Почетна / Интервју / Др Будимир Алексић – Чије је Преображење

Др Будимир Алексић – Чије је Преображење

Будимир АлексићРазговарала Наташа Јовановић

Зашто већ годинама уназад забрањују служење литургије у храму под Ловћеном?

Управа полиције Црне Горе је и ове године забранила, а затим и онемогућила свештенству и народу да одслуже литургију на празник Преображења Господњег у цркви посвећеној овом празнику на Ивановим Коритима подно оскрнављеног Ловћена. Ова вест са сајта Митрополије црногорско-приморске била је повод за разговор са др Будимиром Алексићем, професором Цетињске богословије, али тема превазилази чин грубог кршења правног поретка земље која својим законима гарантује слободу вероисповести. Реч је о промени националног идентитета и она не почиње случајно од места које је Вук Караџић са чежњом призивао пред смрт, Иванових Корита, и које је не без разлога укључио у српску географију.

[restrictedarea] Који је симболички значај забране служења литургије у Ивановим Коритима, родном месту нововековне Црне Горе?
Црногорска власт, конкретно МУП Црне Горе, у последњих 15 година, на празник Светог Преображења, не дозвољава свештенству Митрополије црногорско-приморске да у цркви посвећеној овом празнику служи свету литургију. Ту скандалозну одлуку МУП Црне Горе образлаже чињеницом да и племенско-партијска организација која себе назива „Црногорска православна црква“ тражи да у исто време и у истом храму врши обред, па да наводно не би дошло до контакта и конфликта између „супротстављених страна“ – забрањује се улазак у храм и православним свештеницима и од Цркве анатемисаним лицима. Тако имамо парадоксалну ситуацију да власници храма на Ивановим Коритима не могу да користе своју имовину због тога што још неко, мимо икаквог правног и логичког упоришта, атакује на њихову имовину. То, с једне стране, говори о нефункционисању правне државе у Црној Гори, а с друге стране реч је о намерама актуелне власти да са простора Подловћенске, односно Катунске Црне Горе изврши елиминацију хришћанског православног и српског националног идентитета. С обзиром на то да су Срби са простора Подловћенске Црне Горе вековима водили „борбу непрестану“, да би очували српско име и православну веру а све са циљем да једног дана остваре национални идеал, а то је ослобођење и уједињење српског народа у једну државу, потребно је, по замисли креатора црногорског идеолошког пројекта, данашњем становништву тог простора променити свест и окренути га против свих вредности за које су њихови преци живели и умирали.
Иванова Корита се налазе између родног и гробног места владике Радета. Да ли је забрана литургије СПЦ на овом месту удар на Петровиће, чуваре српског имена и сећања?
Та забрана означава радикалан раскид са целокупним наслеђем и духом владарске куће Петровића, нарочито с Његошем чија политичка и национална идеологија, исказана у књижевноуметничкој форми, представља синтезу највиших домета српског националног духа. Познато је да је праисконска српска национална идеја слободе и јединства, која је произвела државотворну политику, била основна идеја Његоша песника, владара и владике. Стога је природно што се на њега ослањају Срби на територији постјугословенске Црне Горе, који се залажу за српско духовно, културно и национално јединство, и који афирмишу свој српски национални идентитет. С друге стране, Његошево дело је постало предмет политичких манипулација протагониста црногорског идеолошког пројекта.
Занимљиво да се забрана служења литургије свештенству Митрополије СПЦ није десила у рецимо Пљевљима, који су у састав Црне Горе ушли тек 1912, већ у Старој Црној Гори, нахијама које су чувале извиискру српства.
