ПУЧ

Милорад Вучелић / главни уредник

Многи колумнисти, политички аналитичари, исламолози, оријентолози, кремљолози, путинолози, својевремено милошевићолози, те вучићолози из дана у дан, из недеље у недељу, из године у годину остају изненађени и затечени догађајима. По правилу, ништа нису предвидели и све покушавају тек накнадно да рационализују и опишу, а актерима дешавања да „посоле памет“ и понуде поуке своје накнадне памети. Темељно и суштинско неразумевање најбитнијих политичких, геополитичких, економских и свих других важних процеса ови мислиоци и аутори покушавају да прикрију сталном, тобоже велеумном и замишљеном резервисаношћу, злим слутњама и пророчанствима које после, када све прође, проглашавају озбиљном критичношћу и правовременим упозорењем. Како један догађај мине, они настављају са јучерашњим неразумевањем само га заодевајући у ново рухо.

Уместо уочавања друштвених и геополитичких процеса, они упорно емитују своје личне и приватне жеље, склоности и нетрпељивости и при томе их проглашавају врховним и одговарајућим критеријумима за оцењивање. Разуме се да су обавезно и неизоставно неким или нечим разочарани. Они склони Западу веома се љуте на Викторију Нуланд када приликом своје посете не нападне Србију или ултимативно од ње нешто не затражи. Потежу се, због тог и таквог изостанака, и тешке оптужбе на њен рачун. Када после НАТО самита у Варшави амерички државни секретар Џон Кери оде у Москву и отуд стигне понеки помирљив тон, одмах се постављају оштра питања у стилу у чије то име преговара Кери? Наши и бриселски евроатлантисти осули су праву паљбу по Енглезима после „брегзита“. Невиђено су их разочарали. Бес су посебно искалили на Борису Џонсону, наслађивали су се што је по њиховим компетентним аналитичким судовима отишао у заслужену пензију. Томе су се радовали и Луксембуржанин Јункер и бројне српске Ђоке и Пере. И какав их је бес обузео када је освануло предвидљиво именовање Бориса Џонсона за министра спољних послова Велике Британије.

Вајни српски путиновци су спремни да одају велико признање руском председнику Владимиру Путину, његовим знањима и његовој обавештености, али му оштро замерају што је необавештен о приликама у Србији и сугеришу му да, за његово добро, на то стање мало пажљивије и боље погледа. Кажу да се Владимир Владимирович, за разлику од Керија и Нуландове, веома забринуо због оваквих примедби и чак је обећао да ће се преиспитати и поправити.

Наши евроатлантисти не могу да опросте ЕУ што је скрштених руку гледала како Кинези купују смедеревску „Железару“ и улажу паре у њу. Ко зна колико је упозорења стигло из опозиционе Србије. Како су се само љутили на Брисел! И сада, када је направљена нека комисија ЕК која ће се бавити тим проблемом и кинеским дампиншким ценама гвожђа и челика, нико није задовољнији од њих. На све начине и унапред покушавају да могуће и евентуалне последице свале на леђа српској влади и државном буџету из кога се у доброј мери финансирају. Како би показали да су у праву и да је „Железару“ у Смедереву требало одавно затворити, српска држава мора да плати и Кинези морају бити отерани!

Посебну врсту специјалиста и аналитика представљају они који се издижу и издвајају у трагању или, тачније речено, у избегавању да се суоче са правим узроцима, односно догађањима, проблемима и ужасима који континуирано производе озбиљне и цивилизацијски драматичне последице. Када се одиграју тешки терористички напади у Паризу, Бриселу, Истанбулу или Ници, они се искрено и конвенционално хуманистички згрозе, али одмах искажу велику забринутост да због тога у Европи или негде другде не ојача екстремна десница која ће злоупотребити ове масакре. Баш као да терористички удари нису врхунци десничарског и верског екстремизма, него треба трагати за њима у могућој потенцији и на тај начин исцрпети свој критички дискурс. Истовремено, пре него што неко на ту тему ишта каже, они ће енергично тврдити да исламисти немају везе са исламом. Исламска држава ће истовремено преузимати одговорност и заслуге за сваки од тих терористичких напада, а на све то ће француски премијер Мануел Валс рећи да у име цивилизованости и мултикултурализма треба да се навикнемо и да научимо да живимо заједно са исламским тероризмом и под његовом претњом!

Исти ти политички и интелектуални кругови, а међу њима посебно и нарочито они француски, препоручивали су нам управо ово исто што данас Французима и свету предлаже поменути Валс, и то исто нам налагали приликом босанског рата, а потом и разгоревајући и подстичући албански шовинизам и тероризам против нас. Ове препоруке нама у оба случаја испоручивали су бомбардовањима и војним агресијама. Исто су чинили и у Ираку, Либији, Египту и Сирији… А сада је тај ђаво не само заиграо пред њиховом кућом него и ушао у њу. Сада ће исти ти кругови оптужити Турску да се све више исламизује и да је то несношљиво и за сваку осуду. Полако се приближавамо ситуацији да ће католици и протестанти полагати ексклузивно право на тумачење ислама, Мухамеда и Курана, као и исламске правоверности! Можемо очекивати да се у то име поведе нови свети рат у коме ће припадници других религија одлучивати или мозгати о томе шта је исправно, а шта није у верама којима не припадају, док ће истовремено, из дана у дан, подносити све теже терористичке нападе са све више цивилних жртава. Одбијајући да за почетак ствари именују правим именом. А само тако могу доћи у ситуацију да нешто стварно учине.

Треба поново подсетити на пророчке речи (и из њих извести јасну поуку) које је још 1990. године изговорио нобеловац Јосиф Бродски:

„Наш свет постаје потпуно пагански. И размишљам хоће ли то паганство довести до судара – страшно се тога плашим – до врло жестоког религиозног судара… између исламског света и света у ком су на хришћанство остала само нејасна сећања. Хришћански свет се неће моћи одбранити, а исламски ће га озбиљно притискати. То се објашњава једноставним односом броја становника, чисто демографски. И мени се тај судар чини сасвим реалним… То је будућност коју раздире конфликт духа толеранције и духа нетолеранције… Прагматичари тврде да разлика између та два света и није тако велика. Ја у то не верујем ни на секунд. И мислим да са исламским схватањем света треба окончати. На крају крајева, наш свет је шест векова старији од ислама. Зато сматрам да имамо право да судимо шта је добро, а шта је рђаво.“

Појавило се после неуспешног војног удара у Турској и потпуно ново разумевање војног пуча. Пуч сам по себи није ни лош ни добар, ни недемократски. Ако је успешан и по вољи Запада и „најразвијенијих демократија света“ (као у Србији и Египту), онда је добар. Ако је неуспешан, онда није добар, и они који су га изазвали и спроводили, и споља и изнутра, не треба да сносе никакве последице, те им треба омогућити да покушају опет и да се боље припреме. Ту престаје да важи начело просветитељства и Француске револуције које је декларисао Сен-Жист а у делу спроводио Робеспјер: „Нема слободе за непријатеље слободе“!

Америци и западним савезницима запао је задатак само да у то убеде и председника Турске Реџепа Тајипа Ердогана. Биће им утолико лакше што је Турска НАТО чланица и што је турски лидер вероватно убеђен да његови војни савезници и њихове службе и владе нису умешани у покушај његовог оружаног свргавање с власти.

А можда ће се и око броја смењених судија и функционера, те притвореника лакше споразумети ако се, заједно, присете да је после петооктобарског пуча, у значајно (становништвом) малобројнијој Србији са функција смењено око педесет хиљада људи (тој цифри се засад Ердоган примакао, додуше у више него многољуднијој Турској). Негде је то рађено оружаним упадима, негде кризним штабовима, а било је и случајева злостављања деце. За време „Сабље“ је притворено преко 12.000 људи. У Турској масе сада траже увођење смртне казне, што је у Србији тражио тадашњи „први демократски изабрани“ министар правде још 2003. године. Без икаквог пуча, у Србији је под жутима у само два-три месеца смењено близу 800 судија. И поред оваквих учинака постоје они који још увек сањају 6. октобар. Ето им прилике да покушају да бар негде и у понеком случају реализују своје снове.