Почетна / Документи / ПИСМО ИЗ ДОНБАСА – Писмо треће, 12. јул 2016, 15:01- ТАЈМУРАЗ

ПИСМО ИЗ ДОНБАСА – Писмо треће, 12. јул 2016, 15:01- ТАЈМУРАЗ

Један од најпознатијих савремених руских писаца Захар Прилепин иде у Донбас. У томе не би било ничег необичног – у непризнатим републикама Прилепин борави често. Овога пута, међутим, иде тамо у својству специјалног дописника (руског сајта RT) у тренутку када прети опасност од поновног распламсавања ратних дејстава у овом делу света и све већег гомилања НАТО снага на ободима Русије. Донбас је информационо посебно врућа тачка. Као да сви знају шта се тамо догађа (и већ у најмању руку готово сви имају мишљење о дешавањима), али вредност овакве информације често је невелика. Анонимни блогови, твитови сумњиве веродостојности, ангажоване колумне вајних аналитичара из фотеља чине значајан део мозаика вести и новости везаних за Донбас.
У трећем „Писму из Донбаса“ Прилепин приповеда о свом сусрету са ополченцом из Грузије Тајмуразом. Иако није реч о једином ополченцу у Донбасу, његови биографија и случај потпуно су фрапантни. У априлу 2014. Тајмураз узима две недеље неплаћеног одсуства и из Москве долази у Украјину како би видео шта се заиста дешава у земљи његовог детињства. Али, како каже, ако хоћеш да насмејеш Бога, кажи му своје планове. Кући се вратио после године. У међувремену је стекао статус „међународног злочинца“, држављанина „непризнате терористичке државе“, који је робијао у подруму са прилично добром перспективом да тамо остави кости, те учествовао у борбама код Семјоновке, у Јампољу, код Дебаљцева и у језивој одисеји на Доњецком аеродрому…
Као и кроз претходне разговоре са Моторолом и Аном (Прво писмо из Донбаса: Моторола код куће и Друго писмо: Ана), Прилепин нам пружа прилику да се са ратом у Украјини упознамо на јединствен начин, другачији од свега што се у медијима може видети. Посредовањем Радмиле Мечанин, Прилепиновог преводиоца на српски језик, „Печат“ има изузетну и ексклузивну прилику да објави (у два дела) и ово треће драгоцено сведочанство несумњиво високе документарне вредности.

TajmurazПише Захар Прилепин

Ових дана држављанство Доњецке Народне Републике добио је ополченац из Грузије. Овде у Донбасу је мноштво ополченаца са невероватним, вртоглавим биографијама, али случај Тајмураза – тако се зове – потпуно је фрапантан.

Његово име сам више пута чуо од ратног дописника Семјона Пегова: Тајмураз је често и врло паметно помогао нашим ратним дописницима у раду – увек је знао куда треба отићи како би се добила максимална информативност и видљивост, а да су при томе шансе да се изгуби глава најмање.

Жења Подубни, такође ратни дописник, предавао је у администрацију Тајмуразова документа за добијање личне карте, па сам искористио прилику и замолио га да ме упозна са тим човеком. Иначе нас судбина никако није спајала.

И ево, спојила нас је.

Висок, леп мушкарац, библијскe лепоте. Широко растављене очи, спокојан, пажљив, уздржан. Има 37 година.

Питао сам га како је боље да разговарамо – на „ви“ или на „ти“ – он каже: „Како вама одговара.“

Имајући ружну навику да тикам све одреда, одмах сам прешао на „ти“, али у току разговора догодило ми се нешто чудно: после десет минута схватио сам да са њим могу да разговарам једино на „ви“.

Понашао се беспрекорно коректно, био је добронамеран и спокојан; али у њему је било нешто…

Укратко, имао сам осећај да разговарам с аристократом – кнезом, на пример; и зато би требало да знам где ми је место.

Или, можда, са монахом.

Или монахом од кнежева; тако некако.

[restrictedarea]

***

Тајмураз се родио и одрастао у Грузији, у Тбилисију.

Нећу да кријем: посебно ме занимају представници других народности који доживљавају рат у Донбасу као свој.

На почетку рата чак и визуелно били су значајно приметни потомци с Кавказа: углавном Осетини и Чечени. Затим су били момци из Казахстана, сусретао сам Таџике, Јакуте, долазили су из Француске, Србије, био је Немац – погинуо је; али Грузија… са Грузијом, и сами знате, односи нам нису једноставни.

Глава Доњецке Народне Републике Александар Захарченко ми је једном говорио да са оне стране постоји читава грузинска јединица, неколико пута су покушавали да их опколе – али њих посебно чувају и одмах одводе са положаја.

А гле сад: преда мном је живописан потомак из сунчане Грузије. Зато сам га одмах упитао:

– Ко сте по националности?

– Ја сам Грузин.

– Чистокрвни? – нисам одустајао.

– Да. Не постоје напола Грузини – рекао је Тајмураз, уз благ осмех.

– Ни бивши – насмејао сам се и ја.

Тајмураз се 1995. године са својом мајком преселио у Луганск (од осмог месеца је одрастао без оца – родитељи су му се развели), али држављанство му је остало грузинско.

– Тешко је било у Грузији тада, деведесетих година?

– Било је врло тешко, трајао је прелазни период. Појавила се месна валута: просто обични бонови. За њих није могло ништа да се купи, или, ако су и продавали, курс је био превисок. Све је ишло за руске рубље. А њих је било немогућно набавити. Буџетницима нико није давао плате у рубљама. Зато је народ све продавао. Грузини су у своје време богато живели. У нашој породици су били свакакви сервиси, лустери и тако даље, и тако даље. Све је то згртано годинама: сматрало се, ето, кад се оженим, имаћу сервис, имаћу лустер. Сад то изгледа смешно, али тада су веровали у то, и штедња се преносила с колена на колено. И ми смо почели да продајемо све те ствари, за тај новац куповали смо хлеб и кромпир. О месу није било ни говора. Гас, струја, вода – са свим тим су били проблеми. Живели смо поред великог шумског појаса. У детињству смо у тој шуми трчали: фискултура, шетње – тамо је лепо. А после смо сакупљали иверје како бисмо на бубњарама кували јело. То је било у самом Тбилисију. У стану не можеш да поставиш бубњару. Ставили смо је у улаз. И ето, окупи се два-три спрата, како би се штедела дрва, и кува се у великој шерпи, за све. То јест шерпа је просто била у улазу: ко се врати кући, приђе, наспе себи јело (стално се подгревало), па иде кући да једе. Такво је било време.

– А зашто нисте отишли у Русију него у Украјину?

– Тада је Русија била за све, сви су хрлили у њу. У Русију – било је врло скупо. А наши породични пријатељи су били из Луганска.

***

– Ко је тада чинио већину у Луганску – Украјинци, Руси? На ком језику су разговарали?

– У Луганску су увек говорили на руском – то је био приоритет. Сматрало се да је државни језик, наравно, украјински, али сви су увек разговарали на руском. Саветовања у обласној администрацији одржавана су на руском језику. Трудили су се да говоре на украјинском само кад је у регион долазила Јулија Тимошенко јер су сви покушавали да јој угоде.

– Уџбеници су већ били са украјинском историјом?

– Да, наравно. Имали смо предмете – украјински језик и књижевност. Био сам ослобођен њих, али сам похађао ту наставу. Било ми је занимљиво. Лако учим језике. Интересантно ми је било учење језика, па сам га научио – живео сам у Украјини, то је било природно. Али када су предавали остале предмете, наставници су говорили на руском језику. Свеске смо исписивали на руском, мада је натпис на фасади школе био на украјинском језику.

– Тамо се тада осећала нека политизација?

– Не, код нас тога није било. У Кијеву су се више осећали национализам и политизација. Национализам без фанатизма. То се осећало и када сам путовао по Украјини: боравио сам у Лавову, Запорожју, Виници. Интересовало ме је да посећујем разне регионе, да упознајем културе државе. Тамо се то осећало, у Луганску – никад. Долазио сам и у Доњецк. Овде је у том моменту био једини „Мекдоналдс“, па сам се са студентаријом, наравно, врзмао овуда, то је био фетиш. Све је било на руском, све просто, без икакве политизације. Атмосфера – људи су једноставно живели. Једно цивилизовано, лепо село, које се претворило у град.

Donbas razaranje***

– У Луганску сам дипломирао на Машинограђевинском факултету. Када сам се уписао, још је био Машинограђевински, а кад сам га завршавао – Универзитет „Владимир Даљ“, економски факултет, међународни односи. Периодично сам одлазио у Грузију, и сваки пут ми је било све теже да идем тамо, зато што сам увиђао да тешко разговарам са вршњацима, јер они остају на том истом, пређашњем нивоу. Нису добијали никакво образовање. Ако су и студирали, настава је имала симболичан карактер: испраћање пријатеља, мотање у центру града. И почео сам да схватам много тога управо школујући се у Украјини. Код нас у породици руски језик никад није био другоразредни. Био је други главни, од малих ногу сам говорио на руском, родитељи, баба и деда су га говорили течно. Деда ми је био војни пилот, служио је у Русији. Зато нам је руски језик био апсолутна норма. Па, и до распада – сви су говорили на руском, није важно ко, и деца, и одрасли.

– А сада?

– Сав бизнис је изграђен или с Украјином, или са Русијом, или са Белорусијом, или са Казахстаном, а то су државе у којима се говори на руском језику. У Белорусији нико неће да говори на енглеском из простог разлога што га мало ко зна. Још мање у Таџикистану. Моји вршњаци у Грузији сада плаћају дебеле паре наставницима да би научили руски језик. Штавише: профрсор руског данас у Грузији зарађује више него професор енглеског језика, зато што их је мало.

***

Наручио сам пиво и чашицу вотке, а Тајмураз чај.

Одговарао је одмерено, никада није повисио глас – просто није уносио у причу очигледне емоције. Чак и када почне о сасвим обесхрабрујућим детаљима, а догађаји добију отворено трагични карактер, глас и манир његовог говора се не мењају.

– Година 2014, Мајдан – где вас затичу ти догађаји?

– Радио сам у Москви као економиста, у логистичким компанијама. За мене је ратна ситуација била прилично далеко, политиком се такође нисам бавио до те мере да бих се на било који начин активирао… Али кад су почела таласања непосредно овде, на телевизији су причали о налетима авиона – био сам шокиран. Користе се авијација, тешка техника: дивљаштво. Као човек који је живео у тим местима, тешко сам могао и да замислим све што се дешавало. У глави ми је била права папазјанија – ништа нисам разумео. Али зато сам знао да могу да одем и видим. Све је врло просто: купио сам авионску карту из Домодедова до Бориспоља. То је било у априлу 2014. На послу сам узео неплаћене дане. Посао ми је такав да могу себи да дозволим неплаћено одсуство и радим неке ствари у даљини. Али… што кажу, ако хоћеш да насмејеш Бога, кажи му своје планове. Нисам помишљао да то може да потраје толико дуго. Узео сам недељу дана, и још једну као резерву. Зашто сам узео две недеље? Па, мислим, одох, видећу све, а имам и другове са студија, требало би да се видимо. Све без икаквих планова. Понео сам једну торбу, у њој су ми били веш и кутија витамина. Мислио сам, шта ми још треба за две недеље?…

(Тајмураз се вратио кући тек после године. Тачније речено, он више неће имати никакву кућу.)

***

– У Кијеву је све било дивно – прича он о утисцима из пролећа 2014. године. – Кијев је живео свој живот. Одатле сам купио карту до Луганска – за воз. Попричао сам са кондуктеркама које су такође биле из Луганска. Казале су ми да се тамо не дешава ништа нарочито. Седе људи у згради Службе безбедности Украјине, забарикадирали су се и то је све. Прилазимо Славјанску, остаје још неколико километара, саопштавају путницима да не прилазе прозорима и седе на својим местима: у Славјанску пуцају, тамо је озбиљно. Питао сам кондуктерку кад је следећи воз. Рекла је да ће бити увече, исто иде до Луганска. Па, мислим, изаћи ћу кад већ пролазим поред њега. И 15. априла у 7:30 изашао сам са својом торбом у Славјанску.

Увек сам носио браду. Отприлике сам изгледао као сада, само ми је коса била краћа, и идем Славјанском: све је мирно, тихо, град чисте, људи иду некуда својим послом. Мештани имају особеност – не носе торбе него кесе. Ево, кеса – неко иде на посао, неко на наставу. Купио сам кефир, поседео. Мислим, сад ће бити мало више народа, поразговараћу са људима. Већ ми је било јасно да се овде ништа не дешава. Само су поставили стражарска места, па су ту момци с капама-маскама, с пендрецима. Тада још није било оружја: некакви штитови, палице. Све је изгледало прилично смешно: нека клиначка игра „зарница“. Мислим: одох вечерас. Испио сам кефир и решио да прошетам даље улицом. Прошао сам отприлике двеста метара до првог стражарског места на излазу из града.

Испоставило се да сам дошао онога дана кад су сахрањени момци који су упуцани на стражарском месту. Ауто у пролазу је пуцао у њих – младе становнике Славјанска.

– То је онај случај кад су нашли визиткарту десносектораша – тада су се сви смејали тој вести, а после се испоставило да је визитка ипак била… – сећам се ја.

– Задржали су ме на стражарском месту, замолили ме да покажем документа, претресли ми личне ствари. Направио сам глупост када сам рекао да сам дошао само да осматрам. Реч „осматрати“ после пуцњаве на стражаре изазвала је, наравно, у њима унутрашњу агресију. Кажу – ви ту идете, осматрате, после дођу људи и пуцају. Позвали су минибус и одвели ме у зграду Службе безбедности Украјине на проверу. Тако сам 42 дана провео у подруму СБУ, код друга Стрелкова.

***

Такав обрт приче, признајем, за мене је био потпуно неочекиван.

Неко време сам гледао у саговорника и грозничаво мислио: можда је Подубни све побркао и уместо легендарног ополченца Тајмураза довео неког Тајмураза који је награбусио од сепаратиста.

– Тамо, током саслушања, јесу ли се појављивали урачунљиви људи којима је све могло да се објасни? – питао сам учтиво.

– С обзиром на то да сам сада овде и да седим са вама, било је урачунљивих људи – одговара Тајмураз уз једва наговештен осмех. – Било ми је јасно да ће ме, у најбољем случају, стрељати, а да ћу у најгорем случају погинути за време наредног саслушања. Зато што људи који хоће да чују оно што желе – у сваком случају покушавају да то добију. Свака доследност у одговорима изазива код њих агресију: као, зар си ти јачи од нас, можемо да те сломимо на све начине. И када кажеш да живиш у Москви, да имаш породицу, да постоји телефон и да све може да се провери – па и на телу имам прилично стару тетоважу и просто је нереално наћи другог таквог човека… Међутим, ни то није вредело. Ипак сам 42 дана провео у подруму. Дочекивао сам у подруму нове и испраћао старе људе. То јест постао сам тамо неки старешина. После су нас превезли у Рејонско одељење МУП-а у Славјанску, у ћелију за привремено изоловане. Тамо су били комфорнији услови, зато што је у СБУ заиста био подрум.

– Међу онима који су вас саслушавали били су и чувени људи који су се после виђали са вама? Имали сте прилике да се срећете са онима који су вас саслушавали?

– Да, наравно. Само не бих да говорим о томе, зато што људи које сте споменули данас имају званичне функције. Заиста ништа ми не треба од њих, јер су управо они постали тај тампон и, на крају крајева, гарант тога што сам данас жив.

– Како сте се на крају искобељали одатле?

– Трећег јуна у Семјоновки је почела општа офанзива, била је врло жестока борба – и велики губици међу ополченцима… Чим се појаве губици – потребне су резерве. Смислили су казнени батаљон, да би имао ко да копа ровове. Посрећило ми се да доспем у тај казнени батаљон. Тек су га формирали, и 4. јуна већ смо копали ровове под минобацачком ватром. Сутрадан је била таква паљба да се стражарска служба, која нас је чувала, просто изгубила. И ја се обратим ополченцу Боцману, који и данас служи и доброг је здравља: „Разговарај да ме оставе овде. У подруму заиста није место за мене. Нећу бежати. Нисам бадава провео 42 дана у подруму, ову причу треба завршити правилно.“

Тада још није било никакве „Спарте“, али Моторола је већ руководио својом групом. То је била његова слободна одлука – телефонирао је војној полицији. Одмах су ми написали ослобађање и остао сам тамо, на првој линији, код Мотора у одреду.

***

– Не-не-не, чекај – захтевам ја, због нечег прелазећи на „ти“ – како је то могло да се догоди? То ми је психолошки неспојиво. Без икакве кривице лежиш месец и по дана у подруму, саслушавају те, покушавају да те застраше и понизе – а ти, напротив, мораш да омрзнеш све то „руско пролеће“ и већ је сигурно да не ратујеш за њега. Морала је да настане нека идеолошка подлога? Иначе произлази: дошао, ухапшен, из тамнице отишао у рат – изостаје неки значајан тренутак.

– У праву сте – сложио се одједном Тајмураз, доследно ме ословљавајући са „ви“. – Идеолошка подлога је настала у подруму СБУ. У подрум сам доспео ваљда као ратни заробљеник, несхватљиво из којих мотива. Што сам дуже лежао у затвору, све јасније сам увиђао да ме неће пустити тек тако. Само им то фали: да изађем и испричам како сам робијао у подруму. Сада свако може да исприча истину, чак и без новинара. Седне, укључи камеру, закачи снимак на интернет и готово. А с друге стране, видео сам да нам доносе исту храну коју једу ополченци. Свима нама су готовили мештани. Обични људи су нам доносили  конзерве, компоте, свакакве ђаконије. Ополченци, који су излазили са нама и чували нас, са нама су делили ту храну. Најзад, био сам запањен што су ополчење чинили мештани. Сви су били цивили, не војна лица. Питам једног: а чиме си се ти бавио. Каже, продавао сам наочари на пијаци. „А шта ће теби“ – питам – „све то“? Он: „Како шта ће? Па ја сам у Славјанску одрастао, овде ми мама живи, овде ми је отац сахрањен.“ За мене је то био показатељ храбрости: људи ништа нису остављали, нису побегли. Они не нападају, не убијају, они само бране своју територију… Уз то, у подруму су били разни људи: било је представника „Азова“ (специјална јединица Националне гарде Украјине – прим. прев.) и других, њима сличних. После две-три недеље већ је било јасно ко је ко заиста.

– А у Москви вам је остао неко?

– Супруга и дете.

– Расписали су потерницу када сте нестали? Или сте некако успели да им пренесете вест?

– После та 42 дана, тек трећег дана сам успео да се јавим телефоном. У Семјоновки тада није било никакве везе. Замолио сам момке новинаре да је позову и пренесу да се налазим ту и ту, и да ћу се првом приликом јавити.

– И? – нисам одустајао. – Када сте први пут разговарали са женом? Каква је била њена реакција?

Тајмураз је секунду ћутао, затим ми на тај исти, савршено спокојан начин објаснио:

– Ово је тешко објаснити туђем човеку, тешко иде у главу. Али још у Москви, кад сам се спремао за пут, схватао сам да идем где су борбена дејства и да могу да се не вратим. Имао сам искуство – пријатељ је отишао у туристичкој тури и нестао. Па су његовој жени искрсли проблеми са документима, са дозволама и слично. Зато сам се развео. То није било једноставно јер супруга није разумела како могу да урадим тако нешто. А ја сам преписао на њу све што сам имао и отишао. И када сам лежао у подруму, схватио сам да сам поступио исправно.

(Овде је настала пауза, опет сам покушавао да размислим о реченом. Тајмураз је хладнокрвно чекао следеће питање. Да сам ћутао три минута, и он би ћутао и, нимало збуњен, чекао.)

– Колико сте били у браку?

– Од 2011. године.

– То јест три године?

– Да, али пре тога смо се познавали пет година, те је било много заједничке имовине. Па ипак сам то урадио.

– Ако сам добро разумео, више нисте били у вези? Или, кад си јој се ипак јавио, она је казала – долази кући већ једном, прекини све то?

– Наравно, за њу је то био шок и молила ме је да дођем, али рекао сам јој да то не могу да учиним. И то није био избор између породице и рата. Морао сам да останем овде зато што се нисам случајно обрео у овим местима.

– Колико је тада било твом детету?

– Две године. Сад му је већ четири.

[/restrictedarea]

Наставак писма
(трећег по реду)
„Тајмураз“ у наредном броју

 

С руског превела Радмила Мечанин

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *