Почетна / Друштво / Тетка и син друге Србије

Тетка и син друге Србије

filip rodic„Демократија до брегзита“ постала је нова парола либералног естаблишмента широм света, па је сасвим природно да су је и наши трабанти западне олигархије не само здушно прихватили, него и дигли на још виши ниво својим новим идејама достижући високе стандарде постављене пре четрдесетак година за време владавине Пола Пота у Камбоџи

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Тетка друге Србије, пропала политичарка и активна социолошкиња, Весна Пешић, можда јесте још као шестогодишња девојчица изашла из „паланке“, и 1946. се са својом породицом преселила у „нечији“ стан у центру града, у близини Ташмајдана, али „паланка“, макар онако како је она сама замишља, очито није изашла из ње. Зато је види у свима око себе и зато све који нису као она и не мисле као она оптужује за оно што је она, односно за оно што у себи мрзи.

Она несумњиво иде корацима свог духовног оца, Радомира Константиновића (такође рођеног у једној паланци, за разлику од Пешићеве, мало прогресивнијој, аустроугарској), и наступа с истом дозом ароганције и квазиинтелектуализма, са позиције висине. За разлику од Константиновића, она пише разумљивијим језиком, ваљда због тога што је ограничена на 140 словних знакова (максимална дужина „твита“), али је њена мисао подједнако неконзистентна и конфузна. Или, можда, није. Можда је њена мисао изражена у згражавању над немогућношћу старијих Енглеза који живе у сеоским пределима да схвате сву величину ЕУ у ствари истински континуитет онога за шта се залаже од самог почетка својим бављењем политиком. Из реченица „у Великој Британији победила паланка: Лондон за ЕУ, провинција за нацију. Константиновић заувек и свуда. Fuck паланка“! и „ограничити гласачко право руралне Србије, само писмени и они испод 60 година да гласају“ произлази да се њена мисао заснива на некој мешавини Константиновића и Пола Пота, који је у екстремним комунистичким круговима био веома популаран баш у оно време када је Пешићева формирала своје политичке ставове. Нит која веже Константиновића, Пола Пота и Пешићеву је јасна. Све троје желе да вештачки, готово насилно, промене дух народа и да га усмере у правцу који они мисле да је једини исправан. Разлика је само у томе што је Пол Пот имао моћ да побије старије житеље своје земље, док омладину васпитава да се гнуша својих корена и тежи његовој концепцији модерног. На срећу, Константиновић и Пешићева ту моћ нису имали.

Немоћна и сведена на универзум твитера, фрустрирана Пешићева себи даје за право да одређује ко треба, а ко не треба да има право гласа. Критеријум је, наравно, слагање са њеним мишљењем и виђењем модерности. Одакле нам идеја да би, кад би могла, поступила слично Полу Поту? Па, из ових њених речи произлази толики презир, ниподаштавање и мржња према неистомишљеницима, у овом случају сиротим Енглезима који имају утисак да су у либералној модерности изгубили сопство, да им Пешићева даје вредност бубашвабе која заслужује само да буде згажена. Њена мржња је толика да ова екселенција, грађанска дама из паланке не може да се обузда од псовања. Суштински смисао њене псовке није много далеко од онога да је рекла “kill (убиј) паланка“. С разликом што би ово било пристојније и својственије начину изражавања једне даме, али да она то никако није доказује нам и њен скоро три деценије дуг јавни дискурс пун простаклука, уличарског језика и понашања. Ако је елита коју би Пешићева желела да створи њен сопствени одраз, то је онда испод чак и оног паланачког духа којег је Константиновић неуспешно покушао да дефинише у свом делу.

Њен сестрић, духовни син мајке и оца друге Србије, Латинке Перовић и Константиновића, Чедомир Јовановић нам у свом реаговању открива другу страну српског либерализма и његовог виђења елите. У Јовановићевом мишљењу доминира фактор којег нам је изнео у једној телевизијској емисији објашњавајући како су за излазак из ЕУ били они Британци који су изгубили тиме што су у њихову земљу дошли Пољаци спремни да све послове обављају јефтиније, па су ови у тој тржишној утакмици постали губитници. Ти, дакле, већински становници Британије су из његове перспективе вишак, врста која ако се не прилагоди новим околностима треба да изумре. А, прилагођавање новим околностима предвиђа рад за мање новца и, самим тим, стварање већег профита за капиталисте. Јовановић то добро разуме, јер је и сам капиталиста који жели да своје раднике плати што је мање могуће и њему би одговарало да се и у Србији појаве неки „Пољаци“ у виду, на пример, сиријских избеглица, који би уместо за 20.000 динара месечно радили за 10.000.

Поставља се питање у какву то Европу Пешићева и Јовановић желе да нас одведу. Константиновић у свом поимању Европе инсистира на цивилизацијском, а не културном. У овом смислу, они су прави његови следбеници. Европа, односно ЕУ, у коју они желе да нас уведу јесте цивилизација која, по Освалду Шпенглеру, долази после „културе“, као терминална фаза сваког друштва. Паланчани и олош, за разлику од Јовановића, Пешићеве и њихових следбеника, ово јасно виде и радују се смрти цивилизацијског Франкенштајна и надају могућем културном препороду.

Иако се у приступу Пешићеве и Јовановића види разлика, она је условљена само генерацијским јазом и другачијим духом времена у којем су се они формирали – екстремни маоизам и екстремни неолиберални капитализам – презир и однос према нижем слоју, оном којег они не сматрају „елитом“ је истоветан. Обоје би обичан народ лишили права, за почетак права гласа и правичну зараду, а касније ко зна чега још све. Толико су либерално-демократски да би оне који се не уклапају у њихов скучени, да не кажемо паланачки, концепт претворили у кметове или раднике на „пољима смрти“ којима живот у сваком тренутку могу да одузму „млади, образовани и урбани грађани“ – виша раса либералног светоназора. Они су овим доказали да ни најмање не маре за малог, обичног човека који чини срж сваког народа, нације, државе, него искључиво за елиту која у модерном либералном свету није ни интелектуална, ни културна, ни духовна, него искључиво финансијска.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *