Преци које често сањам

Срби имају свој пут, имају чему да се врате. Не морају да измишљају паметарницу, купују титуле, родослове, порекло…

Пише Драгомир Антонић

Час брзо, час лагано, све нам одговара, кажу наше плавокосе министарке. Са портфељом ил без њега. У„ферарију“ ил у Бриселу. Нема разлике. Давно је у Срба записано, у књиге стављено, у „Горском вијенцу“ сачувано, уз гусле опевано, с колена на колено преношено: „Ћуд је женска смијешна работа!“ Написали наши мудри преци да нам  живот учине лакшим, „Ал ни паметном теци, ни лудом остављај!“
[restrictedarea]

КОД КУЋЕ ЈЕ ЛЕПШЕ Опорављајући се од благодати Белих поклада, с љубављу спремљеног ића и још више пића мени увек драгих Срба сељака из Бруснице и Планинице подно Риора, који чувају обетине, заветине, славе и преславе, крстоноше ил литије, а све са простонародном жељом да Господ и светитељи свима помогну, понедељак, први дан Петровданског  поста провео сам гледајући у светски прозор тј. телевизор. Закључак се сам наметнуо: Код куће је лепше него у свету! О комшилуку да и не говорим.

У Евроунијатском свету конфузија, због одласка Енглеза. Чак се и Џон Кери збуњен одлуком народа Велике Британије одмах упутио у Лондон и Брисел не би ли помогао у разрешењу збуњености. Сви су нешто збуњени  (нећу цитирати изреку о лудом и збуњеном, јер је знате) али се зато Енглези праве „енглезима“, те и отишли су, али и нису. Углавном су још ту да помогну Хрватској да спрече нешто што се по претходном мишљењу министарке без портфеља, никако није могло десити а тицало се отварања неког евроунијатског поглавља. Мислим да је у питању број који носи градски аутобус у Београду на линији Карабурма – Видиковац.

Број није ни важан, али ми је чудно да оно што је у Бели четвртак и Трапави петак по Тројицама требало да нас убрза у суноврат, сад нас неће успорити у истом науму!?

Није важно рече министарка да ли је јуни, јули или октобар месец. Она уверава грађане да то не мења брзину разговора – који иначе нису ни почели јер поглавље није отворено – око приступања евроунијатама без Енглеза али са Шкотском.

Није мала ствар, мада у стварности од тога нема ништа. Енглези ће и даље бити Енглези, Шкоти ће бити Шкоти, а ми Срби после свих експеримената са Југословенима, атеизмом, комунизмом, евроунијатством, вратимо се ономе што је наше, што опева Добрица Ерић

„Сви моји преци/ које често сањам/

били су Срби и ја им се клањам!“

Видели смо, или се бар надам да смо увидели, како смо пролазили кад смо хтели да будемо нешто друго: Југословени, титоисти, евроунијате, натовци, о чему опширно и аргументовано пише Мило Ломпар у књизи „Дух самопорицања“. Прочитајте.

НА СВОМ ПУТУ Ми, Срби Богу хвала имамо чему да се вратимо. Ми не морамо да измишљамо нашу паметарницу, да купујемо титуле, родослове, порекло. Све имамо и све је наше. Оставили нам наши преци од вајкада. Не само да су оставили него и записали. Археолошка истраживања, јасно доказују да су Срби аутохтон народ у овом делу Европе. Пронађени су материјални докази о боравку апостола Павла у другом веку на овим просторима из чега се може потпуно оправдано закључити да су Срби примили хришћанство у другом веку, од самог апостола, и зато се наша Српска црква са правом сматра апостолском. О овоме пише Ђорђе Јанковић у књизи „Цркве Срба“. Зато је важно разбити илузију која се стално подмеће да су Срби стигли шесто тридесет и неке године у мају месецу другог уторка око подне. Додуше не зна се одакле су дошли и којом агенцијом, али ће евроунијате и то једног дана објавити.

Премијер државе Србије био је у праву кад је на одлагање разговора о путу који нема алтернативу реаговао отприлике речима да ако хоће да с нама разговарају добро јесте, ако неће и не морају, ми ћемо своје да радимо, и најавио да су школство и здравство области којима ће се посветити највећа пажња.

Време је да ми будемо своји на свом путу. Питаћете како и који је то пут? Одговор је једноставан и налази се у књигама, песмама, народним пословицама. У Законоправилу Светог Саве. Вратите у школе забрањену српску паметарницу, народну родољубиву поезију, приче и приповетке, књиге где је записана истина. Нека наша деца знају Милојевића, Соларића, Станојевића, Олгу Луковић, Његоша, Чика Јову, Десанку… они ће им помоћи да лакше разумеју свет у коме ваља живети, научити да без муке нема науке и док се не загреје столица неће се математика, информатика и друга савремена знања стећи.
[/restrictedarea]