Слободан Владушић: У Британији је победио Полис

vladusic 1Рефендум у Британији био је политички судар Мегалополиса и Полиса. Победили су људи који нису желели да се одрекну могућности да утичу на политичке одлуке у својој земљи

Разговарао Дејан Перишић

Да би се уопште разумело шта се догодило у Британији треба знати у чему је разлика између Полиса и Мегалополиса. То је кључна ствар. Хтео бих одмах да упозорим читаоце да то није разлика између града и великог града, јер Мегалополис није тек велики град. То је потпуно различита урбана целина, која нема везе са оним што смо навикли да сматрамо градом. У центру града, Полиса, налази се трг, место сакупљања људи који ту тргују, разговарају, светкују, суде, баве се политиком. Полис подразумева неку врсту базичне солидарности између грађана. У Мегалополису те солидарности нема, јер у његовом центру није трг, већ замак, или боље рећи забрањена зона, у којој бореве најбогатији, они који владају Мегалополисом. Ту становници немају приступа, а самим тим немају приступа ни правди, ни политичким одлукама које се директно њих тичу. Када им се дозволи да у ту зону уђу, у њу улазе као слуге, да приме наређење, каже у разговору за „Печат“ писац и есејиста др Слободан Владушић.
[restrictedarea]

Зашто на то пристају? Да ли се у дехуманизованом свету којим доминира начин живота у мегалополису може сачувати људскост?

Мегалоплис је своје слуге дресирао тако да живот схвате као смену лудачког рада и лудачког трошења. Ништа више од тога. Новац ту постаје једина вредност, поводац којим се људи воде кроз живот, као пси на ланцу. Ти робови су просто тако програмирани, и не могу да схвате да неко не жели да буде роб. То су дакле две слике света које се међусобно сукобљавају: на једној страни су суверени, солидарни грађани, што раде и троше, али такође и мисле и који желе да сами доносе одлуке о себи и својој будућности. На другој страни су грамзиви, егоцентрични робовласници и њихови уплашени робови, које се из канцеларије или фабрике воде у шопинг мол, а затим назад у канцеларију или фабрику. И када дигну главе, ови их повуку за поводац и они се смире. А када их истроше, замениће их другим, а ове ће да баце у канту за смеће

Није, дакле, тешко претпоставити ко је победник референдума у Британији…

Мислим да је недавни рефендум у Британији био политички судар Мегалополиса и Полиса. Победио је, за сада Полис, односно људи који нису желели да се одрекну могућности да утичу на политичке одлуке у својој земљи. Занимљиво је да се одмах после референдума појавила теза по којој су такозвани млади и образовани гласали за останак, а за излазак, такозвани стари, рурални и необразовани. Mислим да је таква анализа у суштини погрешна, јер је међу онима који су гласали за излазак било много паметних, образованих, младих људи из великих градова. Неке од њих познајем и лично. Али важно је нешто друго: таква ,,анализа“ је опасна, јер упућује на почетак социјалног расизма. Прво се направи подела у народу на ,,вредније“ групе (,,млади“, ,,образовани“) и ,,мање вредне“ групе (,,стари“, ,,рурални“, ,,необразовани“) – онда се креира прича по којој они ,,мање вредни“ угрожавају оне ,,вредније“ – рецимо, тврди се да су овим референдумом пензионери узели будућност младима што је потпуна глупост – и тако се припреми терен да се тзв. ,,вредније групе“ на било који начин могу супротставити ,,мање вредним групама“. Рецимо, шта спречава групу младих образованих људи да претуку неколико пензионера када их виде на улици? Они ће рећи да само бране право на своју будућност, коју им ти пензионери одузимају. Таквих случајева геронтолошког насиља било је јако пуно у доба перестројке у СССР-у, јер су млади људи у пензионерима видели само бескористан део друштва. Слична се прича распирује и у Србији и то чине они којима су пуна уста људских права. Само што ти такозвани браниоци људских права 90 посто људи не сматрају за људе.

Све те поделе су опасне али и лажне.

Мегалополис ништи човечност, а на том путу страдају и сви односи које човек има са другим људима. Нација је једна од најважнијих човекових заједница. Може ли национални идентитет имати вредност у постмодерном добу? Колика је његова важност за очување човечности у ери предапокалиптичне глобализације, те да ли је управо национлано достојанство основа за социјалну правду?

Полис нас упућује на град-државу. То не значи да би сваки град на свету требало да буде држава за себе, али значи нешто што смо заборавили, или боље рећи, што нам се овде континуирано прикрива, а то је да грађанска култура, грађански начин живота, и национална самосвест нису супротности. На шта мислим када кажем грађански начин живота? Мислим на мушкарца или жену који располажу извесном количином знања да могу да се оријентишу у свету, на људе који су довољно медијски писмени да могу да се одупру медијским манипулацијама, на пристојан свет за кога је новац једна од вредности, али не и једина. За такве је људе потпуно нормално да имају нормалну националну самосвест. Зашто? Па зато што је национална самосвест, поред такозваног државног патриотизма, нешто што већину људи везује за државу у којој живе. Када кажем држава мислим на политичко тело које је очувало бар минумум суверенитета, дакле моћи или макар жеље да доноси одлуке на властитој територији. Из ове поједностављене, али не и нетачне дефиниције државе произлази и њен значај: она би требало да њеним држављанима, без обзира да ли су део већинског народа или припадају националним мањинама, базичане људске вредности као што су социјална правда, право на рад (а не на израбљивање) најзад, људско достојанство.

Када ми неко каже да је рецимо, ,,интернационални левичар“, морам признати да ми дође да га запитам: која ће то интернационална организација да обезбеди ове базичне људске вредности за све грађане Србије? Лекари без граница, ММФ, Трансатлантски трговачки пакт у настајању… Које је то интернационално тело коме је толико стало до достојанства грађана Србије? Нема га. Зато мене такозване ,,космополите“, подсећају на људе који су на Титанику ускакали у празне чамце за спасавање и сами бежали у њима, и да при том никога не би чекали. Такав ,,космополита“ не види никакав парадокс у томе што наводно воли цео свет, а не воли своје ближње. За таквог човека ,,космополитизам“ је само алиби који прикрива да му није стало ни до кога другог осим до самога себе.

Црњански је говорио: „Књижевник који не саучествује у судбини свог народа, није прави књижевник“. Где је национална књижевност данас и да ли има романа или других књижевних остварења који постављају нову националну парадигму?

Пре свега морам да кажем зашто је национална књижевност важна: важна је зато што она потпуно негира оно стереотипно мишљење које се данас намеће, а то је да се национална самосвест нужно преображава у мржњу према другим културама и народима. То су будалаштине у које могу да верују само они који немају појма нити о својој, нити о било којој другој култури. Тако уместо да се погледају у огледало и себи признају да јако мало тога знају, они себи тепају како они ништа не знају из неких назови високоморалних разлога. Шта хоћу да кажем? Бавим се српском књижевношћу и преко српске књижевности и њених интензивних веза са другим европским и ваневропским књижевностима ја се заиста бавим и српском културом и светском културом. Не постоји ни један значајан српски писац који није уроњен у традицију која има и националну и интернационалну компоненту. И када на тај начин, преко националне књижевности, дођете до светске књижевности, онда заиста можете да кажете да сте грађанин света у смислу да имате хоризонт светског човека и да можете да видите и тумачите феномене који вас погађају и као припадника једне нације, али и као човека уопште. У књизи Црњански, Мегалополис, бавећи се Црњанским, ја сам, на пример, описао ово што се данас догађа у Британији: да неколико десетина хиљада робова Мегалополиса, који случајно живе у Лондону, себе више сматра Лондонцима него Енглезима. То нису ,,космополите“ то су провинцијалци, јер без остатка Британије, Лондон није центар, већ само привезак, провинција.

За мене је једини доследни космополитизам онај до кога се долази преко патриотизма. У том смислу, национална књижевност има своју националну и интернационалну компоненту.

Национално и интернационално нису у супротности. Брига за ближњег, проширује се на бригу за целокупно човечанство. Зато врхови српске књижевности, кроз српски језик на којем је написана долазе до светских видика. Конкретно, када говоримо о Црњанском: Сеоба и Друга књига Сеоба, свакако, али велики српски роман је и Роман о Лондону, јер после њега човеку постаје јасно у чему се Мегалополис разликују од Полиса. А то је кључна спознаја без које српски интелектуалац не може ни да започне да размишља о националној судбини и опстанку.

vladusic 2О вашим предавањима студенти говоре са поштовањем, а ту је и Летопис у којем сарађују многи млади аутори које називају Y генерација и „миленијумцима“. Какви су њихови погледи на свет, ка чему теже, имају ли стваралачког одушевљења, какав им је однос према традицији и националном идентитету?

Мислим да се на ово питање не може дати неки опште важећи одговор. Људи се разликују, па се разликују и млади људи. Поплава разних ,,генерација“ ми више изгледа као покушај да се ти млади људи унификују, да се изједначе, да им се одреди како треба да се понашају и мисле – то је више једна манипулација, него опис стања.

Што се мене тиче, током сарадње са студентима наилазим на разне људе. Неки су ми пријатељи, а неки срећом то нису. Али мислим да је мање важно какви су они. Важније је шта им се нуди, јер то је оно на шта могу да утичем. Ево каква су моја искуства око тога питања: прошле године је у Новом Саду, одржана Блогерама – курс писања блогова за ученике 4. разреда новосадских средњих школа. Курс су организовали Матица српска, Центар за истраживање и популаризацију српске књижевности који делује при Одсеку за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, као и новосадска Фирма Еипикс која се бави производњом видео игара пре свега за америчко тржиште. Курс се одржавао у просторијама Филозофског факултета, а завршио се јавним читањем блогова у пуној свечаној сали Матице српске. Мене су та деца, која су читала своје радове, потпуно одушевила и безмало код сваког сам пронашао по неку реченицу коју бих желео да сам и сам написао.

Мислим да је пројекат Блогерама поучан из више разлога: прво, једна институција, као што је Матица српска, приступила је делу становништва у чијим животима до сада није постојала као жива чињеница – мислим ту на средњошколце. На тај начин смо премостили генерацијски јаз, спојили различите генерације. Друго, предавачи на курсу су била два млада човека који су током студија српске књижевности били међу најбољима у својим генерацијама: дакле, средњошколцима смо пружили модел за угледање који им је близак генерацијски, а тим младим предавачима смо показали да се квалитет, вредност, знање, још увек негде цене. Треће, показали смо да у Србији постоји коректан, поштен, приватни капитал – фима Еипиx – који може да финансира овакве акције иако за њихово пословање ова врста рекламе није од одлучујуће важности. Најзад, полазници курса су на крају писали и мислили боље него на почетку, и српски језик им је свакако после курса постао ближи и лепши. За мене су то добри знаци, добри показатељи, и надам се да ћемо и ове године наћи спонзора за овогодишне новосадско издање Блогераме, коју ћемо иначе, ове године проширити и на Суботицу, захваљући Кући здравља и господину Ненаду Ђукетићу.

Сарадник сте сајта Нови полис. Поред свих искушења које собом носи, колико, ипак, савремена технологија може бити у служби добра?

Нови Полис је непрофитабилни сајт који је основала група пријатеља са идејом да пружи простор и могућност интелектуалцима разних генерација и са разних простора да отворено и јасно изразе своје мишљење о разним темама. У том смислу то је либералан сајт – верујемо у слободу мишљења. Сада се ту оглашава тридесетак људи из Београда, Новог Сада, Суботице, Ниша, Бање Луке, Подгорице…. Тај сајт представља дакле, и неку врсту програма за оно што бисмо назвали културом и политиком Полиса.

[/restrictedarea] займ онлайн займ на карту сбербанка без процентовзайм онлайн на карту срочно без отказа круглосуточночестное слово займ личный кабинет

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *