Реквијем за Европу

ШТА ПОСЛЕ БРЕГЗИТА

eu flagКако ће се афера раскида Британије са Европском унијом расплести до краја, широко је отворено питање. Референдум је отворио Пандорину кутију. Европски пројект је прича о „изневерeном сну“ његових оснивачких сањара

Зa „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

У четвртак 23. јуна британски грађани су на референдуму историјских импликација, са 52 према 48 одсто гласова, гласали да Уједињено Краљевство напусти Европску унију. Резултат гласања био је шок сеизмичке јачине; премијер Дејвид Камерон, предводник националног табора за останак у Унији, „ковертирао“ је оставку за октобар одмах после објављивања званичних резултата плебисцита и објавио  да одлази из Даунинг стрита пре но што, у међувремену, покуша да после референдумског потреса „стабилизује брод“ пре него што га преда новом кормилару и крене дуга  процедура за развод брака измађу дубоко повређене примадоне у Бриселу и вероломника у Лондону.
[restrictedarea]

ЗАСТРАШИВАЊЕ БРЕГЗИТОМ Удар брегзита (раскид са Унијом) одјекнуо је преко Ламанша, по целом простору европског копна и даље по свету. Финансијско тржиште нашло се на рубу нервног слома; британска Фунта суновратила се према долару на најнижу вредност у последњу 31 годину…

Референдумска ноћ између четвртка и петка била је, сама по себи, екстраординарна сага и трилер. Британски гласачи су, све до пред отварање гласачких места, били подвргнути третману бомбардовања алармом да им – ако гласају за раскид са најбољим од свих светова од како је Земља почела да се окреће – следи Судњи дан и свакојаке муке.

Савет британске индустрије, Међународни монетарни фонд, ОЕЦД и сви експерти и апологете који било шта значе у свету глобализма, покренули су општи блицкриг: ако Британац буде гласао „погрешно“ привреда земље ће, буквално дан по референдуму, да се суноврати, буџети ће да пресуше, свако домаћинство ће да уђе у „црвено“ за најмање две и по хиљаде фунти годишње… Централна банка Енглеске „обећавала“ је, попут Винстона Черчила пред Други светски рат, само „крв, зној и сузе“ ако Британац, не дај Боже, окрене леђа Бриселу јер ће фунта коју су мукотрпно штедели изгубити вредност а његов мали и велики бизнис ће да се заглиби негде на ничијој земљи између Европске уније и остатка света… На све ово, гувернер Централне банке Марк Карни „обећао“ је земљацима и рецесију, због које ће – последично – морати да претрпе повећање пореза на доходак и оштро кресања државне потрошње на бесплатни Национални здравствени сервис (НХС), кресање потрошње на одбрану, просвету… И као да све то није било довољно, с друге стране Атлантског океана јавио се председник Сједињених Америчких Држава Барак Обама да и он припрети како ће британски изопштеник да се нађе на  „крају репа“ оних коју чекају да склопе тај фамозни уговор о слободној трговини са Америком.

КАМЕРОНОВ ПОРАЗ А онда се догодила та ноћ између четвртка и „црног петка“, у којој се још једном показало да је Британац незгодна сорта човека, поготово када му се прети и диктира.

Европска унија није никада била миљеница на Острву. Од како је, пре четири деценије, приступила ембриону данашње ЕУ, Заједничком европском тржишту, Британија је улазак у европске интеграције, а поготово касније у Европску унију, доживљавала као брак из интереса и ништа много више од тога. Европска унија била јој је нека врста утешне награде за изгубљени статус Империје.

За један број европских земаља Унија је била склониште од сопствене, често турбулентне реалности. Немачка се склонила у ЕУ од грехова и деструкције што их је некадашњи тевтонски „иберменшизам“ скривио државама и народима на Континенту; Грчка, Шпанија и Португалија нашле су ту прибежиште од пошасти домаћих војних диктатора и диктатура; земље некадашњег совјетског блока склањале су се у бриселски бежећи од своје прошлости…

Британски случај у овој саги је високо симптоматичан. На свом референдуму Британци су одлучили да више не буду део пројекта који, уосталом, добар број чланица Уније такође жели да напусти. Иронично, Британија је у Европској унији, као нуклеарна сила и пета економија на свету, уживала статус прве класе. Била је изван зоне Шенгена (слободног кретања људи и робе), изван бриселске пореске политике, легислатуре, одредби и обавеза на пољу унутрашњих послова и – најзначајније – имала је „часну реч“ Брисела да више неће да буде нових интеграција које би значиле даљу ерозију националних суверенитета у корист бриселске наднационалне супердржаве.

Премијер Дејвид Камерон је после недавно добијених „концесија“ у Бриселу, славодобитно попут Невила Чемберлена пред Други светски рат и договора са Адолфом Хитлером у Минхену, махао пред Британцима папиром који, фактички, и није био никаква „концесија“ већ покушај хипнотизовања суграђана пре него што је одлучио да их поведе на референдум. Мада је дуго и успешно скривао своју еврофилију, Камерон је погрешно оценио расположење суграђана према Унији после игре с бриселским папиром. Расписао је референдум, изгубио битку и постао прва жртва властитог хазарда, прва жртва  брегзита мада је, непосредно пред референдум, јавно изгрдио еврофобе у  властитој, Конзервативној партији: „Престаните да лупетате и критикујете Унију.“

Остатак је прича о референдумском четвртку, када је суперосетљивост Британаца на сваку повреду суверенитета потукла све дуге аритметике и емпирије. Референдум је отворио Пандорину кутију на Острву и подстакао апетите брегзиташа широм Уније. Дух брегзита пуштен је из боце и сада кружи Европом. Оно што је до сада изговарано шапатом и у неверици, сада прети да постане опште место и реалност.

ОСПОРАВАЊЕ РЕФЕРЕНДУМА Анализе на Темзи сусрећу се у оцени да је Европска унија у „егзистенцијалној опасности“. Немачка канцеларка Ангела Меркел и француски председник Франсоа Оланд састају се у Берлину да виде шта им је чинити. Дејвид Камерон сазива хитан састанак ужег састава владиних и партијских мандарина, на који – нота бене – није позван Борис Џонсон, партијски првак, донедавни градоначелник Лондона и предводник брегзиташа.

Еврофили у Парламету, са своје стране, траже некакав нови референдум, а придружује им се петиција са три милиона потписника (!?) који траже поништавање референдума и наставак чланства у Унији… Шеф државних финансија Џон Озборн, жестоки лобиста за останак Британије у ЕУ, заједно са гувернером Марком Кернијем, најаваљује некакав „алтернативни план“ брегзиту. Објашњавају, уосталом с разлогом, да сам референдум није правно обавезујући, није никакво „наређење“ него је само „инструкција“ политичком руководству. Правни експерти су на њиховој страни и упозоравају да се у целом овом галиматијасу око референдума потпуно игнорише његов необавезујући статус. Поента је – ма како то недемократски звучало – да Парламент, а не гласачи, одлучује да ли ће земља да напусти Унију. Паралелно, група  истакнутих правника објашњава (у „Фајненшел тајмсу“) да је референдум „саветодаван“ и да ни у ком случају није „обавезујућег карактера“. Што значи да ће коначну реч да каже Парламент у Вестминстеру, у коме, узгред, већину имају присталице останка у ЕУ.

Британци су 23. јуна рекли своје, али политика још није рекла своју реч па постоје изгледи да се и у колевци  демократије све може релативизовати, чак и воља народа. Каква ће бити завршница овог процеса који је покренуо референдум, по једном делу аналитичара у Лондону, „више је ствар политике него параграфа“, што, опет, наговештава могућност да Парламент једноставно пренебрегне демократски изражену вољу већине Британаца, па је „у картама“ чак и могућност расписивања новог референдума који би, пак, могао да се  понавља све док не испостави политички пожељан резултат.

ЧЛАН 50 Члан 50 Лисабонског уговора каже да свака земља чланица може да се одлучи за излазак из Уније, по слову свог Устава. Држава-чланица може да изабере како да се гласа за одлазка из Уније – референдумом, кроз Парламент или „на други начин“.

За одлазак из ЕУ после „необавезујућег“ референдума, премијер Камерон мора, дакле, да активира члан 50 Лисабонског уговора, иако је лично лобирао против брегзита.

Процедура изласка може да траје и до две године, али је могуће да је никако и не буде, будући да је, ето, референдум само израз жеље Британаца, али није обавезујући.

Како ће се ова афера раскида Британије са Европском унијом расплести до краја широко је отворено питање. Референдум је отворио Пандорину кутију. Европски пројект је прича о „изневереном сну“ његових оснивачких сањара, Монеа, Делора, Дегола…

МАЛА ЕНГЛЕСКА УМЕСТО ВЕЛИКЕ БРИТАНИЈЕ У  перцепцији све већег броја њених житеља, затворено у свој Замак, ово издање Европске уније све даље је од демократског идеала у античком, али и у модерном значењу, а све више је интересно удружење и, уз то, европска испостава у служби америчког хегемона и корпоративних интереса. И – како стоји у једној лондонској анализи – не може да буде истинска демократија и узор милионима њених грађана све док овако кафкијански отуђена, бирократизована и амеро-инструментализована представља „кратију“ (владавину) без „демо(с)“-а (народа).

Може се, зато, догодити да корпоративни капитализам још једном „припитоми“ демократију изражену на британском референдуму, али -овако или онако- дух је изашао из боце. Уједињено Краљевство подељено је напола на теми Европске уније и, засигурно, улази у квалитативно нови историјски период. Песимисти прогнозирају малу Енглеску уместо Велике Британије. Иде им, у извесном смислу, наруку прва министарка Шкотске, госпођа Никола Стурџон, која већ из Единбурга најављује да ће, ако Британија заиста напусти Европску унију, Шкотска расписати нови референдум и лобирати да остане у Унији, што би, практично, значило декомпозицију Уједињеног Краљевства…

Одлука Британаца на референдуму да напусте Унију остаје да се опредмети у политичкој игри која обећава вруће лето на Острву. Обе стране имају своје аргументе и надања. Присталице брегзита, раскида, кажу да је британски народ рекао своје, да је референдум био нека врста реквијема за  Европу; да се у земљи Магна карте политика не може толико обешчастити да би поништила демократску вољу већине и да је, према томе, тај неизбежни одлазак Британије управо опело Европи, јер – како је већ једном речено – када Атлантик однесе макар и грудву европског копна, Европе је мање. Свакако, рећи ће „унионисти“, али сваки одлазак увек значи и помало умрети.
[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Брегзит убрзати распад ЕУ. Библија каже: “У одређено време [цар северни = Русија] ће се врати” (Данило 11:29a). То такође значи распад Европске уније и НАТО.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *