Политички баласт браће Битићи

Ратни злочинац Холбрук са терористима УЧКПише Слободан Иконић

Убиство три Албанца, америчка држављанина, званично се третира као ратни злочин иако су они били припадници плаћеничке „Атлантске бригаде“, а не борци регуларне војне формације

На агенди билатералних односа између Србије и Сједињених Америчких Држава мало-мало па се испречи проблем случаја „Битићи“, на коме Америка инсистира већ годинама. Ретко који високи званичник приликом посете Београду пропусти прилику да Србију опомене што тај случај није окончан, и посебну анализу заслужује питање зашто то прошле недеље није учинила – макар у свом обраћању јавности – помоћница државног секретара САД Викторија Нуланд.

[restrictedarea]

АТЛАНТСКА БРИГАДА Извесно је, међутим, да ће овај случај по потреби наставити да оптерећује српско-америчке односе, о чему говори и то што је, непосредно пре доласка Нуландове у Београд, породица браће Иљира, Мехмета и Агрона Битићија, америчких држављана који су убијени 1999. на Косову, оптужила власти Србије што окривљене нису привеле правди упркос више пута поновљеним обећањима да ће то учинити.

У отвореном писму званичницима САД и Европске уније које су потписало неколико америчких и балканских интелектуалаца и бораца за људска права, изражава се жаљење што тужиоци за ратне злочине у Србији досад нису успели да реше овај случај. Наводи се и да су „српски председник и два последња премијера у више наврата обећавали решење“ случаја браће Битићи од 2006. године, али да „нису предузели потребне кораке да осигурају резултат“.

Подсетимо, браћа Битићи су се борили, као припадници ОВК-а, у саставу „Атлантске бригаде“. Били су амерички држављани, рођени у Чикагу у држави Илиноис. При уласку у тадашњу Савезну Републику Југославију, на територију Косова и Метохије, ушли су из Албаније, без евиденције код државних органа. Ухапшени су на уласку у централну Србију, пуштени из затвора да би одмах потом били одведени даље, на полигон у Петровом Селу, и стрељани.

СУЂЕЊЕ ПОЛИЦАЈЦИМА Будући да је реч о америчким држављанима, случај браће Битићи истражује и ФБИ.

Вантериторијална надлежност америчког Еф-Би-Аја датира од средине 80-их година прошлог века, када је амерички Конгрес донео закон којим овлашћује припаднике ФБИ на примену јурисдикције и ван граница САД у случају када је убијен амерички држављанин.

Досад је суђено само двојици полицајаца, Сретену Поповићу и Милошу Стојановићу, који су ослобођени оптужбе за убиство браће Битићи. Суђење им је, иначе, почело новембра 2006. године, од када је саслушано 105 сведока. Упркос томе, идентитет особа које су ликвидирале браћу Битићи није утврђен, и до данас нико није кажњен за ова убиства.

Много је спекулација у вези са суђењем двојици полицајаца које је требало да, можда и уз притиске на њих, доведе до налогодаваца и извршилаца убиства. У најкраћем, полицајци су били оптужени да су браћу Битићи „лишили права на правично суђење“.

Суд је полицајце ослободио јер је сматрао да они нису имали сазнања шта ће са браћом Битићи бити, с обзиром на то да су их они само одвели на војни полигон у Петровом Селу, и тамо предали другима.

Њихов бранилац, адвокат Божо Прелевић, стално истиче да је тужилаштво урадило и више него што је смело, све под пресијом САД, од наводних притисака преко полиције да се добију одговарајући искази, па све до квалификације убиства браће Битићи као ратног злочина и споменуте дозволе Американцима да и сами спроводе истрагу.

Додуше, починиоцима вероватно ни по америчким законима не би било суђено за ратни злочин. Треба се присетити случаја америчког капетана Келија, који у САД није осуђен за ратни злочин због масакра у вијетнамском селу Ми Лај већ за „убиство са предумишљајем“ не више од 22 вијетнамска грађанина.

Предмет опсервације тужилаштва био је и Горан Радосављевић Гури, некадашњи командант Жандармерије, у време убиства браће Битићи задужен за обуку специјалних јединица. Нарочито после помињања његовог имена, поред тадашњег министра унутрашњих послова Влајка Стојиљковића (извршио је самоубиство 2002. године) и бившег шефа Ресора јавне безбедности Властимира Ђорђевића (због злочина над Албанцима пред Хашким трибуналом осуђен на 18 година робије), у резолуцији америчког Конгреса, донетој у октобру 2013, тражи се решавање случаја и привођење правди одговорних за убиство браће Битићи.

Гури је до сада био само сведок јер, према његовим тврдњама, у Петровом Селу је боравио само повремено, а у то време, јула 1999, био је на годишњем одмору, у лову са својим пријатељима.

Браћа Битићи терористи и ратни злочинциУЛОГА РИЧАРДА ХОЛБРУКА Превиђа се, међутим, да Иљир, Мехмет и Агрон Битићи нису цивили и недужни Албанци. Ради се о три припадника по злу чувене „Атлантске бригаде“ ОВК, оформљене у Берну 1996. године и за чијег оснивача, наводно, слови Ричард Холбрук, посебни изасланик америчког председника Била Клинтона за Косово и Метохију.

Амерички политиколог Фил Батлер је пре неколико месеци изнео тврдњу да су разарање и распад Југославије били део ширег НАТО плана, у чему је „Атлантска бригада“ била само један фрагмент: „Сада знамо да су код нас тајно обучени побуњеници одиграли кључну улогу у фрагментирању регије преко организације познате као Атлантска бригада, која се борила у рату на Косову на страни Ослободилачке војске Косова (ОВК), а бројала је око 400 наоружаних бораца, као што пише Christian Science Monitor 1999. године.“

Према његовим речима, гледајући с дистанце на распад Југославије, приметно је да се ради о уоквиривању геостратегије Вашингтона која се спроводила свуда по свету, па и тешким методама. Акције Клинтонове администрације су у то време биле тајна за јавност, уосталом као и данас.

Кључни човек који је објединио све албанске терористичке организације у свету био је, сад покојни, амерички дипломата Ричард Холбрук. Он је 1998. године, на тајном скупу у Немачкој, саопштио да се на КиМ прави нова албанска држава која мора да има јаку војску. Те 1998. договорено је да се најбољи кадрови тих организација уврсте у састав „Атлантске бригаде“ (око 7.000 терориста из САД и земаља Запада).

После договора са истакнутим члановима албанске емиграције, Холбрук склапа договор са премијером Албаније Салијем Беришом и на северу Албаније се отварају кампови за обуку терориста „Атлантске бригаде“.

Главни инструктори били су из британског САС-а, француске Легије странаца и америчке ЦИА. Сви припадници те бригаде били су страни држављани пореклом са Косова и Метохије или из Албаније.

АМЕРИЧКИ ПЛАЋЕНИЦИ Када су браћа Битићи ухапшени, код њих су пронађене војне легитимације „Атлантске бригаде“ са њиховим сликама и документи о завршеној обуци у Албанији.

Пронађен је и документ који је показивао њихов борбени распоред.

„Имамо троје америчких држављана које обучава Америка, превози Америка и ставља у свој камп у страној земљи, ради уласка на трећу територију признате државе због учествовања у рату и промени система… То је апсолутно забрањено и то може да се уради само по одлуци Конгреса или декретом председника САД. Овде је терористичка организација подведена под Женевску конвенцију. То не значи да над браћом Битићи није почињен гнусни злочин, али не и ратни. И за свирепо убиство починиоци би добили исту казну“, објашњавао је Прелевић.

Србија ни 1998. а ни 1999. године није била у рату са САД, и због тога су браћа Битићи плаћеници а не борци регуларне војне формације. Ниједна конвенција о оружаним сукобима не пружа заштиту плаћеницима који се боре на било којој страни. Легитимно право било које државе је да сваког плаћеника изведе пред преки суд.

Све наведено, наравно, не значи да ликвидација браће Битићи није била злочин који је, у сваком случају, нашој земљи нанео озбиљну штету и само још додатно зацрнио негативну слику која је на Западу о Србима стварана током последње две и по деценије.

У ЧИЈУ КОРИСТ? Горан Јефтовић, пуковник у пензији и један од учесника рата на КиМ, својевремено је – рекло би се, с разлогом – поставио питање коме је почетком јула 1999. године, када је одбрамбени рат већ био завршен, могло да падне на памет да ликвидира тројицу Битићија? Шта би тим убиствима службени Београд добио, ако је познато да смо чак и заробљене америчке војнике пустили на слободу и то у време бестијалне агресије, као и да смо након завршетка рата у српским затворима имали скоро две хиљаде починилаца најтежих кривичних дела из редова ОВК?

Уколико је посреди била лична освета појединаца, односно поступање у афекту, у тренуцима тзв. помрачења свести, Јефтовић сматра да би се досад нешто сигурно открило. Ако се случај подведе под мржњу и хир полицајаца отргнутих контроли, логично је питање зашто браћа нису ликвидирана одмах по лишавању слободе у шумама крај Мердара, тамо где би се истина скоро сигурно сакрила? Зашто нису убијени у затвору, па, рецимо, случај приказан као самоубиство или убиство у међусобном обрачуну затвореника?

Зашто би било организовано и коме у корист, театрално и врло сложено извођење из прокупачког Окружог затвора у присуству бројних сведока, и одвођење чак у базу ПЈП МУП-а у Петровом Селу? На неколико стотина километара удаљености, у тренутку када је остало свега три дана до званичног пуштања на слободу, о чему је већ била сачињена депеша Управе граничне полиције МУП-а, која је сторнирана.

У судском процесу вођеном од 2006. до краја 2008. године, од свега наведеног скоро да ништа није утврђено, нити је случај доведен до краја. Можда, једног дана, праву истину ипак сазнамо, захваљујући неком новом Сноудену или „Викиликсу“…

[/restrictedarea]

 

Један коментар

  1. Pratim desavanja u vasoj zemlji i uvek sebi postavim pitanje kada ce Srbi priznati da su im Amerikanci najveci neprijatelji i da su im ONI oduzeli teritoriju . Ambasada u Beogradu je odavno tebala biti zatvorena jer oni sistematski unistavaju Vas Narod

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *