Почетна / Колумне / Велика дилема

Велика дилема

dragomir-antonic-BWДрагомир Антонић 

Школа која је носила име Светога Саве, у Рашкој, биће названа по неком шеику из Емирата који је дао седам милиона долара да се сагради зграда школе. С једне стране Свети Сава и хиљаду година устројства државе Србије, СПЦ и Законоправила, а с друге седам милиона долара

Без прошлости нема ни будућности, записано је у обичајној традицији Срба. О томе сведоче безбројне народне песме и приче. Наизглед сувишно, али гледајући примере из данашњице, очигледно је да се мора изнова понављати: Народ који се одрекне прошлости нема будућности! Постаје као излапели појединац који више не зна ни ко је нити иког од ближњих познаје. Нема за њега више прошлости, јер се ничега не сећа, нити будућности, јер је све заборавио. Више није човек већ биљка и у „животу“ га одржава само велика љубав и милосрђе најближих који га памте из доба кад је био у пуној снази и разликовао појмове као што су: јуче, данас, сутра. Кад се свега сећао. Док је памет имао.

[restrictedarea]

ХОЋЕ ДА ОТМУ И ЖИВЕ И МРТВЕ Народ и није ништа друго до скуп појединаца које у заједници држи: језик, вера, обичаји, митологија, култура, паметарница, осећање и свест о припадности тој истој заједници. Некад се ово учило у основним школама и гимназијама. Ко не верује нека потражи школске уџбенике из шездесетих година прошлог века: природа и друштво, домаћинство, национална историја…. Знам да многи сумњају да су предмети под овим именима постојали, али на сву срећу јесу. Многи од нас које памет није скроз напустила, сећају се наведених предмета. Зато је, поред осталог, сећање важно.

Они који би да затру све што има именицу Србија или придев српски врло добро знају шта ваља затомити или одузети од Срба. На првом месту је била вера. Натерати Србе да се одрекну православља, милом, повластицама или силом, био је први задатак свих страних завојевача који су уз огромну помоћ и потпуну сагласност Ватикана, Србе православне вере преводили у римокатоличку шизму. Римска курија у Ватикану никад није имала ништа против потурчења православних, то јест њиховог преласка у ислам. О томе су сачувани бројни писани докази. Борба против православља је трајала, а траје и данас. О томе су написане бројне књиге а има доста и архивских извора доступних истраживачима. После вере на ред је дошао језик. Није потребно трошити речи о томе како су декретима или без њих од српског језика настали: хрватски, македонски, босански, бошњачки, црногорски. Одузмемо веру, а онда језик.

Затим на ред дођу обичаји: нема више Божић Бате и Светог Николе већ је ту Деда Мраз. Светог Трифуна ћемо заменити Даном заљубљених, а Материце се повлаче пред 8. мартом. Ноћ вештица тек стиже да наизглед одува Светог Луку а њен стварни циљ су Митровске задушнице. Хоће да отму и живе и мртве.

ОДРИЦАЊЕ ОД БУДУЋНОСТИ После обичаја ред је отети за почетак митове из Косовског циклуса са посебним нагласком на Косовку Девојку и Милоша Обилића. Што се тиче културе, све што је национално, почев од Народног музеја, ваља затворити или избрисати. Што свакој генерацији Срба да се говори о Немањићима, Карађорђу или Милошу Обреновићу кад су данас модерни пројекти и инсталације. У српску паметарницу се већ многи петљају са жељом да је измене на штету Срба, а за промену свести задужене су присталице НАТО ратних зликоваца који ће једног дана одговарати за извршени геноцид у континуитету! Појавиће се учен и озбиљан правник који ће правно уобличити НАТО чудовишни злочин учињен над грађанима једне државе.

Морамо се овога стално подсећати, јер ових дана је донета одлука да у Рашкој области школа која је носила име Светога Саве, промени назив и назове се по неком шеику из Емирата. Шеик је дао седам милиона долара да се сагради зградa школе и тиме је заслужио да иста носи његово име. С једне стране Свети Сава и хиљаду година устројства државе Србије, Српске православне цркве, писаног устава Законоправила, а с друге седам милиона долара. Стварно је у питању велика дилема. Влада државе Србије је дала пет милиона евра, што је отприлике исто, мајкама и Дураковићу из Сребренице, а заузврат добила погрде. Шеик је заузврат отерао Светог Саву. То може, али зато ниједна школа у Раковици не може да се назове по патријарху српском Павлу. Има сијасет сличних примера. Знате их и зато их не помињем.

Знам да је новац важан, али на добро никад не може изаћи брисање прошлости. Тиме се одричемо будућности. Смемо ли наше потомке оставити и без будућности. Ко ће се нас сећати ако и на потомке заборавимо. Наводни пријатељи из иностранства сигурно неће.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *