Почетна / Свет / Рат против Русије – између параноје и агресије

Рат против Русије – између параноје и агресије

KremljЗа „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Иза „страха од Москве“ крије се неопходност одржавања сталних тензија између Русије и Европе, са циљем спречавања њихове сарадње која би учинила непотребним и НАТО и америчко војно присуство

После војног пуча у Турској на реду је државни удар у Кијеву. Бар тако јављају украјински медији, специјализовани за дезинформације и тајкунске обрачуне. Иако се кијевски новинари утркују ко ће први у свему томе пронаћи „продужену руку Кремља“ или бар „руски траг“, пре ће бити да би овај удар, ако до њега дође, био резултат побуне самих Украјинаца и дела њихових елита против актуелне власти која је већ одавно сатерала земљу у мртав угао. Но у свему томе има много претеривања и параноје, где су једини реални показатељи – драстичан пад животног стандарда и раст подршке опозиционим снагама, од којих су многе наклоњене сарадњи са Русијом. А то се мора спречити. Милом или силом, ако треба и државним ударом, где ће управо држава и њени функционери бити сила која удара.

Јер НАТО оријентација Кијева мора бити очувана по сваку цену, у очекивању „руске агресије“, која само што није преплавила источну Европу. Тако бар тврди британски генерал сер Александар Ричард Ширеф, бивши заменик команданта НАТО снага у Европи. У свом најновијем извештају „Наоружавање за застрашивање“, Ширеф позива НАТО чланице да јачају „одбрамбене“ капацитете и спрече руску инвазију коју, по њему, најпре треба очекивати у Пољској. Ширеф, познат и по недавно објављеној књизи „Рат против Русије: 2017“, сада застрашује – ако, у случају руске инвазије, НАТО не одговори на ову претњу, настаће глобални сукоб, фаталан за западну војну алијансу. Остаје, међутим, нејасно како Ширеф замишља да спречи „глобални сукоб“ тиме што ће војно ударити на Русију? Логика указује да би таква дејства најефикасније распирила овај конфликт.

Ricard SirefКАД ГЕНЕРАЛ ШИРЕФ СПИНУЈЕ У последњих годину и по дана, упозорава британски јастреб, без обзира на западне санкције, Русија је само појачала војну агресију, јер председник Владимир Путин жели тако да одвуче пажњу јавности од економских проблема унутар земље. Чак и ако се сложимо са овом спекулативном и помало отрцаном тезом, приметно је да генерал говори о „руској агресији“ као да се она већ догодила, упркос томе што нема ниједног доказа о масовном присуству армије Русије у Украјини, нити у било којој другој земљи – изузев Сирије, чије је државно руководство позвало Кремљ у помоћ. Напротив, већ годинама се гомилају оружане снаге НАТО-а на руским границама, наводно ради спречавања агресије Москве. Сер Ширеф очито не допушта Русима да страхују од инвазије и агресије – зато што је НАТО мирољубива алијанса и не делује против недужних земаља.

У свом извештају Ширеф тражи да НАТО знатно масовније и јаче напумпа мишиће у Европи. „Очигледно је да је Русија способна да изненади Запад. Могуће је са разорним последицама за источну Пољску и фаталним за саму алијансу“, упозорава Ширеф и наводи хипотетичку ситуацију где Москва „има могућност“ инвазије на територију Пољске. Како тврди, Русија то може да учини не би ли „предупредила удар НАТО-а“, или због „заштите приступа Калињинграду“.

О каквом „удару НАТО-а“ говори сер Ширеф? Зар то није искључено? Изгледа да није, али и ту је опет крива Русија јер кује опасна планове, упозорава генерал: „Чак и ако Москва тренутно не намерава да директно изазове НАТО, то може изненада и муњевито да се измени“! Дакле, ако се упустимо у слободније тумачење његових речи, схватићемо да Ширеф поручује да никаквих доказа за руску агресију нема, али не значи да их неће бити. Па због тога – како бисмо спремни дочекали ове доказе, тај тријумфални корпус деликти за све оне који су годинама предвиђали агресије којих није било – морамо деловати одлучно, као да су руски тенкови већ пред Варшавом. Шта ће бити ако доказа уопште не буде? Ништа, грешке се догађају. Није било доказа у Ираку, ни у Југославији, Либији или Сирији, па су британске и америчке трупе обавиле посао и спречиле све будуће агресије.

 

У КОМ „ГРМУ ЛЕЖИ ЗЕЦ” Ако нема доказа о агресији, шта онда има? Имамо план, опасан руски план, који је он, сер Ричард, спреман да разгласи urbi et orbi. „Москва је већ спремила план за сваки развој ситуације. За НАТО постоји опасност да западни лидери могу погрешно да схвате акције и понашање Русије, рачунајући да ће она да поштује правила. Русија може тренутно да објави рат НАТО-у. Руска војска може да упадне у Пољску и да муњевито одвоји Прибалтик од Алијансе. Русија може да претвори планиране или изненадне војне маневре у операцију против једне или свих земаља Балтика“, најављује британски генерал муњевите и изненадне потезе непријатеља. Који су још докази потребни – време је за хитну акцију, не сме се више чекати!

Као што видимо, по њему Русија све може. А шта може јадни, угрожени НАТО? Само једно: како би спречио Путиново „искушење“ да створи нову зону конфликта у Европи, Запад мора суштински да повећа војно присуство у Пољској. „Чланице НАТО-а не троше довољно средстава за одбрану, како би обновили дијапазон могућности, неопходних за обуздавање ојачане и агресивне Русије“, нуди генерал опробане рецепте. У том грму лежи милитантни зец – не троши се довољно за куповину (америчког) оружја. НАТО чланице нису спремне да издржавају гломазне војне контигенте. Да ли генералу нелогично звуче сопствене речи, где на почетку каже да Русија слаби због западних санкција, а у закључку је забринут због „ојачане Русије“. Испада по њему да је Русија, која никада у својој историји није ниједној земљи прва објавила рат, агресивна и када јача и када слаби! Из овога се може извући закључак да је Русија апсолутно зло, а НАТО апсолутно добро.

Оправдано је посумњати да је прави разлог „страха од агресије“ нешто сасвим друго: неопходност вештачког изазивања, подстицања и одржавања непрекидних тензија између Русије и остатка Европе, са циљем спречавања њихове природне сарадње која би врло брзо учинила непотребним и НАТО, и америчко и британско војно присуство на континенту. Извршењу овог плана приступило се са готово религиозним фанатизмом на тлу Украјине, када су западни емисари и медији успели да убеде милионе да их чека светла будућност у Европској унији и стотине милијарди, само ако свргну свог председника и ударе на све што је руско. Путин се није упецао на удицу и послао дивизије да окупирају Украјину. Снагама самоодбране Донбаса, додуше, пристизала је обилато војна и финансијска помоћ са стране, али не постоји доказ да је транспорт стигао из Русије, а не морским путем – кроз територијалне воде Украјине. Зато су се и водиле огорчене борбе око Мариупоља, како би Донбас осигурао овај коридор и излаз на море.

volinjski genocid

АВЕТ ХИТЛЕРОВОГ БАШИБОЗУКА „Страшан ударац“ стигао је Кијеву и с леђа, из „братске Пољске“, која је испред НАТО-а задужена за рад са Украјинцима. После пољског Сената, и доњи дом парламента, Сејм, усвојио је једногласно резолуцију којом се „Волињски масакр“ – признаје геноцидом. Геноцид у коме је побијено преко 100.000 Пољака, а скоро пола милиона их је избегло из својих домова, починила је Украјинска устаничка армија (УПА), оружана сила украјинских националиста, Хитлеровог башибозука из Другог светског рата. Кијевски режим на челу са Петром Порошенком прогласио их је прошле године за „борце за независност Украјине“, а бивши шеф државе Виктор Јушченко још 2007. одликовао је посмртно команданта УПА Романа Шухевича највишим орденом хероја Украјине. Улице и тргови у десетинама градова (западне) Украјине данас носе Шухевичево име.

Као дан сећања на Волињски геноцид проглашен је 11. јул, када су 1943. године на најболније могуће начине извршени масовни злочини, чије су жртве биле жене, деца и старци. Сви немоћни који нису могли да побегну од ножа, секире, маља, жице и других реквизита за ритуално, систематско и тотално истребљење пољског становништва. Интернет је препун фотографија овог геноцида, довољно је само укуцати „Ludobojstwo na Wolyniu“, да би језиви призори потекли као непрегледна река злочина и нарочито потресних призора масовног страдања деце. Данашњи украјински националисти, ратници против Донбаса и својих сународника који говоре руски, клањају се Шухевичу и главном идеологу УПА Степану Бандери, а с поносом носе и црно-црвене заставе, симбол те злогласне армије.

Дан те волињске трагедије, 11. јул, поклапа се са другим „геноцидом“, како се у многим западним земљама назива злочин у Сребреници, у коме је страдало неупоредиво мање људи, углавном мушкараца. И онда Врховна рада Украјине, где амерички потпредседник и љубитељ Сребренице Џо Бајден редовно столује као у својој кући, једногласно усвојену одлуку пољског парламента назове „антиукрајинским актом“. Тако долазимо до ситуације да једна држава, Украјина, жели да уђе у НАТО високо подижући барјак геноцида почињеног против друге НАТО чланице. У тој тежњи је подржавају Американци који су истребили безмало читаву популацију Индијанаца у Северној Америци. У чланству Алијансе Украјину нестрпљиво чекају Немци (Холокауст), Хрвати (Јасеновац), Турци (Јермени), Британци (Тасманија, Кенија, Индија, Ирска…) и остала сабраћа. И сви су много забринути због „руске агресије“.

У таквом друштву Порошенков „координатор групе Украјина–НАТО“ може да буде Ирина Фриз, за коју су пољски медији открили да је у прошлости зарађивала за живот снимајући се на порнографским сајтовима. Почела је као радница у продавници, потом је ушла у „уметничке“ воде, али је каријеру која ју је довела на функције портпарола председника и народног депутата, тврде Пољаци, направила после 2003. и интимних сусрета са Порошенком. Од сада ће Фризова штитити интересе и част домовине и по НАТО кабинетима, а ватрено крштење имала је на недавном самиту Алијансе у Варшави.

 

Irina FrizЦАРСТВО ПАРАНОЈЕ – РАЈ ЗА ЕКСТРЕМИСТЕ Да ли у Украјини, чије НАТО координаторке својим попрсјем штите Европу од руске агресије, а после „евромајдана“ је успех имати плату од 200 евра, представља изненађење када почне да се говори о државном удару? Да ли би то био прави удар на шефа државе и његове саучеснике у сиромашењу грађана? Или би они због опстанка на власти инсценирали покушај преврата? Одговори на ова питања нису од пресудне важности. Није превише битно ни то да ли би на челу пучиста био у медијима означени организатор, министар унутрашњих послова Арсен Аваков, који у влади представља клан недавно одстрањеног премијера Арсенија Јацењука. Наводно, код Авакова су се изненада пробудиле политичке амбиције, али ће пре бити да су ове приче само увертира за предстојеће догађаје.

Мало-мало, па у украјинским градовима буде откривено понеко нелегално складиште оружја. Углавном се ради о ручном противоклопном наоружању и различитим врстама експлозива, као и великим количинама муниције. Параноични гласови унутар режима упозоравају да ово оружје путује у Кијев. Почињу да се прибојавају и са подозрењем гледају на „радикале у сопственим редовима“, односно на све оне који већ две и по године – у складу са мајданским законима – машу заставама геноцида. И који су им били добри када је требало силом крчити пут на власт. Сада почињу, мада и сами у то не верују, да објашњавају како Русија „хушка радикале“ на Порошенка, а власт само брани уставни поредак – који није могуће очувати без увођења ванредних мера.

Подсетимо, то је онај исти уставни поредак који су Порошенко и његови црно-црвени другари згазили у фебруару 2014, а демократски изабрани председник Виктор Јанукович за длаку није омастио конопац. Кажу, највећа Јануковичева грешка због које је изгубио власт и замало живот, била је то што је упорно одбијао да примени силу. Нове „мајданске власти“, очигледно, тих дилема немају. Јер они су за ЕУ и НАТО и на том путу морају се поднети и неке жртве. С обзиром на то да, према последњим истраживањима, тек пет одсто грађана Украјине верује у успех Порошенковог „реформског курса“, можда су у праву кијевски мајданске оријентације који верују да је сценарио „војног удара“ спреман, чека се само сигнал. Ако и стигне, тај сигнал сигурно неће бити из Москве.

Oleg BondarenkoЗнајући све то, земља Украјина постаје царство параноје у којем се најбоље сналазе екстремисти. Тако је официр „антитерористичке операције“ Олег Бондаренко, познат под надимком Птах, већ лоцирао непријатеља. То су припадници „руских служби“. Овог пута маскирали су се у ходочаснике, учеснике Литије за мир, која – под покровитељством Украјинске православне цркве Московског патријархата – улази у Кијев. Литија долази истовремено из два правца, западног и источног, из Одесе и Харкова, а Птах је благовремено упозорио да ће његови људи ликвидирати сваког верника који покуша да изазове инцидент – чак и ако буде само сумњив, или чудним покретом покуша да завуче руку у џеп или торбу.

„Ако погрешимо, лако ћемо се извинити, грешке су могуће“, признао је Птах и великодушно одобрио верницима да се „тихо помоле московском богу, а онда још тише напусте престоницу“, јер у супротном „неће живи изаћи из Кијева“. Ове речи, изговорене пред ТВ камерама и новинарима који зачудо нису имали ниједно питање, идеална су илустрација и за однос НАТО-а према Русији. Попут генерала Ширефа који свуда види руску агресију, тако и Птах у женама и деци учесницима Литије препознаје руске специјалце који носе митраљезе у џеповима и торбама. Грешке су могуће, поручују Птах и Ширеф, знајући да непријатељ не спава, стално кује агресивне планове, спрема инвазије и војне ударе. И никад се не извињава.

Један коментар

  1. Danas Hrvati slave oluju akciju klanja i proterivanja Srba, Srbija kao i uvek ćuti.Srbija je država pod okupacijom stranih gazda sa zapada eu i amera. Nameštenim izborima Srbima vladaju strani plaćenici od izdaje Slobe do danas. Zato je Hrvatska država Hrvata i nebitnih manjina dok je okupirana i ponižena Srbija samo zemlja svih njenih građana a NAJMANJE Srba. Hrvati imaju Hrvatsku vojsku jer su država mi imamo vojsku Srbije da ne uvredima sve narode koji žive u Srbiji. Pa zašta onda nije tako i u Hrvatskoj, baš zato što su država a Srbija u rangu protektorata ili kolonije. Hrvati se šepure po Srbiji kupuju preduzeća i njive dok Srbi kod njih ne smu ni prismrdeti od njihovih ustaša.Nametnuta vlast narodu podmeće eu i zapad koji su nas bombardovali kao najveće prijatelje. No narod nije lud samo se čeka da neko Srbe povede ka oslobođenju od jarma zapada pa da se okrenemo Rusiji i brzo rastućim ekonomijama BRIKS-a. Jedino s njima možemo vratiti i osloboditi naše Kosovo i privremeno okupiranu Republiku Srpsku Krajinu. Čeka se samo čovek koji će povesti narod protv nelegalne vlast ali tog čoveka u Srbiji nažalost još nema.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *