ЗОНА СУМРАКА – Политички коректна мржња

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Цео либерални естаблишмент Америке, али и доброг дела остатка света, бучно је устао против Доналда Трампа у оквиру кампање Stop hate, dump Trump (Стоп мржњи, одбаци Трампа). И сада, као и толико пута пре, показали су да виде „трн у оку брата свога, а балван у свом не виде“, да њихова мржња превазилази ону коју виде код својих неистомишљеника, односно непријатеља

Сведоци смо како Трамп подстиче на мржњу против муслимана, имиграната, жена, особа с инвалидитетом. Видели смо како показује опасне тенденције које су претња основама демократије“, наводи се у петицији против Трампа коју су потписале многе познате личности од глумца Денија Гловера, преко политичког активисте и редитеља Мајкла Мура, до лингвисте и филозофа Ноама Чомског. „Заклињемо се да ћемо на сваки могући начин говорити против политике мржње и искључивости коју он представља“, додаје се у петицији, и као први пример Трамповог „говора мржње“ следи цитат: „Када нам долазе људи из Мексика, не долазе нам најбољи. Долазе људи који имају много проблема. Они доносе дроге, они доносе криминал, они су силоватељи.“ Трампу се, заиста, може свашта замерити, али да у овој реченици има мржње, чиста је фабрикација. Није рекао да су сви Мексиканци криминалци, али је истина да се многи који долазе у САД баве криминалом. Трамп у овој реченици није генерализовао, док Моника Налепа јесте, нападајући Трампа у име либералног естаблишмента у свом тексту у Вашингтон посту. Пишући о сличностима говора који је пред Републиканском странком одржала Трампова жена Меланија и обраћања Мишел Обаме током прошлих избора пред демократама, Налепа је Меланију и све с истока Европе назвала „варалицама“ и „плагијаторима“.

[restrictedarea]

Под насловом „Меланија Трамп и култура варања у источноевропским школама“, Налепа је изнела читав низ лажи и стереотипа који би се могли подвести под „(не)културни расизам“. „Иако није дипломирала на Универзитету у Љубљани, махом се образовала у периоду после пада комунизма у Источној Европи. У посткомунистичком образовном систему често је тешко разлучити линију између оригиналног рада и плагијата“, навела је она додајући да се у Источној Европи преписивање и варање „подстиче“. Пре свега, да је Налепа, иначе ванредни професор политичких наука на Чикашком универзитету, добронамерно приступила овој теми, а не у складу са унапред зацртаним закључцима и жељом да понови и учврсти стереотипе о лењости и неспособности источних Европљана (читај Словена), и да је темељна у свом истраживању, као што се од академских личности очекује да то буду, распитала би се и схватила да је Меланија, рођена 1970, своје средње образовање завршила најкасније 1989, две године пре распада СФРЈ и урушавања ондашњег социјалистичког система, па никако није могла да се школује у „посткомунистичком систему“. Не можемо писати о школству у Пољској или Мађарској у оно време, али врло добро знамо да наш образовни систем, који није идеалан, посебно тада није заостајао за западним, напротив. Сведок тога је и аутор овог текста који је половину свог школовања провео у Француској. Да не причамо о томе што је варања и преписивања било и тамо и овде, али то није нити проблем, нити питање школског система.

Сличан „(не)културно расистички“ приступ имала је и колумнисткиња магазина Слејт Ребека Шуман, која је, између осталог, написала да Меланијин плагијат „није неуобичајена ствар код индивидуа које деле њено (источно)европско васпитање“ и то поткрепила разноразним статистикама.

У оба текста уочљива је генерализација којом десетине милиона људи читавог региона, где се налазе врло разнолике земље, покушавају да представе назадним, незналицама и варалицама. Оба текста су пуна полуистина и готово карикатуралних приказа друштава о којима су ауторке изгледа училе из хладноратовске америчке пропаганде макартијевског типа (упркос томе што је Налепа родом из Пољске, где је једно време и студирала, али много после пада комунизма).

Ово је, нажалост, само један од примера говора мржње и дискриминације који западном либералном естаблишменту не смета и који нам по ко зна који пут показује двострукост њихових стандарда. Неприхватљиво је за једног „десничара“ да каже да су особе које долазе у САД из Мексика „људи с проблемима“ (они без проблема немају разлога да напуштају своју домовину), али је потпуно прихватљиво назвати „плагијаторима“ и „варалицама“ читав регион и читав сплет нација. Исто тако, свим овим људима толико отвореног ума да им је, по свему судећи, мозак одлепршао, није споран говор мржње који, на пример, шири њихова изборна миљеница – Хилари Клинтон. Подсетимо само на њене речи и радост коју је осетила када је чула вест о бруталном убиству бившег либијског лидера Моамера Гадафија – „Дошли смо, видели смо, он је умро.“

[/restrictedarea]