Није случајно што се на Митрополију црногорско-приморску СПЦ атакује тамо где је она вековима била чувар српске националне свести и бастион очувања православне вере. Она је била брана исламизацији и агресивном католичком прозелитизму. На том простору се одиграла истрага потурица, историјски догађај који се збио почетком 18. века за владе владике Данила, а који је Његош узео за тему свог главног дела „Горског вијенца“. Стога су креатори црногорског идеолошког пројекта проценили да би управо одатле требало кренути у реализацију тог пројекта разрађеног у целовиту државну политику. Његове кључне тачке су: утемељење „дукљанства“ као политичке и националне идеологије; стварање „црногорског језика“ и потискивање ћириличног писма; конституисање „црногорске цркве“ и прихватање Уније (јединства) с Римском куријом, тј. Ватиканом; постепено покатоличавање Црногораца; подршка великохрватској и великоалбанској идеји и пројекту стварања Велике Хрватске и Велике Албаније. Удар на Српску православну цркву режим у Црној Гори образлаже пропагандном паролом о борби против непостојећег „великосрпског хегемонизма“. Природне дужности и природна права на одбрану и очување свог имена, Цркве, језика и писма – проглашавају се издајом и служењем туђину, а туђин је, у интерпретацији режимских гласноговорника, наравно Србија, док се Хрватска и Албанија проглашавају „историјским пријатељима“ и „природним савезницима“.
Иванова КоритаАко је Црногорска држава рођена из Цетињске митрополије СПЦ, да ли савремена држава оваквим поступцима у ствари скраћује своје трајање?
Овакви поступци савремене црногорске државе јасно показују да она нема никакве везе с Књажевином и Краљевином Црном Гором. Славом овенчани Петровићи Његоши који су Црном Гором владали више од 200 година били су у потпуности посвећени очувању имена српског језика и ћириличног писма, којим се на овим просторима пише од времена Свете браће Ћирила и Методија. Данашња држава Црна Гора и њена власт српски језик и ћирилично писмо немилосрдно протерују из државних институција и потискују из јавне свести. Оваква држава настала бруталном референдумском крађом 2006. антипод је Црној Гори Петровића и наших предака, њена негација и њена супротност.
Да ли можемо говорити о вишеслојном идентитету Црне Горе?
Данас дефинитивно можемо говорити о подељеном идентитету Црне Горе. На једној страни имамо оне који делују у оквирима једне стратегије чији је циљ да се потре целокупна историја, традиција и памћење становништва данашње Црне Горе, и наметање новог идентитета Србима на њеном тлу: уместо српског и православног идентитета, жели им се наметнути нови – „црвенохрватски“ идентитет. Суштина те конструкције је у ставу да су Црногорци по националности били Црвени Хрвати, који су исповедали римокатоличку веру, а које је „поправославио“ и „посрбио“ Свети Сава, а ту Савину делатност наставили су и развијали Петровићи, а посебно Његош. Ради се, значи, о тумачењу прошлости у служби дневне политике и идеологије. Читаву историју Црне Горе, па дакле и Његошево дело, треба приказати у сасвим новом светлу да би се оправдао политички концепт чији је циљ разбијање српског државног, националног и културног простора. То радикално фалсификовање историје од стране идеолога антисрпства у Црној Гори иде до смешних размера; тако се тврди да Његош уопште није написао „Горски вијенац“ него Сима Милутиновић Сарајлија, да истраге потурица није ни било него да је то Његош измислио итд. Црногорски идеолози и радикални исламистички кругови у Црној Гори слажу се у оцени да је Његош „геноцидни песник“ и идеолог етничког чишћења.
Осим присталица дукљанско-монтенегринске идеологије, прононсираних анти-Срба, постоје заговорници очувања традиционалног историјског идентитета Црне Горе који сматрају да се никаквом алхемијом не може неутралисати српска свест и православна вера са простора данашње Црне Горе, те да само унутрашње јединство већинског православног хришћанског народа може бити гарант опстанка Црне Горе као друштвене заједнице.
Да ли су они који бране права на слободу вере и имовине свесни да бране права на постојање и име?
Православна вера и духовност представљају суштину бића и постојања овог народа, они су тај народ у његовом идентитету вековима чувала пред насртајима исламског фундаментализма и римокатоличког прозелитизма. Они истовремено бране елементарна људска и грађанска права, јер је право на слободу вероисповести једно од основних људских права. Било би логично да држава која се декларативно залаже за европске стандарде и вредности буде гарант пуног остваривања тих права, а не да управо она драстично крши људска права и слободе и да атакује на имовину најстарије и најбројније верске организације у земљи, која окупља више од 70 одсто становништва Црне Горе.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *