Све је исто и још горе!

„Игра престола“ – крај шесте сезоне

Igra prestolaПише Владислав Панов

Рекордни буџет додељен шестој сезони светског телевизијског феномена број један, серије „Игра престола“, омогућио је раскошни мизансцен бруталном, декадентном, па и отворено изопаченом садржају (огромних) социјално-политичких амбиција и крајње сумњивих намера. Публика је узвратила са чак седамсто хиљада чистих десетки приликом мерења њеног квалитета!

И на крају недавно широм планете одушевљено испраћене шесте сезоне хит серије ХБО-а „Игра престола“ остало је све исто, мада, и „потпуно другачије“ (много страшније и горе). Развлачење садржаја, крволочни обрачуни оно мало преосталих важних ликова ове серије, те даље одлагање „коначних обрачуна“ које публика безнадно, у стално потенцираној најави, годинама ишчекује, промоција зла, похлепе и суровости, инсистирање на посебној врсти немаштовите или, прецизније, позајмљене маштовитости која је у себи измешала све што је тренутно од популације жељено, поставили су сцену за сигурно најишчекиваније и биће тако најгледаније финале неке серије у историји ТВ забаве, а које нас очекује у наредној години. Овогодишња доза „Игре престола“ је тако запретила да буде чак и нешто одушевљеније примљена од сада већ бројно присутних заштитника култног ореола ове серије, најпре оних у сајбер-свету. У светској мрежи компјутерски повезаних заљубљеника ове серије као да влада обавеза давања суперлатива свакој епизоди, заправо свему што има везе са „Игром престола“.

[restrictedarea]

И ДАЉЕ ПРИСУТНИ ДЕМОНСКИ ДУХ На најпосећенијој и једној од најугледнијих филмских база на интернету (ИМДБ), „Игра престола“ је освојила преко седамсто хиљада чистих десетки! Гласало је, иначе, рекордних преко милион гледалаца ове серије са просечном оценом од девет и по. Дакле, феномен је испоштован. Ова га серија из неког разлога поседује још од првих емитованих епизода пре пет година. Екранизовано бестселер штиво скоро седамдесетогодишњег америчког писца Џорџа Рејмонда Мартина као магнет је освојило мноштво телевизијске публике незаситног апетита за екстремним призорима насиља, секса, окрутностима свих врста, интензитета и нивоа. Тај тренд је настављен и у шестој сезони иако је она први пут изван литерарне подршке Мартина, који није успео да на време настави своју чувену сагу, али је остао у игри као један од главних продуцената серије.

Прича, дакле, можда није и његова, али је исти декадентни, крвави и демонски дух којим је обојио своје животно дело и даље и те како доминантно ту. Тешко да је публика приметила разлику, ако је уопште и има. Јер ово је још увек такозвана епска фантастика са безобразно прекопираном драматургијом филмова и серија који се баве тумачењем и екранизовањем материјала сасвим блиских званичним историјским фактима и личностима од којих су директна преузимања препознатљива из британске историје и плејаде психопата с тронова римске империје. Као мешавина копије истине и домаштавања неопходних детаља како би серија изгледала „стварније“ у потоцима крви, убијању, садистичким лудацима који тамане све око себе, сплеткама и зверским обрачунима зарад власти, „Игра престола“ једноставно нема премца иако је баш у комбинација поменутих „врлина“, тако драгих у том смеру добро дресиране публике, тек фотокопирана варијанта бројних других понуда овог огранка телевизијске забаве милиона. И то не само америчке.

Шта је, уосталом, донела ова шеста сезона? Ко још увек прати судбине бројних ликова „Игре престола“ прилазак поменутом коначном обрачуну свих обрачуна, који се наговештава скоро од прве епизоде, дакле чека се већ годинама, истиче као главни адут овогодишњег „фикса“ у дози серије жедно и жудно тражене од стране милионских поборника. Добијено је, међутим, а свакако није тражено, мноштво досадних алузија, метафора, па и сасвим отворених коментара актуелних војнополитичких прегруписавања најпре у америчкој политичкој текућој реалности. Наговештаји, па и сасвим јасне нијансе преузете из стварног света, али и, повратно, оне које се упућују у њега од стране арогантних аутора „Игре престола“, све је то у богатом раствору у садржају недавно минуле сезоне ове серије. Неки чак видеше и политичке везивне нити измаштане за потребе серије са стварним светом уочи великих промена које се најављују или већ на разним странама трпе, а које би требало да кулминирају после избора. Други, опет, сматрају да је овако издашно оцењивање епизода ове серије делом последица визионарског духа њених аутора. И док су неке серије, па и филмови, пре „Игра престола“ поставили неопходне услове за толерисање уласка црнопутог председника у Белу кућу, сада се слично просветљена активност „Игре престола“ цени када је реч о наводном напредном истицању врхунски политичких умећа од стране жена.

MartinИГРА ПОЛОВА Жене су у „Игри престола“ представљене на извесно врло ружан начин, али уједно и реалистичан, посебно уколико се прихвати деценијама присутан и помпезно развијан однос према женама као полазишту и исходишту једнако свих позитивних и истовремено негативних делања „мужјака“ с којим оне живе или макар долазе у контакт. Та је игра полова по аршинима савременог принципа свеопште једнакости у свему и према свакoме, дакако, и у бескрајном злу, детаљ који је пресудио у корист серије. Отуда је иначе шокантно брутално насиље у кадровима серије од прве епизоде, тек нужна, успутна и не много критикована покретачка сила према новим рекордима гледаности. Публици се нуди надграђени присутни концепт жене која је не само мушки неустрашива, мужевно борбена и бескрупулозна, већ је и дотерано доминантна са својим традиционалним особинама – као довитљива, сплеткама склона, супериорна манипулаторка. У стотинама ликова ове серије, разуме се, нема никог ко је макар близу чистом позитивцу. Посебно када је реч о протагонистима женског рода. Иако су нове иконе међу светским политичким лидерима из нашег света жене, у овој су серији оне одавно извојевале победу у борби полова, а онда су тај тријумф искористиле да буду узвишено зле. Ко је на кога утицао или га инспирисао можда и није толико важно. Свакако су Мартин и његови сарадници пронашли штоф за своје писање „преко леђа“ савремених особа. Није потребно много па да се у кључним антијунакињама ове серије пронађу бројни докази у том смислу и сасвим јасна препознавања, па и поистовећивања. Тачеризам, измешан са актуелним меркелизмом, односно узвишеним борбеним врлинама женског огранка клинтонизма, дакле с подстрецима из бруталности стварне, данашње, игре престола и с обе стране океана и политичке моћи. Посебно је то видљиво у управо завршеној сезони с обзиром на то да су женски ликови у овој етапи „Игре престола“ били доминантно у центру пажње, односно доминантно у причама. Да ли је то, рецимо, узвишено зла Серсеј или „мама змај“ Денерис (занимљиво, у њој су многи најлакше проналазили паралеле са Хилари Клинтон) која сурово уз помоћ својих змајева (дронови?) тамани непријатеље и чисти назадне, недемократске државе од затуцаности тако што се бори за једнакост, правду и слободу. Дакако само оних који се разумеју у њено поимање светске правде и селективне једнакости. А ту је у потпуно зло преобраћена Арија Старк која задовољава обавезну присутности представника млађих нараштаја и то тако што се дословно „просветлила“ злом, као и још млађа Леди Мормон коју су оправдано саркастично неки прихватили као дерле краљицу Империје Зла.

 

МОЗАИК СОДОМЕ И ГОМОРЕ С РЕКОРДНИМ БУЏЕТОМ

И не треба се бринути да су аутори заборавили којим се нијансама тонирају ликови „Игре престола“. Они су и даље чврсти, сурови, безбожни, декадентни, огрезли у похлепи за влашћу, грамзиви и до несхватљивости сурови једни према другима. Тако смо кроз ову сезону видели како се убијају и деца, али и како деца убијају! Видели смо даљу промоцију секташких тенденција, чак и христовско оживљавање мртвог јунака, те и даље, дубље и свеобухватније коришћење историјско-социјалних позајмица из проживљене, да тако кажемо, реалне историје. И раније помињања ауторова фасцинираност принципима макијавелизма, дарвинизма и нихилизма у појединим су епизодама ове сезоне не само обилно присутни и за развој радње значајни већ су до те мере искарикирани и комерцијализовани, брутално ишчупани из оригиналног контекста, да су доведени до апсурда. Инцест, сексуалне девијације и изопачености свих врста попуњавају овај мозаик Содоме и Гоморе који је ове сезоне добио рекордни буџет од чак десет милиона долара по епизоди! Да бруталност и декадентност изгледају још привлачније.

 

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *