Време опасног живљења

Nemacka terorizamЗа „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Крвава немачка недеља: Експлозивна мешавина тероризма и лудила поприма планетарне размере а стручњаци и политичари нам поручују, обесхрабрујуће и капитулантски, да се морамо привикавати на (свакодневна) суочавања са непредвидивим, и неизбежним опасностима, траумама и кошмарима

Превише, заиста, свега, и истовремено, у овом помахниталом свету. И времену опасног живљења. Шок за шоком. Масакр у Ници, пуч (и контраудар) у Анкари, па немачка крвава недеља – четири атентата за седам дана! – Вирцбург (18. јул), Минхен (22. јул), Ројтлинген и Ансбах (24. јул), па (далеки) Јапан, опет стравичан масакр (25. јул). Стварност постаје заиста немилосрдна. А ванредно стање – свакодневица.

Има ли краја злу које се, помахнитало, убрзава. И готово паничном страху од експлозивне мешавине тероризма и лудила који добија планетарне размере. Одговори стручњака, психолога и социолога, пре свега, и политичара, који би требало да брину о нашој безбедности, делују суморно. С обесхрабрујућим (и капитулантским) порукама да сигурности, пуне и потпуне, више нема. И да се морамо привикавати на (свакодневна) суочавања са непредвидивим, и неизбежним, опасностима, траумама и кошмарима.

[restrictedarea]

Germany Munich ShootingОбама „хитрији“ од Меркелове Готово бескрајни низ злочина, за политичаре различитих по (често неухватљивим) мотивима истих, за жртве и њихове најближе по последицама. Политичари су, наиме, с нескривеним олакшањем (да не кажем и с прикривеном и неприличном радошћу) прихватали да су неки од споменутих злочина чин (психички) поремећених особа, а не тероризма, са застрашујућим знаком фанатичног ислама.

Чинили су то прагматични Немци и још прагматичнији Јапанци. Прецизније: њихови политичари. Из посве прагматичних (у крајњем случају: себичних) политичких разлога. После масакра у Минхену (десет жртава, укључујући и починиоца, већи број лакше и теже повређених) немачка канцеларка се тек после пуних двадесет сати огласила о свирепом злочину, заиста уочљиво потресена („хитрији“ је у томе од ње био чак, из далеког Вашингтона, Барак Обама): Ангела Меркел је чекала да се трауматична минхенска ситуација (баварска престоница је била паралисана страхом и узнемирујућим гласинама) „разбистри“ и види да ли ће се злочин „књижити“ на њен политички конто.

Политички противници канцеларкине (спорне) политике кад је реч о избеглицама, међу којима су, очекивано, најгласнији били представници десничарске и кеснофобне Алтернативе за Немачку, пожурили су с констатацијом да је управо она, отварајући „широм врата“ избеглицама (само у прошлој години, пре затварања „балканске руте“, у земљу је ушло више од милион избеглица), „увезла терористе“, па тако, индиректно (или директно) и крива за толике жртве.

Нису у тим оптужбама на канцеларкин рачун „алтернативци“ били усамљени. Не спомињући је директно, пољски министар унутрашњих послова Блашчак је „прочитао“ проблеме кроз које пролазе суседи: резултат су „мулти-култи политике“ и (масовног) прихватања миграната са Блиског истока и из Северне Африке „који се (једноставно) не могу интегрисати у европско друштво“.

 

Разарајуће последице ратних авантура Канцеларкин „шлагворт“ да избеглички проблем треба решавати у његовом „изворишту“ и узроку, искористила су два угледна, и утицајна, немачка политичка ветерана, такође конзервативца, Петер Гаувајлер (један од првака баварске Хришћанско-социјалне уније – ЦСУ и посланик Бундестага) и Вили Вимер (некадашњи државни секретар у министарству одбране и посланик Бундестага из редова, канцеларкине, Хришћанско-демократске уније – ЦДУ), да је и сама, макар индиректно, крива за незаустављиви избеглички талас: подржавала је, тада као вођа опозиције, срчано Бушов ратни поход на Ирак.

Ко „будним очима“ посматра данашњи свет види да је то фатално војно ангажовање  представљало увод у међународну анархију и дуготрајну дестабилизацију. Ова констатација из отвореног писма двојице немачких политичара почива на недавно објављеним резултатима истраживања специјалне британске комисије коју је водио Џон Чилкот.

Последице те ратне авантуре се осећају до данас. А једна од њих је избеглички талас милиона људи. Ви бисте, госпођо канцеларко, да решите узроке избегличке кризе, а ми бисмо радо да знамо какве закључке сте извели из Ирачког рата за (нека) будућа војна ангажовања. Уз ово (кардинално) питање, потписници писма сумњају да је канцеларка извукла исправне закључке и поуке из погрешног Ирачког рата у који је хтела, „да је то тада могла“, да увуче земљу.

Ту сумњу заснивају на чињеници да је влада недавно усвојила „Белу књигу о безбедности и будућности Бундесвера“, у којој се предвиђа глобално немачко војно ангажовање, док творци (немачког) устава нису предвидели такву могућност ангажовања оружаних снага.

 

Presseservice_02Зашто канцеларка ћути Главни кривац за брзоплето увлачење Велике Британије у овај нелегалан и разарајући рат, како је непобитно утврђено овим истраживањем, тадашњи премијер Тони Блер је изразио „кајање због Ирака“, док Меркелова, кажу њени критичари, о томе упорно ћути, иако је, подсећају, у тексту објављеном у „Вашингтон посту“ и говору у Бундестагу, срчано подржавала „ратне планове Буша, Волфовица и Рамсфелда“.

Пишемо вам, зато што се ниједном речју нисте огласили поводом извештаја британске комисије, који је изазвао светску пажњу, иако сте управо ви својевремено наступали као срчани актер на страни председника Буша, зашто нисте изрекли бар неку реч кајања.

Аутори отвореног писма подсећају Меркелову да је приликом дебате у Бундестагу (13. фебруара 2003) у том контексту оштро критиковала (тадашњег) социјалдемократског канцелара Герхарда Шредера, који је одбио да се сврста под Бушов ратни барјак, тврдећи да је „на погрешном путу“, против немачких националних интереса.

Управо ми Немци, говорила је тада Меркелова, имамо обавезу да преузмемо пуну одговорност, која укључује војно учешће у операцијама за одбрану слободе и људских права, за успостављање стабилности и безбедности. Хтели сте, подсећају канцеларку потписници отвореног писма (објавио га је „Шпигл“) да увучете Немачку у „рат без легитимитета“, који је, данас је то свима јасно, уништио стабилитет и безбедност у региону на дуже време.

Vili Vimer

Шредеров исправан потез Показало се, да је управо Шредер, кога је Меркелова оштро критиковала тврдећи да земљу води „погрешним путем“, констатују Гаувајлер и Вимер, био један од малобројних (међу западним лидерима) у то време, „на правом путу“. Иако критикован, и усамљен, Шредер се, да подсетим, као отворени противник рата у Ираку, нашао у добром друштву: учинио је то, наиме, ортачки са Владимиром Путином и тадашњим француским председником Жаком Шираком.

Ужаснута, као уосталом и толики Немци, оним што се догодило у Минхену, Меркелова је, рекох, с извесним олакшањем примила вест, кад се у мноштву крајње противречних информација (спекулисало се са више „атентатора с дугим цевима“ и на разним местима) ситуација разбистрила. И кад се, напокон, непобитно утврдило да је реч о усамљеном „масовном убици“, који је, помахнитало, испалио више од педесет хитаца, пре оног последњег у сопствену главу.

Накнадно се испоставило да је реч о осамнаестогодишњаку, с немачким и иранским држављанством, који је рођен и одрастао у Минхену. И да није имао никакве везе са фанатицима Исламске државе. Имао је, наводно, много младалачких проблема и шиканирања, психичких тегоба и суицидних помисли. Злочин који је починио планирао је, опет наводно, по узору, и узорку, његових претходника у томе, од оног тинејџера који је у бившој, основној, школи поубијао петнаест ђака, до суманутог Норвежанина Андреаса Брејвика, који је ликвидирао седамдесет и седам сународника.

Цвајг о амоку С пиштољем и ранцем пуним муниције (остало је у њему, кажу, триста неискоришћених метака) кренуо је у поход смрти, не бирајући жртве, у омами коју психолози означавају као помрачену махнитост, као амок, психичко растројство у којем особа, у бесу и огорчењу, убија неконтролисано људе око себе.

Чувени писац Штефан Цвајг у новели „Амок“, кроз уста колонијалног лекара каже да је то „нека врста људског беснила… наступ безумне и убилачке мономаније, који се не може упоредити ни са каквим тровањем алкохолом… Из лекарског искуства са Малајцима, иако никад није могао „открити ту страшну тајну“, памти случајеве кад човек, „сасвим обичан, доброћудан човек, пије свој напитак и седи, тако отупео, равнодушан, малаксао и одједном скочи, дохвати нож, истрчи н улицу, трчи право, непрестано право, не знајући куда.

И на све што му се испречи на путу, било човек или звер, он кидише својим бодежом и опијен мирисом крви још више се распали. У трчању, пена му удари на уста, урла као да је сишао с ума, али он трчи и даље не осврћући се ни лево ни десно, трчи само право, уз продорне крике, том ужасном правом линијом.

Сељаци знају да нема те силе која може да заустави побеснелог и кад га спазе да долази, унапред опомињу и вичу: амок, амок, амок. Пред њим се све живо склања, али он ништа не чује и не види, обара пред собом све на шта наиђе, све док га неко не убије, као бесно псето или док сам запенушан не падне…

Иако је масакр у Минхену „отписан“ на рачун, за политичаре олакшавајућег, „амока“, са Ансбахом то није био случај. Тамо је, такође гневни, Сиријац, очигледно бесан што му је одбијен захтев за добијање политичког азила – после две године избегличког боравка у Немачкој управо је требало да буде „испоручен“ Бугарској, где је први пут крочио на „тле Европске уније“ – активирао приручно склепану бомбу, пред улазом на музички фестивал, где се налазило неколико хиљада углавном младих људи. Том приликом убио је себе и ранио петнаест (увек у оваквим случајевима недужних) особа.

Било је то „довољно“ да се поводом „крваве недеље“ – један злочин подстиче, као окидач, потенцијалне починиоце, који процене да је дошао тренутак да учине оно што су наумили – изнова распламсају расправе о владиној избегличкој политици, заправо о политици Ангеле Меркел, које су, с (привременим) гашењем „балканске руте“, биле осетно спласнуле.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *