Тајна (ни)је у њој скривена

„Алиса у земљи чуда“ – књига скривених порука или не?

Сто педесет година од када је непрестано у штампи „Алиса у земљи чуда“ представља штиво које не само да успешно пркоси времену већ и копка машту критици, публици и философима целог света и једна је од оних која је подстакла највећи број разоткривања њеног „правог смисла“ и наводно бројних скривених порука које у себи носи. Ево неких примера…

Пише Владислав Панов

Тешко да је могуће у историји литературе пронаћи неко издање које је показало тако жилаву постојаност, тако свеобухватно дотицање свих могућих и немогућих укуса публике без обзира којој култури она припадала, а да је тако успешно победило време, све моде, баријере и препреке, сва раздобља и све врсте пролазности као што је случај са чувеном фантазиавантуром за млађе нараштаје и њихове родитеље, „Алиса у земљи чуда“. Прошлог новембра је било тачно сто педесет година од њеног првог издања у, тада, викторијанској Енглеској. Њен аутор, оксфордски математичар Чарлс Латвиџ Доџсон у историју је отишао са овом маленом књигом о девојчици Алиси жељној авантуре потписавши је псеудонимом Луис Керол. Бизаран свет у који Алиса доспева „прошавши кроз зечију рупу“ постао је не само пример савршеног приповедања, већ и баснолико-бајковитог заплета који голица машту интелигентних једнако као и оних што, евентуално,  нису имали ту срећу да на свет дођу са снажним „вијугама“, једнако богатих и сиромашних, сасвим младих и свих осталих старијих од њих, културних и некултурних, укратко читача са свих страна света. Књига је постала општа и стално присутна „забава за лаку ноћ“ и то је, занимљиво, још увек, у време када је читање постало више налик греху него врлини, а успављивање деце на тај начин потпуно неразумљива, досадна, па и сувишна ексцентричност. Преведена је на преко сто седамдесет језика и једна је од ретких књига која ниједног тренутка током века и по присуства на тржишту није престала да се доштампава.
[restrictedarea]

И као све универзалнопобедоносне ствари и ова је књига управо због своје чудесне свеопште привлачности током времена била и још увек је – енигма за коју се непрестано траже објашњења. Отуда „Алиса у земљи чуда“ има изузетно бројна коментарисања, тумачења и стално изнова нова „читања“. То је уједно и најутицајније штиво у смислу да је иницирало приређивање његовог новог живота на свим другим медијима. „Алиса у земљи чуда“ је током времена била екранизована од стране двадесетак филмских и телевизијских аутора. Доспела је средином седамдесетих година прошлог века и до своје порно-варијанте! Поред неколико десетина филмова „Алиса у земљи чуда“ је добила простор и у неколико ТВ-серија, и у три видео-игре, с чиме је вероватно направила најзанимљивији упад у модерне технолошко-уметничке токове. „Алису у земљи чуда“ су снимали у форми опере, мјузикла, порнографских прича, као анимирану али и играну ТВ-серију, за мали и велики екран, али и за позориште. Још важније, са овом књигом су се бавили цењени умови разноврсних стручњака током протеклих век и по који су били задужени или су се осетили позвани да „објасне“ њене „праве вредности“, али и да октрију оне скривене. Посебно је овај други процес инспирисао мноштво поменутих умова и стручних, увек дежурних, детектора и тумача скривених порука свега и свачега. И пошто је реч о „вечној“ књизи скоро као Библија стално присутној, она надахњује нове нараштаје и то у овом случају од најранијег узраста, дакле чак учествује на известан начин и у њиховом формирању, многи су се осетили дужним да оваквој једној појави открију прави смисао.

ИНСПИРАЦИЈА ЗА „БЕЛОГ ЗЕЦА“ Тако је, рецимо, „Алиса у земљи чуда“ постала чак и мера за неуролошки синдром који је назван по њој, а који се односи на обољења перцепције, односно сензорних фукнција, изазвана разним узроцима, од тумора мозга до последица коришћења психоактивних супстанци. Ово друго је, иначе, најчешће и најомиљеније тумачење скривених садржаја „Алисе у земљи чуда“. Од момента када главна јунакиња пролази кроз поменуту зечију рупу, а што је већ само по себи, протумачено као улазак у стање измењене свести, она доспева у бизарни свет животиња и ствари које имају људске особине, али у таквом својству и интензитету да делују као халуцинација, односно „триповање“ под дејством дрога. „Алиса у земљи чуда“ је иначе била директна инспирација и за химну наркоманског огранка хипи-покрета током шездесетих година прошлог века, за песму „Бели зец“ америчке групе „Џеферсон ерплејн“, а која се управо бави описивањем „триповањем“ под дејством халуциногених опијата. Није се, додуше, улазило у то да је аутор књиге био деценијама далеко од свега што је постало тако популарно током експлозије хипи-културе и да је једино могуће искуство са таквим дрогама у његово време могло да буде са опијумом који је тада у неким сферама друштва био популаран, али за шта никада у његовом случају није било ни наговештаја, а камоли доказа. Свеједно, „Бели зец“ поменутих икона хипика је настао као нека врста нарко-деривата Доџсонове књиге и створио је тај мит о скривеној вези „Алисе у земљи чуда“ са наркоманским „културама“.

НЕОКОЛОНИЗАМ И ПЕДОФИЛИЈА Осим дакле медицинских и наркоманских читања између редова „Алисе у земљи чуда“ занимљиво је детектовање параболичних конотација у вези са британским колонијалним тенденцијама оног времена, али и данашњег. Наводно су Алисине авантуре у земљи чуда и њена стално присутна склоност да чудне становнике те земље прилагођава себи и својој култури, заправо алузија на британски однос према народима колонијално потчињеним, а данас је такав стил опхођења према свету и у свету од стране неоколонијалних, односно глобалистичких, сила још израженији па „Алиса у земљи чуда“ свакако мотивише и овакву врсту „читања#. Најбројнији је, ипак, одељак који би да ову књигу раскринкају као дело педофила, а за све потоње нараштаје на овај начин сексуално девијантних. „Алиса у земљи чуда“ је и настала, на врло у овом смислу, сумњив начин. Доџсон је, наиме, наводно био инспирисан да напише ову књигу после једног излета чамцем са пријатељем и три девојчице. Оне су биле одушевљене тим искуством (све са седењем у крилу својих пратилаца), па је Доџсоново тако ватрено инспирисање и веома брзо стварање ове књиге (наводно после само неколико дана од поменутог излета) послужили као доказ да његова прича ите како лежи на сексуалним алузијама „неприкладих“. У међувремену је појава психоаналитичког одушевљавања медицинске струке у детекцији суштинских мотивационих окидача у скривеним слојевима људске душе довело до још продубљенијег откривања скривених сексуалних порука „Алисе у земљи чуда“. Фалусни симболи и ерекције пениса на појаву Алисе свуда по књизи овакви тумачи скоро у такмичарском маниру проналазе и свету страствено разоткривају. Кључеви и браве који су део у причи с оне стране Алисине досадне реалности су, наравно, симбол полног односа, а слана вода на њеној бради призор који је, шта друго, него последица мастурбације. Сличних је и разних других сексуалних симбола, порука и ауторових потурања „пронађено“ скоро на свакој страници његове књиге.

Тајна је да тајне нема!?

Поменута тумачења смо поменули, као и много штошта друго што ће несумњиво тек бити детектовано је ипак више доказ да је „Алиса у земљи чуда“ заправо једно од оних ретких остварења људског ума које не само да далеко надилази и превазилази своје доба, већ има спремни арсенал да и даље, ко зна колико још дуго, успешно води битку и са свим надолазећим временима. А тумачење на све могуће друге начине и увек присутно проналажење нових порука овој књизи као ниједној другој заправо, осим, наравно, Библије, мада ње из сасвим других разлога и порива, обезбеђује ту недодирљиву ванвременост. Неко рече да „Алиса у земљи чуда“ није књига о сексу, дрогама или политици, већ да је напросто маштовита и универзална прича о одрастању и сазревању девојачком. Ту долазимо и до најозбиљнијег и можда иако најмање атрактивног, али најтачнијег, коментарисања правог смисла ове књиге. Они који верују да је Доџсон, алијас Керол, желео да поручи дамама да проблеми одрастања нису и не треба да буду баук, проналазе доказе у том смислу већ у самој психичкој конструкцији Алисиног лика. Она је типична девојчица која сумња у свој свет, тело, саму себе, не свиђају јој се промене тела и духа, плаши се осећаја сумње у сопствени идентитет, бунтовна је према ауторитетима. Можда, међутим, ни ти проблеми нису битна ставка у тумачењу „Алисе у земљи чуда“. Из простог разлога што тумачење и није неопходно, односно оно је потпуно излишно. Тајна ове књиге је у томе да нема тајне, а изгледа као да је има. Она се зато прима таква каква је, баш као што се и сам живот најбоље подноси када се посматра као путовање кроз досадни или луди, психоделични или до досаде раумни, свет током кога ваља једино уживати у самом том путовању, без питања, сумњања и ограничавајућих давања смисла посебно када сам свет кроз који смо принуђени да путујемо нема баш неког смисла. И ако баш треба добро размислити пре читања „Алисе у земљи чуда“, најбоље ће проћи они који буду дошли до оваквог закључка. Алиса и њена земља чуда су метафора свеопштег лудила и бесмисла у који наша цивилизација јури све већом брзином, све сладострасније и све безнадније изгубљена и за разум и за смисао. Читајте, дакле, забављајте се и уживајте – док још можете!
[/restrictedarea]