземном трезору 9.611,30, и у Сарајеву 1.089,80 килограма. Министар финансија у Симовићевој пучистичкој влади, Хрват др Јурај Шутеј наредио је 7. априла 1941. да се злато из ужичког трезора (204 сандука) премести у Мостар. Кад је 10. априла у Загребу проглашена НДХ, ово злато је 14. априла хитно пребачено у Никшић и склоњено у пећини Требјеса. Ни ту није остало, већ је 15. априла склоњено на аеродром Крапино поље, ради слања у иностранство. Злато преостало у Сарајеву заплениле су усташе. На никшићком аеродрому остало је 190 сандука државног злата.
Од „никшићког“ злата 100 килограма је украдено у хаосу током бекства владе. Италијани су отели 176 сандука, или 8.393,22 килограма. Немци су у манастиру Острог запленили четири сандука са 188,45 килограма. Четници су пронашли и узели један, а Озна је узела пет сандука и пренела их у Београд.
После дугогодишњих истраживања Репарационе комисије после Другог светског рата, утврђено је да су у власништву ФНРЈ остала 49.033 од предратна 84.574 килограма монетарног злата.

САВЕЗНИЧКИ ХАРАЧ Највише српског злата су, изгледа, узели Американци. САД су процениле да је конфискована имовина њихових грађана у Југославији вредна 17.000.000 долара, а постоји и верзија да је реална сума била кудикамо мања, између три и пет милиона долара. Американци су захтевали да Југославија то исплати из својих златних резерви чуваних у Федералним резервама. Професор др Милан Бартош је сачинио приговор да је реч о депозиту у нужди, али је приговор одбијен. И тако су наши савезници Американци из југословенског депозита од 47.851,67 килограма монетарног злата узели себи 15.649,22 килограма. Судећи према наведеним сумама, Американци су наплатили и све оно што су у виду помоћи (оружје, униформе, храна, возила, авиони…) за време рата испоручили Брозовим партизанима и Михаиловићевим четницима.
Баш као и наши савезници Французи и Енглези, који су после Првог светског рата захтевали да им се сва помоћ плати. Чак и пертле за цокуле испоручене српској војсци пред пробој Солунског фронта, а да не говоримо о топовској муницији већег калибра.
Што се пак пљачке нашег злата у Другом светску рату тиче, нигде се не може наћи податак да је од Хрвата тражено да врате ону тону злата коју су њихове усташе узеле из трезора Народне банке у Сарајеву. Поред тог злата, лидер хрватских фашиста Анте Павелић успео је да преко Ватикана прокријумчари на Запад 350 милиона швајцарских франака у злату украдених од Јевреја и Срба, а потом их пребаци у Шпанију и Аргентину. Ова „трансакција“ усташког главешине и Ватикана документована је у спису од 21. октобра 1946. године, који је потписао Американац Емерсон Биглоу.
Интересантно је да, уколико вредност узетог злата израчунамо у данашњој валути, долазимо до податка да су усташе од Срба украле преко десет милијарди швајцарских франака. Још је занимљивије што Американци не искључују могућност да Ватикан чува то злато, али је, наравно, немогуће очекивати од неког, па ни од Ватиканске банке, да призна да је зарађивла на несрећи других, па макар то било и тако давно.
Амерички судови одбили су тужбу својих грађана, Срба, Јевреја и Украјинаца, потомака жртава геноцида у НДХ. Они су тужили Ватиканску банку (званични назив је Институт за верске послове) и фрањевачки монашки ред због „прања“ нацистичког блага. Оптужбе нису оповргнуте, али је после интервенција Ватикана у Стејт департменту утврђено да банка Свете столице ужива имунитет.
Сва је прилика да залихе крвавог блага нису потрошене ни до деведесетих, што је наговестило сведочење Фердинанда Јукића, бившег оперативца тајне службе Фрање Туђмана. Недавно је открио да му је Туђман у време рата дао дијаманте, вредне око 40 милиона долара, да их прода или замени за оружје. Јукић је драго камење однео на процену у једну аустријску јувелирницу где га је „високо позиционирани Јеврејин из Израела, који је прегледао дијаманте, упозорио да престане да тргује таквом робом, ако жели да сачува живу главу“. Јукић је тврдио да је драгуље Туђману донео кардинал Кухарић, па је посумњао да су они потицали из блага опљачканог у НДХ.

СУКЦЕСИЈА Када је у питању базелско злато, пуних седам година је тврдо крило српске комисије за сукцесију, предвођено академиком Костом Михајловићем, безуспешно инсистирало на подели имовине бивше заједничке државе по принципу „све или ништа“ и у пакету, а у повеликом пакету се налазило све спаковано после 1945. наовамо.
Ослањајући се на тадашњи политички став о континуитету, југословенска делегација је у овим преговорима заступала становиште да су нове државе настале сецесијом од СФРЈ, те да се под имовином не може сматрати само класична федерална имовина која је постојала у моменту дезинтеграције земље већ у деобни биланс улази и део имовине настале заједничким финансирањем из савезних пара, укључујући буџет, средства некадашњег фонда за неразвијене, као и објекте за које су гарантовале банке, НБЈ и држава. Није се заборавило ни на „директне и индиректне трошкове отцепљења“, па је тако од Словеније, БиХ и Хрватске на име штете због коришћења југословенских новчаница после отцепљења потраживано 3,5 милијарде марака.
Југословенска страна је одбијала сепаратне споразуме, тврдећи да би конкуренти у том случају сарађивали у подели амбасада, девиза и злата, а после тога их више нико не би натерао за преговарачки сто.

ПЕТИ ОКТОБАР И ПОСЛЕДИЦЕ И тако све до петооктобарских промена када је обликовање нове југословенске политике према суседима започето одустајањем од континуитета и отварањем нових преговора о сукцесији. За поделу је предложен кључ ММФ-а, иначе коришћен и при деоби свих спољних дугова, укључујући и Лондонски и Париски клуб поверилаца.
Шта се, у читавом том процесу десило са златом из Базела? Тадашњој Савезној Републици Југославији је у сукцесији, од блокиране 46,1 тоне злата, припало 16,8 тона, од чега треба одузети и 1,2 тоне исплаћене Црној Гори после распада СЦГ 2006. године. Остатак? Како јављају медији, надовезујући се на ону загонетну изјаву гувернерке Табаковић која је и покренула читаву причу, злато је продато, не зна се где је отишао новац од те продаје, „а НБС тврди да надлежне службе раде на разоткривању путева овог новца“. С правом је у јавности постављено и питање зашто је злато уопште и (рас)продато кад је прилив девиза у земљу ионако био велики – од 2000. до 2012. године у Србију је из иностранства, наиме, ушло 30,4 милијарде евра, а од тога су девизне резерве увећане за 9,8 милијарди евра.
Насупрот томе, и нимало неочекивано, Млађан Динкић, гувернер НБЈ из тог времена, чуди се зашто се питање злата из Базела уопште покреће када су сви подаци о куповини и продаји државног злата потпуно јавни. „Не знам и не разумем на шта је гувернерка мислила у својој изјави. Сви подаци о кретању девизних резерви НБ, који укључују и злато као саставни део тих девизних резерви, потпуно су јавни, објављују се редовно на месечном нивоу. Не постоје тајне нити мистерије у вези с тиме, све је одувек било доступно јавности већ 15 година. За време мог трогодишњег гувернерског мандата девизне резерве НБС су увећане скоро 10 пута“, изјавио је Динкић.
Тек да све не би остало на медијској сензацији и „прашини“, траг новца треба испратити до краја, без обзира на заврзламе и препреке на том путу. А то зависи од политичке решености и стручне спремности оних који тиме треба да се баве. Догоди ли се то, можда ћемо на крају и сазнати да ли је гувернерка, када је рекла да ће „озбиљни и одговорни људи у Србији бавити питањем нестанка 45 тона злата из Базела“, мислила на историчаре или на истражне органе…