Почетна / Свет / ТИХИ АМЕРИКАНАЦ У МИНСКУ

ТИХИ АМЕРИКАНАЦ У МИНСКУ

САД И ИЗБОРИ У БЕЛОРУСИЈИ

LukasenkoПише  ЗОРАН  МИЛОШЕВИЋ

Шта нам доносе предстојећи парламентарни избори у Белорусији и хоће ли они бити последњи тектонски поремећај који ће ову земљу одвојити од „руске континенталне плоче“ и пребацити је с оне стране „атлантског гребена“? Вашингтон је заузео упориште у елити, али народ је још непослушан

У Белорусији се данас не пуца. Народ је спокојан. Нико не напада границе, али се одвија рат, хибридни, а највећа борба се води у врху елите, јер САД, може се слободно рећи, изводе у Белорусији грандиозну операцију превођења ове државе у свој блок. Белоруси одбијају да помогну нападнутој Русији, јер нова војна доктрина усвојена 4. априла 2016. године у белоруској скупштини то не дозвољава. Наши трпе пораз, констатује руски аналитичар Анатолиј Шликов.

Недељу дана пре руских (11. септембра) одржавају се белоруски парламентарни избори, тј. бира се нови сазив Националног сабора. Тамошња централна изборна комисија објавила је на свом сајту да је прихватила 420 иницијатива грађана за прикупљање потписа, а који се тичу кандидата за место посланика. Потписи су сакупљени за Белоруски национални фронт, партију левице „Праведни свет“, Комунистичку партију Белорусије, Либерално-демократску партију, Белоруску социјалдемократску партију, „Зелене“, Белоруску патриотску партију итд.

[restrictedarea]

ПАРТИЈСКА АМЕРИКАНОФИЛИЈА Када су ови избори у питању, „пада у очи“ да све партије, без обзира да ли су националистичке или проруске, у први план истичу „најважнијег пријатеља“: неопходно је на предизборном митингу или већ каквом политичком скупу међу говорницима имати „свог Американца“ или бар телеграм подршке каквог истомишљеника из САД. Истовремено, портал амбасаде САД у Минску буквално је преплављен вестима о томе како Вашингтон жели да успостави дијалог са Минском и помогне у решавању свих „белоруских проблема“, повезаних са људским правима, економијом… И ако је до јуче за Вашингтон услов решавања људских права у Белорусији био одлазак са власти Александра Лукашенка, сада више није тако и ово се питање посматра из друге, прагматичне перспективе. Другим речима, у први план белоруских избора избило је питање геополитичке оријентације и геополитичког пријатеља. Чињеница је да су Американци с тим у вези доста урадили, заправо, може се рећи да су изборе већ добили, без обзира која партија буде у парламенту, при чему им, како сведочи Александар Класковски, свесрдно помажу и власт и Белоруси. Наиме, политичка изборна агитација у Белорусији одвија се у невреме, у лето када је „мртва сезона“, јер су бирачи на одмору и преокупирани другим бригама (предстојећим почетком школске године, тако да нема времена за „политику“). Уз све то „Белоруси презиру политику и политичаре“, што додатно шири апатију бирача и одаје утисак равнодушности према геополитичком избору.

Врхунац добрих односа САД и Белорусије збио се током зиме и пролећа 2016. године, а колико се Минск заиграо са „новим пријатељем“ показује чињеница да није подржао ниједну спољнополитичку иницијативу Москве, што су руски аналитичари оценили као победу пре избора.

Запад је у Лукашенковом окружењу формирао масонску ложу која има негативни утицај на председника. Још није познат лидер те ложе, али ће Американци ускоро открити његово име. Било им је важно да Белорусија прихвати нову војну доктрину (усвојио ју је одлазећи парламент), у коју су уложили много рада и новца, а то је управо спровео тај човек. Тако су Американци добили значајну битку у Белорусији.

У Русији сматрају да није случајна изјава министра одбране да је новом војном доктрином забрањено учешће белоруске армије у војним операцијама ван граница државе. После тога, тврди Шликов, све тајне службе почеле су да проучавају ову блиставу операцију Министарства спољних послова САД. Без испаљеног метка неутрализована је једна од бољих армија Европе. Друго је питање да ли белоруски политичари схватају шта су урадили и какво су бреме себи натоварили: уколико непријатељ нападне Русију, белоруска армија неће помоћи. То значи да са територије Украјине и Прибалтика НАТО може напасти Русију, истовремено окружити Белорусију, а она неће реаговати.

Руски војни аналитичари указују да иза овакве војне доктрине може да стоји само подофицир који је једва завршио средњу војну школу или – агент у Лукашенковом окружењу. Очигледно да белоруска елита у овоме не види проблем, за разлику од народа који је за савезну државу Белорусије и Русије, о чему је потписан споразум 16. јануара 2000. године. Западу је то била кост у грлу, јер жели да спречи интеграције две земље и створи зону хаоса на границама Русије. Дакле, Белорусија треба да постане друга Украјина…

 

ПРИШРАФЉИВАЊЕ БЕЛОРУСИЈЕ САД, наравно, продужавају операцију са циљем њеног интегрисања у западни свет. О томе пише француски портал Интелиџенс онлајн, напомињући да су крајем марта 2016. у Минску боравили помоћник министра одбране САД за питања Русије, Украјине и Евроазије Мајкл Карпентер и ранији директор националне обавештајне службе САД Џејмс Клепер, који је реко да путују са циљем „пришрафљивања“ Белорусије Западу. Како Запад интегрише друге државе у свој поредак – познато је, од Србије, Грузије, Египта, Либије до Украјине.

Сада Сједињене Државе и Европска унија мењају приступ Белорусији, односно желе промене преко придобијања белоруске елите. Крајем октобра прошле године Запад је укинуо санкције Лукашенку, а 15. фебруара 2016. укинуо је и све санкције држави Белорусији, па сада амерички политичари мало-мало па изврше „десант на Минск“. Било би далеко од истине да новонастала ситуација не прија белоруском председнику, те је са некима и разговарао, на пример са горепоменутим Карпентером. При томе, Лукашенко не штеди комплименте за САД („Белоруси су били увек позитивно настројени према САД“, „Рат у Украјини ће бити завршен када то САД буду желеле“…).

Виши научни сарадник Руског института за стратешка истраживања Олег Наменски оценио је да је могуће одвојити Белорусију од Русије јер је економија ове државе, за разлику од украјинске, слична европској. Друга ствар је колико би то коштало – свакако превише и за Запад и за Белорусију. Али уколико би то политика хтела, онда је и цена „прихватљива“. Но тренутно одвојити Белорусију од Русије је крајње тешко, јер Запад за то нема средстава, а (Европска унија) воље.

Minsk

МАЛИ ДВОРСКИ ПРЕВРАТ Зато је кључно питање технологије смене проруске власти у Белорусији. Према Наменском, Лукашенко није прихватљив политичар за Запад, без обзира на актуелно отопљавање односа, пошто је исувише самосталан, тврд и тешко га је контролисати. Јавна, велика обојена револуција, попут две одрађене у Украјини, не долазе у обзир, јер су компромитоване. Зато је остала трећа варијанта – мали „дворски преврат“ или „мала обојена револуција“, коју би извео неко из Лукашенковог окружења. Само ко би то био?

Особеност Белорусије је та што је народ усмерен ка Русији, елита прозападно, скоро сва сем Лукашенка, тако да је кандидата поприлично, чак и у његовом окружењу. То значи да је најбоље окренути Белорусију ка Западу не путем обојене револуције већ трансформацијом елита и државних институција. На овом путу Западу не помаже белоруска опозиција, која се показала бесплодном и акционо некорисном.

На другој страни белоруска елита је слична украјинској – не види суштину. Њој је важно да је бомбона лепо упакована, а што је неукусна, то их не интересује. Проблем је што белоруска елита жели у Европску унију, па макар тиме нанели штету властитој економији и интересима. Без обзира на све поуке из Украјине, белоруска елита и даље мисли да је на Западу све идеално, те да ће интеграцијом у ЕУ Белорусија постати источноевропска Швајцарска. Једноставно, белоруска елита мисли да ће њој у свим условима бити лепо, можда мање него сада, али свакако подношљиво. Наравно да их не брине како ће бити народу. Поред тога, како је показала историја различитих покушаја, изградња белоруске нације могућа је само у опозицији руском идентитету (искуство Украјине, затим Хрвата, Бошњака и Црногораца према Србима). Иако, дакле, ова идеја није победила, јер и данас већина Белоруса говори руски језик и сматра себе делом руског света, идеја се стално обнавља другим средствима и путевима. Пројекат се реализовао захваљујући комунистичкој револуцији и распаду СССР-а. Белоруси сада имају посебну државу, али да би се начинио нови корак и утврдила белоруска нација мора се развити белоруски национализам који је по својој суштински антируски. Али мржња уз белоруски карактер не иде, па се тако и антирусизам слабо прима.

Колико су се Американци у Белорусији осилили показује и портал њихове амбасаде у Минску, где се налази обиље информација о лицима из Белорусије, дипломцима курсева „људских права“ у САД, а који су изјавили да је неопходно да домаћи политичари прођу обуку из ове области по програму Хуберта Хамфрија, у САД, специјализованог за „прављење“ експерата у области људских права, новинарства, управљања градским и регионалним областима, банкарског сектора итд. Будући полазници се одабирају у амбасади и добијају грант (новац) америчке владе за стажирање у САД, а према конкурсу, пожељно је да су се претходно бавили (друштвеним) наукама, предавањем у средњим школама, омладинским радом и слично.

То није све. За белоруску омладину стално је отворен конкурс „омладинског лидерства“, а судећи по пратећим информацијама, сем што све плаћа америчка влада, некако је и „најдражи“ амбасади. Исту „школу лидерства“ промовише и амбасада САД у Москви. Пошто је одзив и у Белорусији и Русији био „испод очекивања“, прешло се у фазу позивања одређених младих и перспективних људи у амбасаду на разговор са Американцима „гостима Русије“, односно „Белорусије“. Да ли треба поменути да су „Гости Русије и Белорусије“ предавачи из школе „омладинског лидерства“. Интересантно, али после тих разговора „млади лидери“ су по правилу на својим друштвеним профилима позивали „на смену власти у ове две земље“. Аналитичар Алексеј Володин написао је да су „млади лидери“ бирани по одређеном кључу, односно да имају нарцисоидни карактер, обавезно са скромним животним резултатима, при чему су их убедили да је разлог њиховог неуспеха не лична неспособност него државна власт која не види њихове способности и креативност. Довољан разлог да се учествује у смени власти обојеном револуцијом.

 

ПРОМЕНА СТРАТЕГИЈЕ Белоруска власт је међу првима успела да се избори са обојеним револуцијама, актуелним после сваких избора у овој земљи, када су „опозиционари“ вриштали по центру Минска тражећи оставку председника „диктатора“, поновно бројање гласова, улазак у ЕУ… Сада су Американци, суочивши се са неуспехом, променили плочу. Лукашенко више није „последњи диктатор у Европи“, нема дана а да се не објави вест како је укинута нека од многобројних санкција уведених претходних година, помињу се „партнерски односи“ Белорусије и Запада, Лукашенка позивају у Брисел… А уколико се ово посматра у медијском дискурсу – белоруски политичари су игру прихватили. Тако је Александар Лукашенко (чак у својој резиденцији) имао сусрет са одлазећим америчким повереником за послове Белорусије Роландом Скотом. Белоруски председник је истакао да се у „последње време примећује позитивна динамика двостраних односа“, а Скот је одговорио да државе „јачају сарадњу у питањима регионалне безбедности“, додавши „да су САД једна од водећих држава инвеститора у економију Белорусије“. На то се надовезао Лукашенко нагласивши „да Белорусија жели нормализацију односа са САД на узајамно прихватљивим условима“. Према информацијама са званичног сајта председника Републике Белорусије, за Американце је прихватљив услов „територијални суверенитет и независност Белорусије“, наравно независност од Русије.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *