Почетна / Друштво / ТАБЛОИДИ И ЖИВОТ – Најмрачније тајне лекције о женама

ТАБЛОИДИ И ЖИВОТ – Најмрачније тајне лекције о женама

ЗенаПише Љиљана Богдановић

У тексту недавно објављеном под насловом Најмрачније тајне жена, са страница викенд-додатка најтиражнијег и најчешће медијски апострофираног српског таблоида, женама је поручено да се о њиховој скривеној природи практично све зна, али да је то сазнање поразно, а слика мрачна. Може ли се, у том мраку, разматрањем неких момената овог „мрачног“ извештаја расветлити природа и мотиви поменутог новинарско-аналитичарског подухвата

Да ли уређивачке колегијуме савремених таблоида чине појединци који имају маму и тату, бату, секу, драге и блиске људе? Имају ли ови, по много чему необични људи, успомене, страсти, љубави, хобије, кућне љубимце, омиљене рецепте, филмове и музику… Диве ли се икоме, воле ли макар кришом, догађа ли им се уопште да буду сентиментални, да се радују или да заплачу? И најповршнији читалац поменутих, према посебним „поетикама“ кројених дневних новина, оваква и слична питања неће сматрати бесмисленим, будући да је, као конзумент таблоидне понуде, у сличним недоумицама бивао вероватно и сам.

Тешка рафална ватра испаљена прошлог викенда са страница Информеровог викенд додатка „Љубав и здравље“, а у аналитичком писанију „Најмрачније женске тајне“, иако по снази употребљеног експлозива тек негде на средини, тј. просеку овде уобичајено коришћене разарајуће снаге, надахнула је повереницу за заштиту равноправности Бранкицу Јанковић, Удружење новинара Србије, али и васколики део читалаштва, на речи најоштрије осуде. Увредљивим и дискриминишућим текстом „Најмрачније женске тајне“ шири се мизогинија и омаловажавају жене – сложно је, у овим реаговањима, закључено, док се у саопштењу УНС-а наводи и да је оваквим писањем прекршен и Кодекс новинара Србије.

[restrictedarea]

ЖУДЊА ЗА ПРОВАЈДЕРОМ Шта је то што жене, односно „читав женски род“ оптужује за умишљајно и зло деловање против човечности, првенствено оне у мушком обличју? Аналитичар Информера, у низу веома занимљивих и извесно оргиналних закључака, не без ауторског задовољства истиче мисли попут ових: „жене не могу себи да приуште да се фокусирају на једну одређену интелектуалну дисциплину“, „ако жена мушкарца фасцинира ’знањем на различите теме’ то значи да их је ’покупила од других мушкараца’“. И не само то, јер овде се истражује свестрано и обухватно, па се наводи да „жене не воле да раде“, стога се и „не цимају око каријере, већ се фокусирају на избор правог партнера и будућег животног провајдера“, тврди се да је „женин једини циљ да истренира мушкарца да се према њој односи на начин који она сматра исправним“ и да је „данашњим женама мозак испран феминистичким причама“.

Да ли је (бе)смислено уопште постављати питања попут, рецимо, овог – Зашто Информеров аутор, односно ова редакција која га очигледно подржава, толико мрзе жене да их, под маском тобожње објективности и непристрасног „аналитичког“ разматрања, излажу порузи и увредама по мери расистичких теорија, чак еугенике? Није ли смешно и сувишно реаговати критички, или пак озбиљно, то јест наводећи аргументе, сучељавати се са гледиштима којима Информер позајмљује свој углед (ако то није прејака реч) и име без остатка!? Поготово што аутори, баш као и креатори уређивачког рукописа ове и других сличних новина, на много начина и свакодневно шаљу поруку да им пуца прслук за јавно мишљење, поготово ако је оно критично. Жене не воле да раде. Већина жена жели да живи комфорно, али да до тога дође без тешког рада и лактања. Чим открију, а то се обично догађа већ у пубертету, да заправо не морају да раде попут мушкараца, већ да мушкарци могу да се брину о њиховој егзистенцији, жене аутоматски одлучују да нема потребе да се превише цимају око каријере, већ се фокусирају на избор правог партнера и будућег животног провајдера.

Да ли је упутно, или пре смешно, полемисати са „аргументима“ попут ових наведених, а који се – подсетимо – тичу савремене Србије и живота чији посебан терет, према непорецивим увидима, носе управо жене?

У реаговању на Фејсбуку, повереница Бранкица Јанковић је написала да приложени текстови представљају драстичне примере мизогиније (мржње према женама) и медијског извештавања које подстиче предрасуде и стереотипе о женама и производи озбиљне и штетне последице у друштву у коме су дискриминација, злостављање и насиље над женама горући проблеми. Чињеница је да је писање таблоида, па дакле и Информера, од извесног утицаја на обликовање друштвених стереотипа и одговарајућих матрица мишљења и понашања. Можемо да замислимо злоћудну извесност да ће се неке од саопштених теза Информеровог аналитичара умножавати и – сходно својим порукама – понекад „унапређивати“ и обликовати свет, живот и односе људи. На начин и у смеру који су далеко од пожељног. Хоће ли све жене једног дана веровати да им је од Бога и властите родне и генетске несавршености предодређено да буду – спонзоруше, а сви мушкарци да су њихови „провајдери“, односно тегљачи, амали, жртве или – како народ воли да каже –„волови“?

СПОНЗОРУШЕ И КЛАСНА СЕГРЕГАЦИЈА Пишући о мизогинији као чињеници, тј. комплексу умрежених чињеница које су „оружје и маска капитализма“, Јелена Лалатовић луцидно варира и појашњава управо тему спонзоруша. Наводимо нека запажања у нади да би то Информеровог аутора могло да надахне на још један текст.

„Добра стара изврнута логика тврди да је систем урушен од стране девојака, ’спонзоруша’, које својим постојањем провоцирају мушкарце да се, уместо очувању патријархалне породице, посвете криминалним делатностима. Истина је обрнута: ’спонзоруше’ су производ класне сегрегације у срцу система, који треба уништити.

Већ на први поглед јасно је да је мизогинија у темељу патријархално-буржоаског морала. Све чешће паушално етикетирање разних жена као спонзоруша, као имплицитан позив на њихово јавно понижавање, јесте један од симптома интензивне репатријархализације друштва, чији је циљ да обезбеди политичку подређеност жена и изнуди њихов пристанак на још већу експлоатацију у време кризе. То нас наводи да подцртамо дубље везе између социјалне интерпретације феномена ’спонзоруша’ и капиталистичког система.“

Ето нас, дакле, како и ова ауторка сугерише – у самом срцу проблема, и могућег закључка да Информеров аутор има и друге побуде осим голог сексизма и тривијалне мизогиније. Ако је тачно да је на метанивоу овог писања идеја да се жене приволе на још подређенији политички и друштвени положај, и темељнију експлоатацију у времену штедње и кризе, а све у сусрет болним и свим другим реформама које нам се као друштву смеше, онда Информеров аутор није тек природа и нарав „склона да се маши безбол палице када види маче“.

Светлана Слапшак, поводом који има мало везе са актуелним ангажманом београдског таблоида, али му је тематски близак, каже: „Ствари се у родној политици негде побољшавају, али их истовремено прати застрашујућа, агресивна регресија основних женских права која су, да подсетимо, и женска права. Да би се то видело, није потребно бити непопустљива феминисткиња, увек на стражи и спремна да реагује: довољно је бити и просечно осетљив на оно што се догађа у нама блискоме свету, или нашем домаћем свету.“

ДВА СТЕРЕОТИПА Уз ове аргументе, УНС је упозорио (позивајући се на Кодекс новинара Србије) да новинари морају бити свесни опасности од дискриминације коју могу да шире медији и да су дискриминација и насиље над женама један од важнијих проблема у Србији, те да због тога медији морају бити нарочито опрезни.

Поред резонске сумње да је у наводно невешто мизогином наративу заправо само реч о поплочавању поузданог и сигурног друма којима ће систем капитализма и експлоатације јездити на домаћем тлу (а знамо колико то јесте важно за наше планове интеграције са „великим светом“!), ова медијски унапређена интерпретација појмова и идеја око теме спонзоруша као најближег заједничког имениоца свих припадница женског рода, пружа неке нетипичне подстицаје за размишљање. Јер, најзад, али у овом случају не и на последњем месту, реч је о гласилу које јесте блиско врху политичке, извршне и сваке друге власти у мери да неке познате шаљиве интерпретације ове блискости наглашавају како је „главни уредник Информера заправо владин портпарол“.

Под утиском ових сазнања и са свешћу о овој чињеници, питања о мотивима и надахнућима за „Најмрачније тајне…“ постају поље могућих врло маштовитих интерпретација. Дакако, не без својеврсног манипулативног потенцијала.

Сетимо се стереотипа да су Срби несолидни, лењи, склони нераду, подвалама и превари. Да ли је идеалан други пол овог стереотипа управо овај, према којем су све грађанке Србије површне, лакомислене, усмерене на превару као животни мото?

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *